The post Optimalna distanca u odnosu I poremećaji ličnosti appeared first on Oli Centar.

The post Osam emocionalnih kompetencija zrele ličnosti appeared first on Oli Centar.

Prokrastinacija iliti odlaganje, podrazumeva nedonošenje odluke ili nepreduzimanje akcije koja je neophodna kako bi se neka obaveza završila. Svi prokrastiniraju u jednoj ili više oblasti žviota. Razlog jeste beg od posledica koje donošenje odluke ili završavanje obaveza nose sa sobom.

Glavni cilj prokrastiniranja jeste izbegavanje neprijatne emocije poput straha, tuge, stida, besa. Ako se vodimo narodnom izrekom „Ko čeka, taj dočeka“, prokrastinacija je, u stvari, savršeno adaptivni, čak i preporučljiv mehanizam. Međutim, prepustilimo se beskonačnom čekanju ispustićemo život iz svojih ruku i postati glavni junaci knjige „Čekajući Godoa“.  Jer prokrastinacija i jeste beg od života, ako odlažemo odluke i obaveze kako bismo sačuvali svoje JA od eventualnih neprijatnih posledica, mi u stvari odlažemo život koji se sastoji od bura i oluja, kao i od sunca i mirne plovidbe. Dole na slici su predstavljeni neki od razloga za odlaganje.

Kako strah od neuspeha doprinosi odlaganju? Prokrastinacija je beg od života. Ako odlažemo odluke i obaveze kako bismo sačuvali svoje JA od eventualnih neprijatnih posledica, mi u stvari odlažemo život koji se sastoji od bura i oluja, kao i od sunca i mirne plovidbe.

Osoba koja ima ovaj strah (a svi ga u nekoj meri imamo) odlaže svoje obaveze ili odluke kako bi se sačuvala od eventualnog neuspeha, preduzimanje akcije sa sobom nosi rizik jer ne postoji način da se unapred sazna da li će ta akcija doprineti uspehu ili neuspehu. I kako sebe ne bi doveli u tu neprijatnu i za njih nepodnošljivu situaciju, ove osobe odlažu svoje obaveze do maksimuma. Pozadina iza ovog straha jeste pridavanje relevantnosti mišljenju drugih. Činjenica jeste da smo sa svakim svojim postupkom ili rečenicom izloženi kritici drugih ljudi, samim tim kod osoba koje imaju nisko samopouzadanje i negativnu sliku o sebi ovo predstavlja noćnu moru. Biti izložen pogledima i kritici drugih ljudi je kao da su izašli da održe govor pred milionskim auditorijumom bez odeće. Osobe koje u osnovi mehanizma odlaganja imaju strah od neuspeha spadaju u „anksiozno – uplašene“ odlagače. Međutim, pošto ne mogu doveka da odlažu obaveze ove osobe posežu za alatima kako bi izbegli neuspeh koristeći perfekcionizam ili duplo osiguranje. Korišćenje perfekcionizma kao alata za prokrastiniranje podrazumeva postavljanje visokih standarda koji se koriste kao izgovori za odlaganje obaveze. „Samo još da popravim ovu rečenicu i rad će biti gotov“, „Mora biti savršeno pre nego što predam“, „Svaki zarez mora biti na mestu“. Na ovaj način osobe koje se plaše neuspeha odlažu aktivnost ili obavezu dok se ne osiguraju da je sve apsolutno na svom mestu. Ove osobe se vode „moratiranijom“, sve se MORA uraditi, ne postoji zadovoljstvo u samom činu niti krajnjem produktu jer postoji apsolutističko shvatanje da tako MORA da bude. Često čak i nakon višemesečnog učenja ili rada, kada završe svoju obavezu, ne osećaju zadovoljstvo zbog postignutog, jer oni to nisu radili zarad sebe, već zarad drugih i mišljenja drugih. Činjenica jeste da smo sa svakim svojim postupkom ili rečenicom izloženi kritici drugih ljudi, samim tim kod osoba koje imaju nisko samopouzadanje i negativnu sliku o sebi ovo predstavlja noćnu moru.

Duplo siguranje sa druge strane podrazumeva minimalistički nivo truda u cilju formiranja sigurnosne mreže ukoliko dođe do neuspeha. Tako će ove osobe učiti dva sata pred ispit i ukoliko padnu imati izgovor da nisu one same krive, nisu one nesposobne, već nisu uopšte učile, jer ko može da položi ispit sa dva sata pokušaja učenja tog dana? Štite se od neuspeha tako što stvaraju legitimne izgovore koji se ne tiču njihove lične vrednosti, već su produkt spoljašnjih okolnosti. Uspeh se teško prašta Osobe koje imaju strah od uspeha plaše se zavisti, odgovornosti, većih očekivanja…i zato odlažu. Uspeh sa sobom nosi brojne promene u vidu dobijanja veće odgovornosti, više posla, ali i većih očekivanja i disbalansa u interpersonalnim odnosima. Pozadinska priča ovih ljudi jeste da se u suštini plaše separacije, jer izdvajanje iz „mase“ dovodi do većeg stepena samostalnosti i individualnosti i podrazumeva da poseduju mehanizme da se suoče sa svim stresovima i problemima sami. Ove osobe zato odlažu svoje obaveze i odluke kako bi zaštitile svoje JA od prevelike odgovornosti, kako bi zaštitile postojeće odnose koje imaju, jer mi smo pre svega socijalna bića.  Odbijanje unapređenja, više odgovornosti, javne pohvale, predavanje rada pre isteka roka…ima cilj očuvanje trenutnog stanja i trenutnih odnosa i podrazumeva i beg od promena. Strah od promena ide ruku uz ruku sa svim ostalim razlozima za odlaganje, jer je upravo promena u korenu svih ovih strahova i razloga. Preduzimanje akcije podrazumeva promenu, donošenje odluke podrazumeva promenu, a promena sa sobom nosi osećaj nesigurnosti i izlaženje iz svoje komfor zone. Lakše je raditi sve po ustaljenim obrascima, nego pokrenuti čitav proces promena i učenja. Upravo izbegavanje promena podrazumeva da imamo neku vrstu kontrole u svom životu, mi smo ti koji odlučujemo šta ćemo i kada ćemo, ali po cenu izbegavanja promena i uspeha. Odlaganje zarad održavanja osećaja kontrole podrazumeva da, ukoliko nam neko drugi nametne rok, mi probijamo taj rok jer na taj način vraćamo kontrolu nama, osećamo se sigurnije i sposobnije što ne zavisimo od autoriteta druge osobe. Sigurnost jeste generalni osećaj kojem svi težimo, ali ostajanje u svojoj komfor zoni nas sprečava da se u potpunosti razvijemo i otkrijemo svoje potencijale. Promena je neophodna kako bi došlo do razvoja. Odbijanje unapređenja, više odgovornosti, javne pohvale, predavanje rada pre isteka roka ima cilj očuvanje trenutnog stanja i trenutnih odnosa i podrazumeva i beg od promena.

Adrenalinski odlagači Ne odlažu svi zbog straha, postoji tip odlagača koji to radi zbog uzbuđenja koje oseća kada mora nešto da završi u poslednjem trenutku. To su „adrenalinski“ odlagači koji smatraju da najbolje ideje, radove i odluke donose kad su pod pritiskom i odlažu upravo kako bi sebi stvorili takvu situaciju. Pritisak kod njih dovodi do većeg nivoa adrenalina i odlaganje ima zamensku ulogu stimulatora npr.  kao što je ekstremni sport. Ove osobe su generalno opuštene i impulsivne, nisu fokusirane na mišljenje drugih kao „anksiozno – uplašeni“ odlagači, ali isto tako retko kada iskoriste svoj puni potencijal, jer su u stanju da se zadovolje osrednjim rezultatima. Dubljom analizom bi se verovatno došlo do toga da i ove osobe odlažu usled straha od neuspeha i da i oni, u stvari, koriste na neki način duplo osiguranje tako što u poslednjem trenutku sve rade. „Adrenalinski“ odlagač je, za razliku od „anksiozno – uplašenog“ odlagača, fokusiran na sadašnjost, ne gleda tri koraka unapred niti unazad, i neće sebe lišiti hedonističkog zadovoljstva ukoliko je ono prepreka za završetak rada. Pored ova dva tipa postoje još neki mehanizmi odlaganja i odlagača: „Čistač“ – baš u trenutku kada se sedne za sto da se piše rad, uvidi se da je veš prljav, da treba obrisati pod, suđe, ceo stan i na kraju dana ne ostane vremena za pisanje rada. Stoga sutra je bolje početi, ali sutra će prozori biti priljavi. „Paničar“ – čitav dan paniči i razmišlja kako neće stići da uradi rad i na taj način crpi energiju i odlaže samu aktivnost do sutra, kada opet kreće u paniku što neće na vreme završiti rad. „Osoba sa spiskom“ – pre nego što počne da radi, napraviće detaljan spisak o svim koracima koje treba preduzeti kako bi konačno došlo do pisanja rada. Koraci će biti pažljivo isplanirani i podrazumevaće da se sa pisanjem rada počne tek od sledećeg dana, jer je pravljenje spiska oduzelo previše vremena. „Spavač“ – pre nego što se krene sa radom potrebno je odmoriti se, nema veze što se pre pola sata ustalo, odmor je ključ uspeha. I kada se na kraju probudi, uvidi da treba samo još koji minut odmora da bi zaista moglo da se počne sa radom. „Skakač“ – za sutra treba da se završi rad, ali za mesec dana treba da preda crtež osmaku koji živi ispod, a čija mama je dobra prijateljica sa porodicom. Sve je bitnije od onoga što treba da se završi u kratkom roku, ono što je dalje i za šta ima više vremena je mnogo bitnije. „Socijalni leptir“ – postavljanje statusa na socijalne mreže je dokaz da se zaista i radi, stoga treba apdejtovati svakih sat vremena status da bi ljudi znali koliko je progresa napravljeno. „Internet istraživač“ – svaki klip na jutjubu može biti relevantan za rad koji se piše, mačke koje plešu na dve noge mogu biti dokaz evolucije i darvinističkog shvatanja postanka. „Užinač“ – ne samo što je odmor neophodan za gomilanje energije potrebne za rad, neophodna je hrana. A ako u frižideru nema esencijalnog sastojka za koktel koncentracije treba izaći i u 33 radnje potražiti taj sastojak. „Gejmer i Serijski gledatelj“ – da bi osoba bila skoncentrisana na rad mora završiti još jedan nivo igre ili odgledati do kraja sezonu serije, jer bi se u suprotnom konstantno pitala da li će sledeći nivo biti teži ili da li će u poslednjoj epizodi na kraju ipak biti zajedno. Svi koristimo brojne mehanizme kada treba da odložimo odluku ili obavezu koja nam nije prijatna, ali hronični odlagači ne odlažu samo te neprijante situacije, već i prijatne. Razlozi mogu biti neki od gore navedenih, ali u suštini mogu se i preplitati, kao što se i mehanizmi iliti izgovori za odlaganje mogu kombinovati u zavisnosti od situacije. Isto tako, ne mora se odlagati samo u jednoj životnoj oblasti, u zavisnosti od situacije i spremnosti osobe da se suoči i prihvati posledice, različiti mehanizmi će se koristiti u različitim situacijama. Kako prekinuti začarani krug? Da bi prestali da prokrastinirate, prvo morate prepoznati razloge zašto to radite i doneti odluku da želite taj aspekt sebe da promenite. Sa time ste već pola posla uradili. Nakon toga slede cake i koraci koji vam mogu olakšati snalaženje i sprečavanje odlaganja, ali bez te prve samoprocene i volje i inicijative, one vam neće koristiti. Neke od caka za sprečavanje prokrastinacije, nakon samoevaluacije jesu: Nagrađivanje: nagrađujte sebe nakon svakog urađenog dela, stimulišite sebe ne samo materijalnim nagradama već i pohvalama. Koristite podsetnik: možete koristiti stikere ili telefon, ali nemoj bežati od odgovornosti da ste ipak vi ti koji se moraju setiti određene obaveze. Posledice: zapišite koje bi bile negativne posledice ukoliko ne biste završili rad ili obavezu na vreme. Promenite rečnik: umesto MORA recite BILO BI DOBRO DA, ŽELIM DA. Reči imaju neverovatnu snagu i šalju jasne poruke našemo mozgu (radi nešto ili ne radi). Organizacija: napravite plan, ali ne onaj u cilju odlaganja, već podelite celinu na delove i idite korak po korak. Prokrastinacija ne mora biti samo negativni mehanizam, ona ima blagotvorno dejstvo kod osoba koje su radoholičari i kojima treba predah. Ili ukoliko ste emocionalno iscrpljeni, prethodni period je bio izuzetno izazovan i zahtevan, odlaganje donošenja odluke ili završavanje obaveze može vam dati neophodno vreme da razmislite. Kao što ne postoji crno beli svet, tako ne postoje ni samo negativne posledice prokrastinacije. Ali, ono što treba imati u vidu jeste da hronično odlaganje dovodi do odlaganja života, a svi mi živimo na pozajmljenom vremenu i šteta ga je koristiti sedeći i posmatrajući kako protiče mimo nas. Teško je početi, ali kada se preskoči taj na izgled Sizifov kamen spoticanja, sve ostalo ide mnogo lakše.

Jovana Trbojević Psiholog i psihološki savetnik 063/71 97 540 jovana.trbojevic88@gmail.com

The post Beg od života pomoću prokrastinacije appeared first on Oli Centar.

Emocije koje će ljudi prema vama imati bazirane su prevashodno na onome što vide da radite, a ne na onome što mislite ili im govorite.

Vi možete nešto izreći, i bićete shvaćeni ako se budete pravilno i rečito izrazili. S druge strane, vi istu poruku možete preneti uz odgovarajući govor tela, i ona će biti pravilno shvaćena, a da niste ništa izgovorili. Uprkos ovome, ljudi ne polažu mnogo na govor tela, najviše zato što smatraju da je mnogo lakše jednostavno reći šta želite nego telom podržati svoje reči. Ono što se gubi iz vida jeste da, pošto potičemo iz različitih sredina i posedujemo različite nivoe obrazovanja, mi verbalne poruke ne percipiramo na identičan način. Tako osoba koja izuzetno polaže na lepo izražavanje nečiji siromašan vokabular može protumačiti kao grubost, nezainteresovanost ili nevaspitanje. Takođe i obrnuto: neko sa oskudnim rečnikom elokvenciju sagovornika može videti kao aroganciju ili stvoriti uverenje da se „pravi pametan“. Potom, tu su psihološki profili ljudi među kojima se krećemo: ako imate čvršće granice, direktnije obraćanje može vam delovati ugrožavajuće i biti primljeno kao manjak poštovanja. Različitim rečima i izrazima različiti ljudi daju različite konotacije.

Važnost neverbalne komunikacije

Komunikacija je osnova svega što se dešava između ljudi, ništa se ne dešava van nje. Interakcija između ljudi stvara ideje, projekte i usluge. Kroz nju se prave i planovi kako će te ideje biti sprovedene u delo. Kada je komunikacija loša, postavljaju se nepotrebna pitanja, gubi se dragoceno vreme, razgovori postaju dugi, što može, pogotovo u poslovnim okvirima, stvoriti ozbiljne teškoće.

Ovo najbolje ilustruju situacije u kojima poruka treba da bude preneta usmeno. Da je u pitanju samo odgovarajući izbor reči, ne bismo osećali anksioznost pri javnom govoru. Naime, da bi nam sagovornik poverovao, trudimo se da izabrane reči potkrepimo i odgovarajućim izrazom lica, govorom tela. A kako ćemo znati da nam je poverovao? Pa opet čitajući njegovu reakciju na naš nastup, i to, ponovo, ne toliko reči koliko facijalne ekspresije i govor tela. Zapravo, u toj situaciji, ono na šta će svi učesnici u komunikaciji obratiti veću pažnju nije toliko verbalni sadržaj, već neverbalni: komunikacija se obavlja bez reči. Reči jesu prenele koja je naša generalna namera u komunikaciji, ali je na govoru tela bilo da rečima dâ kredibilitet. Ovladati neverbalnom komunikacijom zapravo znači, između ostalog, ostvariti sklad između rečenog i pokazanog. Nesklad između ova dva kod osobe s kojom komuniciramo, u nama stvara neobjašnjiv utisak sumnje i nepoverenja, a nazivamo ga „predosećajem“.

Ovladati neverbalnom komunikacijom zapravo znači, između ostalog, ostvariti sklad između rečenog i pokazanog. Nesklad između ova dva kod osobe s kojom komuniciramo, u nama stvara neobjašnjiv utisak sumnje i nepoverenja, a nazivamo ga „predosećajem“.

Kada je reč o društvenim okolnostima, naš stav, kretanje i gestikulacija mogu vrlo jasno iznijansirati odnose koje imamo sa ljudima oko nas. Od prostog rukovanja pa sve do grljenja i ljubljenja, postoji čitav niz mogućih odnosa. Sve to sadržano je i u samome jeziku. Na primer, izraz „nismo bliski“ označava emotivnu distancu, ali podrazumeva i nepostojanje bliskog fizičkog kontakta pri susretu – ko pušta blizu, u lični prostor, nekoga s kim nije u dobrim odnosima, kome ne veruje? Rukovanje, kao ritual pri susretu, ostalo je od starih vremena – njime se pokazivalo da u rukama nema oružja. Šta onda govori izraz „nisam mu ni ruku pružio“? Da na tom najbazičnijem nivou ne želite da toj osobi pokažete da joj od vas ne preti opasnost. Reči su suvišne u ovome slučaju, onako kao kada, nakon višegodišnjeg srdačnog pozdravljanja (i, očigledno, takvog i odnosa), prijatelj prijatelju samo pruži ruku. I, za razliku od verbalnog izražavanja, retko kada bude dileme šta je rečeno.

Držanje kao neverbalna komunikacija

Drugi vid neverbalne komunikacije u društvenom kontekstu dosta je škakljiviji, a to je držanje, koje se s razlogom zove stav, pošto na izvestannačin jeste sinonim stavu koji iznosimo rečima. Naravno, način stajanja ne govori nepobitno o nečijem karakteru, ali svakako šalje neku poruku okolini, svesno ili nesvesno. Kada su noge nešto razmaknutije pri stajanju nego što je to uobičajeno, to predstavlja pozu u kojoj bi onome ko bi pokušao da nas pomeri sa mesta to bilo teško, jer smo se poduprli s obe strane. Ovo bi moglo da govori da je reč o osobi koja je nepokolebljiva, ili bar želi da je drugi tako vide. Povijena ramena ostavljaju utisak da je onaj ko tako stoji osoba na koju se može uticati – i držanje to pokazuje. S druge strane, osoba sa pravim leđima i ramenima pomerenim unazad kao da zna šta hoće i sigurna je u sebe.

Veliki broj ljudi koji se interesuju za govor tela razmišlja o njemu kao načinu saznavanja šta se zapravo dešava u glavama ljudi koji ih okružuju, šta smeraju, da li im se nešto dopada ili ne. To jeste poželjno, i jasno je s koje strane bi moglo da bude i korisno. A opet, komunikacija je nešto što se dešava u sadašnjem trenutku, nešto u čemu ste učesnik, a ne nemi posmatrač (osim ako se ne bavite profesionalno analizom govora tela). Želite da razumete sagovornika i proniknete u njegove misli – u redu, ali šta onda raditi s tom informacijom? Na primer, neko je zatvoren i u odbrambenom stavu, što neverbalno jasno i pokazuje. Cilj je postići otvoren odnos. Ali, kako se to radi? Stvorio se utisak da je jedini problem shvatiti poruku, a zapravo je podjednako velik, ako ne i veći problem: Na koji način poslati svoju?

Veštine neverbalne komunikacije

Ljudi koje nazivamo ubedljivim, veštim pregovaračima, elokventnim, nikada nisu pasivni primaoci poruke koji, igrom slučaja, imaju dar da dobro tumače znake koje vide. Upravo suprotno, oni su proaktivni učesnici u komunikaciji, oni svojim nastupom, svojim rečima, najzad svojom harizmom, utiču, ili pokušavaju da utiču, na to šta će ljudi oko njih da misle i rade – i to je upravo ono što ih odvaja od drugih. Oni ne čekaju okolnosti da bi na njih reagovali, već sami pokušavaju da ih kreiraju. Imaju inicijativu i stavljanjem karata na sto sužavaju broj mogućih interpretacija sopstvenoga nastupa. U zavisnosti od veštine i, možemo reći, prezentacije, mogu da se nadaju uspehu. Razlog iz kojeg je uvek dobra odluka imati inicijativu jeste taj da, uspeli ili ne, pokazaćete šta vam je namera, i izazvaćete reakciju, ili, kako se još kaže, dobićete fidbek. Ono čega su ubedljivi govornici takođe svesni jeste važnost slanja jasne i efektne poruke onima koji ih slušaju, kao i važnost planskog korišćenja govora tela. Svesni su da sadržaj poruke koju prenose gubi na snazi kada nije usklađen s onim kako ih drugi vide i čuju.

Načinimo sada mali osvrt na pravilo psihologa Alberta Mehrabijana. Ovo pravilo kaže da 55% komunikacije čini govor tela, 38% intonacija i 7% sadržaj onoga što govorimo. Računica je jasna: na sadržaj, na verbalno otpada manje od desetine onoga što pokušavamo da prenesemo. Ovi procenti postavljeni su iz ugla primaoca poruke i govore da ćemo u komunikaciji 10 puta više obraćati pažnju na to kako neko gestikulira, stoji, koje izraze lica pravi i kakav mu je glas, nego na konkretne stvari koje izgovara. Tek ako neverbalnim ponašanjem neko postane prijemčiv našem oku i uhu, počećemo da ga slušamo, i da se emotivno uključujemo u razgovor. Ovo dobro ilustruje poređenje čitanja knjige i slušanja nekoga kako priča. Potreban je određen književni dar pisca da bi ono što čitamo u nama izazvalo emociju, odnosno neophodno je da nam se verno prenese događaj ili emocija da bismo i sami imali reakciju na nju. Razgovor bi trebalo da je lakši: ne moramo rečima u toj meri da nijansiramo i da prenosimo svoju emociju, neverbalni govor to čini u naše ime.

Usklađenost sadržaja govora I neverbalnih poruka

Možda još važniji zaključak koji možemo izvući iz Mehrabijanovog pravila jeste da je neophodno da telo, intonacija i izrečeni sadržaj budu usklađeni. Ovo je zapravo ključno: u slučaju nesklada, ono što će prevagnuti pri interpretaciji naše poruke upravo su neverbalni znaci, ne verbalni. Uz ovo savršeno ide toliko korišćena izreka: Ne verujem dok ne vidim.

Na koji još način dobra usklađenost navedenih vidova komunikacije pojačava ubedljivost? Najlakše se to može ilustrovati posmatranjem osoba koje ovu usklađenost ne poseduju, ili uopšte nisu zainteresovane da je postignu. Osoba koja ima preterano opušteno držanje i spore pokrete šalje okolini signal da je neaktivna. Iz toga može proizaći uverenje da joj se ne treba obraćati kada je potrebna preduzimljivost ili brzo delanje. Neretko se, međutim, dešava da osobe koje ovako deluju, a toga nisu svesne, budu uvređene što bivaju isključene iz nekih akcija ili dogovora. Kada pokušaju da saznaju odakle takav tretman, niko ne ume da pruži bolji odgovor od: Deluješ nezainteresovano. I zaista, dešava se da osoba koja se nikada otvoreno (verbalno) nije protivila bilo kakvom angažmanu, biva zaobilažena jer je zapravo svojim neverbalnim slala poruku koju su svi primili.

Upravo je u ovome glavna „caka“: ljudi mahom ne biraju, uvežbavaju svoje gestove, već se oni automatski javljaju paralelno s onim što misle i govore. I sigurni su da to rade na pravi način, pošto imaju višegodišnju praksu. Naravno, određeni broj ljudi to čini dovoljno dobro da njihova poruka bude shvaćena; tajna je, međutim, a u skladu s Mehrabijanovim pravilom: emociju koju želimo da prenesemo saopštiti i telom. Sam sadržaj jeste tu da dâ činjenice, bliže objasni ono što izlažemo, i možda lepše to uobliči, ali recimo posvećenost, predanost, strast u vezi s nečim trebalo bi da se vidi iz govora tela i glasa, a ne da se objašnjava rečima.

Može li se svesno menjati govor tela

Odluku da promeni neverbalni način komunikacije ne donosi veliki broj ljudi. Štaviše, većinom to čine oni koji misle da će to u kraćem vremenskom roku uticati na njihovu uspešnost na poslu ili kod suprotnog pola, odnosno, onda kada vide direktnu korist od promene.

Menjanje govora tela konkretno znači pojačavanje ili smanjivanje gestikulacije, promenu držanja, drugačije izraze lica. Deluje ovo kao ozbiljno menjanje sebe. Psihološke promene obično su ono što želimo da sakrijemo od okoline. U ovom slučaju nama je, međutim, cilj da okolina promenu primeti, i da, nadamo se, odreaguje pozitivno nju.

Odakle onda treba krenuti u menjanje govora tela?

Naprasno menjanje gestikulacije će, s razlogom, ljudima koji nas poznaju delovati usiljeno i veštački. I, s obzirom da je to nešto što nije uvežbavano ranije, verovatno će se činiti neuverljivim. Zbog svega ovoga, nagla promena gestikulacije rukama bila bi prevelik zalogaj za početak. Nema, uostalom, razloga kretati u promene radikalno, pogotovo kada sami nismo svesni kako to izgleda.

Dobar početak promena zato može biti modifikovanje načina pozdravljanja s ljudima, pri susretu.

Prema Marku Boudenu, ljudi nas pri susretu prepoznaju kao prijatelje, neprijatelje ili su indiferentni prema nama. Uzmimo da, recimo, pri pozdravljanju želite da ostavite utisak srdačne osobe kojoj se može verovati – prijatelja. Signali koji to govore jednostavni su i ne deluju ni napadno ni nametljivo.

Prvo što treba učiniti je je krenuti u susret osobi s kojom se susrećete i to čim je ugledate. To ostavlja utisak da želite da komunikacija što pre otpočne. S tim ide i generalni znak raspoznavanja – podizanje obrva. Potom, pri rukovanju, šaku možete blago iskositi nagore, kao da nešto dajete, a zapravo pokazujete da od vas ne preti opasnost. Dalje, ako pritom sagovornikovu ruku malo privučete ka sebi, ka stomaku, pokazujete, tim otvaranjem, da verujete da ni od njega ne preti opasnost, da ga bez bojazni puštate bliže, u lični prostor. Uz ovaj gest najčešće ide i osmeh i stavljanje ruke na rame, ili na drugu ruku – i dobar prvi utisak je ostavljen.

Ovaj kratak tekst je imao za cilj da vas pozove na razmišljanje o značaju neverbalne komunikacije u svakodnevnom životu i poslovnom svetu, o njenoj važnosti za samoprezentovanje i ostavljanje utiska. Ljudi koji ostavljaju dobar utisak i osećaj prijatnosti prilikom samoprezentovanja su upravo oni koji su vešti u svojoj neverbalnoj komunikaciji. Mnogi od nas, s druge strane, to nazivaju harizmom.

Aleksandar Pejčić

O. L. I. life coach
063/8608035

The post Govor tela appeared first on Oli Centar.

Ulaz je slobodan prijave obavezne na olicentarinfo@gmail.com 

The post Ciklus tribina- SKC appeared first on Oli Centar.

Autorke teksta su psiholozi i psihološki savetenici OLI metoda

Emocionalne kompetencije nam omogućavaju da budemo zadovoljniji sobom kao i da budemo zadovoljniji svetom oko sebe.. U razvijenim emocionalnim kompetencijama sve se češće sagledava ključ ka boljem zdravlju, većem doživljaju sreće i bliskosti, postavljanju jasnije vizije ličnih ciljeva , dosezanju većeg uspeha u poslu i životu uopšte, ostvarivanju viših ciljeva, osećanja ličnog zadovoljstva, postizanju liderstva u međuljudskim odnosima, unapređenju naše samosvesti, učenja, veće jasnoće u obavljanju svakodnevnih aktivnosti. U psihoterapijskom smislu, svaki problem je zapravo emocionalni problem.

Ono u šta ne investiramo emocije ne opaža se ni kao važno, pa nam ne može doneti bitne probleme, a ni dovesti do velikog zadovoljstva. Jedan od koncepata koji se koriste u objašnjavanju važnosti emocionalnog razvoja jeste i koncept emocionalne inteligencije.

Emocionalnu inteligenciju prepoznajemo preko sposonosti osobe da spoznaje sopstvene emocije, da njima upravlja, da poseduje sposobnost samomotivacije, prepoznaje emocije drugih ali i da poseduje umeće održavanja međusobnih emocija.

Emocionalnu inteligenciju prepoznajemo preko sposonosti osobe da spoznaje sopstvene emocije, da njima upravlja, da poseduje sposobnost samomotivacije, prepoznaje emocije drugih ali i da poseduje umeće održavanja međusobnih emocija.

Ljudi se razlikuju po svojim sposobnostima u svakoj od ovih oblasti. Greške u emocionalnim veštinama mogu se popravljati, na njima se uspešno može raditi. Svako od ovih područja u velikoj meri predstavlja uvežbane obrasce reagovanja koji mogu biti više ili manje funkcionalni, ali se mogu menjati i usavršavati.

Samoposmatranje omogućava praćenje svesti tokom strasnih i burnih osećanja.Time, biti samosvestan značilo bi biti svestan našeg raspoloženja, kao i misli koje to raspoloženje prate.

Postoji logična razlika izmađu stanja kada smo svesni osećanja i kada pokušavamo da ih zanemarimo. Prepoznati neprijatno osećanje znači želeti da ga se oslobodimo, tako da bi ova dva stanja dalje išli jedno sa drugim.

Samopouzdanje i emocionalna inteligencija

Samosvest podrazumeva svest o sebi, o svojim istinskim osećanjima, željama i mislima, o svojim postupcima i osobinama, mogućnostima i ograničenjima. Samosvest podrazumeva još nešto – svest o svojoj vrednosti. Nazivamo samosvesnima one ljude koji sebe uvažavaju i cene. To dvoje je usko povezano. Ako ne poznajemo sebe, ne znamo koliko vredimo. Sebe ili potcenjujemo ili precenjujemo, često naizmenično. Pritom nas nagriza osećaj duboke nesigurnosti. Uzalud pokušavamo da ga ugušimo. Nesigurnost je posledica udaljenosti od sebe i ne može se ukloniti dok se sebi ne približimo.

Mnogi se žale da im nedostaje samopouzdanja. Tragaju za nečim što bi im ulilo samopouzdanje, ili traže načine da ga steknu. Kao da je samopouzdanje nešto spoljašnje, neka čudotvorna tečnost koja se u nekog može usuti. Ili nekakav deo koje se u čoveka može ugraditi. Samopouzdanje se lako brka sa nadmenošču i ohološću. Sasvim pogrešno. Nije pun samopouzdanja onaj ko se busa u prsa, vičući „ja sam najbolji“. Naprotiv, upravo oni kojima nedostaje prave vere u sebe imaju potrebu za ovom vrstom isticanja. Samopouzdanje se ne može niti steći, niti imati. Ono je odnos prema sebi, ne osobina ili stvar.

Samopouzdanje je izraz samosvesti. Samopouzdan čovek drži do sebe. To znači da je svestan sebe. To znači da sebe uzima ozbiljno, da ne zanemaruje, ne nipodaštava, svoja osećanja, želje, iskustva, doživljaje, mišljenja, osobenosti, mogućnosti.

Samopouzdanje uključuje pozitivno vrednovanje sebe i verovanje u sopstvene sposobnosti, utiče na sva relevatna ponašanja (suzdržanost, poverenje u ljude, asertivnost i sl.). Često se verbalizuje do određene mere (osoba iskazuje da je dobra u nečemu) ili kao verovanje u opštu dobrotu i sposobnost. Na samoupouzdanje značajno utiče podsticanje okoline i uticaj drugih. Poverenje u sopstvene snage je jedan od osnovnih ciljeva koji se u psihoterapijskom radu postavljaju.

Samoostavarenje i emocionalna inteligencija

Samoostvarenje je termin koji se odnosi na pretpostavljenu univerzalnu, urođenu i spontanu težnju za uspostavljanjem, aktualizacijom i razvojem, sopstvenih suštinskih mogućnosti. To je aktivna težnja za zdravljem, impuls usmeren ka rastu, odnosno ostvarivanju ljudskih potencijala. Takođe je istovremeno i sâm cilj kojem se teži, idealno stanje ličnosti, u kojem nema agresivnosti, sebičnosti ili neurotičnosti. To je stanje, pozitivno određeno, podrazumeva prihvatanje i ispoljavanje unutrašnjeg Ja, odnosno postizanje punog razvoja ličnih potencijala. Prema Maslovu, ovo je osnovni ljudski motiv. U Jungovoj psihologiji samoaktualizacija je drugi naziv za individualizaciju koja znači samosvest.

Emocionalna inteligencija i socijalna inteligencija

Emocionalna inteligencija (EI) ima svoje korene u konceptu socijalne inteligencije koji je početkom 20-tih godina prošlog veka razvio psiholog E.L. Thomdine. Ovaj autor jedefinisao socijalnu inteligenciju kao sposobnost da se razumeju drugi ljudi, da se sa njima uspešno komunicira, jednostavno da se u odnosima sa drugim ljudima ponašamo zrelo i mudro. Socijalna inteligencija obuhvata interpersonalnu inteligenciju kao sposobnost da se pronikne u ono što motiviše druge ljude, kako i zašto oni rade i kako da se sa njima uspešno sarađuje. Istraživanja pokazuju da svi izuzetni menadžeri, prodavci, političari,profesori, lekari itd. imaju izraženu interpersonalnu inteligenciju. Interpersonalna inteligencija je analogna vrednost, samo okrenuta našem unutrašnjem biću. Ona je sposobnost da oformimo jasnu i preciznu sliku samog sebe, svog identiteta, kao i da se na osnovu tako stvorenog modela uspešno ponašamo u svakodnevnom životu. Termin emocionalna inteligencija su prvi upotrebili psiholozi Peter Salovery i John Mayer sa univerziteta Yale, pre petnaestak godina. Prema njihovoj postavci, emocionalna inteligencija je sposobnost da posmatramo, razumemo i razlikujemo svoje i tuđe emocije i da tako dobijene informacije koristimo kao osnovu za svoje razmišljanje i postupke. Suština emocionalne inteligencije je da spoznamo svoje i tuđe emocije, da vladamo njima umesto da one gospodare nama, da razum ne bude prevladan nagonima i impulsivnošću.

Poslednjih godina fenomen emocionalne inteligencije ponudio je odgovore na mnoga pitanja koja su nas oduvek zanimala: zašto nam se čini da neki ljudi naprosto nadareni da uživaju u životu, zašto se najzapaženiji đak u razredu obogati kada poraste, zašto nas neki ljudi osvoje na prvi pogled, dok smo prema drugima nepoverljivi, zašto neki iz nevolja isplivaju sa lakoćom, a drugi potonu? U čemu je tajna najboljih prodavaca, najtraženijih menadžera i najuspešnijih lidera? Pitanje je, dakle: „Koji umni kvaliteti određuju uspeh“? Tema emocionalne inteligencije zaintrigirala je različite i široke slojeve poslovnog, i ne samo poslovnog sveta.

Samosvest i samomotivacija

Pojedinci ispunjeni samomotivacijom teže da ostvare rezultate koji su iznad njihovih očekivanja kao i očekivanja drugih ljudi. Samomotivacija znači da možete da pronađete zadovoljstvo u onome što radite i da vam nisu potrebni spoljni stimulansi (velika plata status, nagrade, kazne ili pretnje) da bi se pokrenuli na akciju. Samomotivacija ili samodokazivanje predstavlja najviši nivo zadovoljenja ljudskih potreba, kada ljudi obavljaju poslove prvenstveno zbog sebe, zato što ih ti poslovi ispunjavaju ili za njih predstavljaju kreativni izazov, a ne zato što ih neko primorava ili nadgleda. Ljubav prema poslu, nepresušna energija, želja da se uči, lojalnost prema firmi koja im omogućava da rade zanimljiv i kreativan posao, predstavljaju odlike ljudi sa visokom samomotivacijom. Ovi pojedinci, čak i kada se suoče sa teškoćama ostaju optimisti, jer njihova samokontrola kombinovana sa željom za postizanjem prevladava depresiju i frustraciju. Odlika ovih pojedinaca je da oko sebe okupljaju ljude sličnih profila, što može da predstavlja snažan podsticaj čitavoj organizaciji.

Istraživanja pokazuju da je samo 20 % radne populacije u stanju da sami sebe motivišu, dok motivacija preostalih 80 % ljudi zavisi od toga kako se drugi prema njima ponašaju.

Samosvest i razumevanje tuđih emocija

Razumevanje tuđih emocija podrazumeva, pre svega, sposobnost da stvari posmatramo iz pozicije svojih sagovornika (empatija), da razumemo njihove emocionalne potrebe, brige i želje i da u skaldu sa tim saznanjima „vučemo“ inteligentne poteze.

Razumevanje tuđih emocija podrazumeva, pre svega, sposobnost da stvari posmatramo iz pozicije svojih sagovornika (empatija), da razumemo njihove emocionalne potrebe, brige i želje i da u skaldu sa tim saznanjima „vučemo“ inteligentne poteze. Empatija je jedna od najvrednijih veština, jer nije jednostavno proniknuti u razmišljanje i emotivno stanje svojih sagovornika, posebno ako se zna da se 90 % komunikacije između ljudi odvija neverbalno, kroz „govor tela“. Dobra vest je da iako je empatija urođena osobina, ona se može trudom i iskustvom izgraditi i unaprediti.

Kada govorimo o emocijama ljudi, nestaju hijerarhijske razlike i barijere. Svi delimo iste emocije, i one treba da nas spajaju sa drugim ljudima, a ne da nas razdvajaju. To je razlog, a to potvrđuju i istraživanja, da su oni ljudi koji su u stanju da prepoznaju osećanja drugih, uspešniji i omiljeniji na poslu. Sve ovo, naravno, ne znači da treba da damo prioritet potrebama drugih ljudi u odnosu na sopstvene ali, da bismo doneli inteligentne odluke, treba da budemo svesni stavova i emocija drugih i da ih uzmemo u obzir.

Neki naučnici smatraju da tradicionalni IQ, odnosno kognitivna konvencionalna inteligencija koja se meri koeficijentom inteligencije, ne doprinosi više od 4 % sveopštem uspehu, dok emocionalna inteligencija doprinosi skoro 25–30 %. Ostaje značajnih 60–70 % koji zavise od drugih vrsta inteligencije, kao što su praktična inteligencija, kreativna inteligencija, profesionalne veštine (stručnost) u konkretnoj aktivnosti na poslu, kao i od drugih faktora kao što su društveni status, sreća i dr.

Tradicionalni IQ, odnosno kognitivna konvencionalna inteligencija koja se meri koeficijentom inteligencije, ne doprinosi više od 4 % sveopštem uspehu, dok emocionalna inteligencija doprinosi skoro 25–30 %.

Samosvest i samokontrola

Samokontrola ili upravljanje svojim emocijama oslobađa nas opasnosti da budemo zarobljenici sopstvenih emocija. Normalno je da ljudi prolaze kroz loše raspoloženje i da imaju potrebu za emotivnim istupima, ali samokontrola omogućava da se jake emocije kontrolišu i kanališu, i da se iskoriste za svoje dobro, a ne protiv sopstvenog interesa. Jedan od važnih elemenata samokontrole je sposobnost da se nosite sa stresnim situacijama.

Lideri sa izraženom samokontrolom su u stanju da u firmi stvore atmosferu umerenosti, poverenja i korektnosti, u kojoj će „unutrašnje borbe“ za pozicije biti znatno smanjene, što otvara put produktivnosti. Samokontrola ima takođe jedan zanimljiv „domino-efekat“ na čitavu organizaciju. Ukoliko se lider ističe svojim umerenim i smirenim pristupom, svisu izgledi da u takvom ambijentu niko neće želeti da bude „usijana glava“. Ukoliko na vrhu nema nekontrolisanog i impulsivnog ponašanja, neće ga biti ni u čitavoj organizaciji.

Lideri sa izraženom samokontrolom su u stanju da u firmi stvore atmosferu umerenosti, poverenja i korektnosti, u kojoj će „unutrašnje borbe“ za pozicije biti znatno smanjene, što otvara put produktivnosti.

Može li se emocionalna inteligencija razvijati?

Mnoga istraživanja ukazuju da može. Za razliku od intelektualnog funkcioniranja, koje se može razvijati u određenoj dobi i do određenih granica, emocionalna inteligencija se može razvijati u svim segmentima, bez obzira na životnu dob. Svako od nas može naučiti koje veštine sačinjavaju npr. uspešan timski rad, i razvijati te veštine u svakodnevnom radu. Svako može vrlo uspešno naučiti komunicirati i kontrolisati svoje emocije. Svako može spoznati sebe, ukoliko to želi i ukoliko tome posveti određenu pažnju i napor. Emocionalna inteligencija se samo donekle može razviti automatizmom (suočavanjem s različitim situacijama kroz odrastanje). Da bi se razvila na pravi način, potrebno je usvojiti znanja i stalno praktikovati nove veštine dok ne pređu u naviku. Ono što najviše vežbate, to i postajete. Ako vežbate aktivno slušanje, postaćete izvrstan slušač i poznavaoc ljudi oko sebe, što je nenadmašna poslovna i lična prednost. Ako vežbate aktivno zauzimanje za sebe, uspećete zadovoljiti veliku većinu vaših potreba.

Kao što se može videti, emocionalna inteligencija je koncept koji grupiše mnoge psihološke pojmove koji su povezani sa emocionalnim kompetencijama. Time je doprineo da se, u velikoj meri, razbiju stereotipi o emocijama kao iracionalnim i ometajućim tvorevinama koje stoje na putu razumnom i racionalnom odlučivanju.

The post Emocionalne kompetencije i rad na sebi appeared first on Oli Centar.

Prokrastinacija iliti odlaganje, podrazumeva nedonošenje odluke ili nepreduzimanje akcije koja je neophodna kako bi se neka obaveza završila. Svi prokrastiniraju u jednoj ili više oblasti žviota. Razlog jeste beg od posledica koje donošenje odluke ili završavanje obaveza nose sa sobom.

Glavni cilj prokrastiniranja jeste izbegavanje neprijatne emocije poput straha, tuge, stida, besa. Ako se vodimo narodnom izrekom „Ko čeka, taj dočeka“, prokrastinacija je, u stvari, savršeno adaptivni, čak i preporučljiv mehanizam. Međutim, prepustilimo se beskonačnom čekanju ispustićemo život iz svojih ruku i postati glavni junaci knjige „Čekajući Godoa“.  Jer prokrastinacija i jeste beg od života, ako odlažemo odluke i obaveze kako bismo sačuvali svoje JA od eventualnih neprijatnih posledica, mi u stvari odlažemo život koji se sastoji od bura i oluja, kao i od sunca i mirne plovidbe. Dole na slici su predstavljeni neki od razloga za odlaganje.

Kako strah od neuspeha doprinosi odlaganju? Prokrastinacija je beg od života. Ako odlažemo odluke i obaveze kako bismo sačuvali svoje JA od eventualnih neprijatnih posledica, mi u stvari odlažemo život koji se sastoji od bura i oluja, kao i od sunca i mirne plovidbe.

Osoba koja ima ovaj strah (a svi ga u nekoj meri imamo) odlaže svoje obaveze ili odluke kako bi se sačuvala od eventualnog neuspeha, preduzimanje akcije sa sobom nosi rizik jer ne postoji način da se unapred sazna da li će ta akcija doprineti uspehu ili neuspehu. I kako sebe ne bi doveli u tu neprijatnu i za njih nepodnošljivu situaciju, ove osobe odlažu svoje obaveze do maksimuma. Pozadina iza ovog straha jeste pridavanje relevantnosti mišljenju drugih. Činjenica jeste da smo sa svakim svojim postupkom ili rečenicom izloženi kritici drugih ljudi, samim tim kod osoba koje imaju nisko samopouzadanje i negativnu sliku o sebi ovo predstavlja noćnu moru. Biti izložen pogledima i kritici drugih ljudi je kao da su izašli da održe govor pred milionskim auditorijumom bez odeće. Osobe koje u osnovi mehanizma odlaganja imaju strah od neuspeha spadaju u „anksiozno – uplašene“ odlagače. Međutim, pošto ne mogu doveka da odlažu obaveze ove osobe posežu za alatima kako bi izbegli neuspeh koristeći perfekcionizam ili duplo osiguranje. Korišćenje perfekcionizma kao alata za prokrastiniranje podrazumeva postavljanje visokih standarda koji se koriste kao izgovori za odlaganje obaveze. „Samo još da popravim ovu rečenicu i rad će biti gotov“, „Mora biti savršeno pre nego što predam“, „Svaki zarez mora biti na mestu“. Na ovaj način osobe koje se plaše neuspeha odlažu aktivnost ili obavezu dok se ne osiguraju da je sve apsolutno na svom mestu. Ove osobe se vode „moratiranijom“, sve se MORA uraditi, ne postoji zadovoljstvo u samom činu niti krajnjem produktu jer postoji apsolutističko shvatanje da tako MORA da bude. Često čak i nakon višemesečnog učenja ili rada, kada završe svoju obavezu, ne osećaju zadovoljstvo zbog postignutog, jer oni to nisu radili zarad sebe, već zarad drugih i mišljenja drugih. Činjenica jeste da smo sa svakim svojim postupkom ili rečenicom izloženi kritici drugih ljudi, samim tim kod osoba koje imaju nisko samopouzadanje i negativnu sliku o sebi ovo predstavlja noćnu moru.

Duplo siguranje sa druge strane podrazumeva minimalistički nivo truda u cilju formiranja sigurnosne mreže ukoliko dođe do neuspeha. Tako će ove osobe učiti dva sata pred ispit i ukoliko padnu imati izgovor da nisu one same krive, nisu one nesposobne, već nisu uopšte učile, jer ko može da položi ispit sa dva sata pokušaja učenja tog dana? Štite se od neuspeha tako što stvaraju legitimne izgovore koji se ne tiču njihove lične vrednosti, već su produkt spoljašnjih okolnosti. Uspeh se teško prašta Osobe koje imaju strah od uspeha plaše se zavisti, odgovornosti, većih očekivanja…i zato odlažu. Uspeh sa sobom nosi brojne promene u vidu dobijanja veće odgovornosti, više posla, ali i većih očekivanja i disbalansa u interpersonalnim odnosima. Pozadinska priča ovih ljudi jeste da se u suštini plaše separacije, jer izdvajanje iz „mase“ dovodi do većeg stepena samostalnosti i individualnosti i podrazumeva da poseduju mehanizme da se suoče sa svim stresovima i problemima sami. Ove osobe zato odlažu svoje obaveze i odluke kako bi zaštitile svoje JA od prevelike odgovornosti, kako bi zaštitile postojeće odnose koje imaju, jer mi smo pre svega socijalna bića.  Odbijanje unapređenja, više odgovornosti, javne pohvale, predavanje rada pre isteka roka…ima cilj očuvanje trenutnog stanja i trenutnih odnosa i podrazumeva i beg od promena. Strah od promena ide ruku uz ruku sa svim ostalim razlozima za odlaganje, jer je upravo promena u korenu svih ovih strahova i razloga. Preduzimanje akcije podrazumeva promenu, donošenje odluke podrazumeva promenu, a promena sa sobom nosi osećaj nesigurnosti i izlaženje iz svoje komfor zone. Lakše je raditi sve po ustaljenim obrascima, nego pokrenuti čitav proces promena i učenja. Upravo izbegavanje promena podrazumeva da imamo neku vrstu kontrole u svom životu, mi smo ti koji odlučujemo šta ćemo i kada ćemo, ali po cenu izbegavanja promena i uspeha. Odlaganje zarad održavanja osećaja kontrole podrazumeva da, ukoliko nam neko drugi nametne rok, mi probijamo taj rok jer na taj način vraćamo kontrolu nama, osećamo se sigurnije i sposobnije što ne zavisimo od autoriteta druge osobe. Sigurnost jeste generalni osećaj kojem svi težimo, ali ostajanje u svojoj komfor zoni nas sprečava da se u potpunosti razvijemo i otkrijemo svoje potencijale. Promena je neophodna kako bi došlo do razvoja. Odbijanje unapređenja, više odgovornosti, javne pohvale, predavanje rada pre isteka roka ima cilj očuvanje trenutnog stanja i trenutnih odnosa i podrazumeva i beg od promena.

Adrenalinski odlagači Ne odlažu svi zbog straha, postoji tip odlagača koji to radi zbog uzbuđenja koje oseća kada mora nešto da završi u poslednjem trenutku. To su „adrenalinski“ odlagači koji smatraju da najbolje ideje, radove i odluke donose kad su pod pritiskom i odlažu upravo kako bi sebi stvorili takvu situaciju. Pritisak kod njih dovodi do većeg nivoa adrenalina i odlaganje ima zamensku ulogu stimulatora npr.  kao što je ekstremni sport. Ove osobe su generalno opuštene i impulsivne, nisu fokusirane na mišljenje drugih kao „anksiozno – uplašeni“ odlagači, ali isto tako retko kada iskoriste svoj puni potencijal, jer su u stanju da se zadovolje osrednjim rezultatima. Dubljom analizom bi se verovatno došlo do toga da i ove osobe odlažu usled straha od neuspeha i da i oni, u stvari, koriste na neki način duplo osiguranje tako što u poslednjem trenutku sve rade. „Adrenalinski“ odlagač je, za razliku od „anksiozno – uplašenog“ odlagača, fokusiran na sadašnjost, ne gleda tri koraka unapred niti unazad, i neće sebe lišiti hedonističkog zadovoljstva ukoliko je ono prepreka za završetak rada. Pored ova dva tipa postoje još neki mehanizmi odlaganja i odlagača: „Čistač“ – baš u trenutku kada se sedne za sto da se piše rad, uvidi se da je veš prljav, da treba obrisati pod, suđe, ceo stan i na kraju dana ne ostane vremena za pisanje rada. Stoga sutra je bolje početi, ali sutra će prozori biti priljavi. „Paničar“ – čitav dan paniči i razmišlja kako neće stići da uradi rad i na taj način crpi energiju i odlaže samu aktivnost do sutra, kada opet kreće u paniku što neće na vreme završiti rad. „Osoba sa spiskom“ – pre nego što počne da radi, napraviće detaljan spisak o svim koracima koje treba preduzeti kako bi konačno došlo do pisanja rada. Koraci će biti pažljivo isplanirani i podrazumevaće da se sa pisanjem rada počne tek od sledećeg dana, jer je pravljenje spiska oduzelo previše vremena. „Spavač“ – pre nego što se krene sa radom potrebno je odmoriti se, nema veze što se pre pola sata ustalo, odmor je ključ uspeha. I kada se na kraju probudi, uvidi da treba samo još koji minut odmora da bi zaista moglo da se počne sa radom. „Skakač“ – za sutra treba da se završi rad, ali za mesec dana treba da preda crtež osmaku koji živi ispod, a čija mama je dobra prijateljica sa porodicom. Sve je bitnije od onoga što treba da se završi u kratkom roku, ono što je dalje i za šta ima više vremena je mnogo bitnije. „Socijalni leptir“ – postavljanje statusa na socijalne mreže je dokaz da se zaista i radi, stoga treba apdejtovati svakih sat vremena status da bi ljudi znali koliko je progresa napravljeno. „Internet istraživač“ – svaki klip na jutjubu može biti relevantan za rad koji se piše, mačke koje plešu na dve noge mogu biti dokaz evolucije i darvinističkog shvatanja postanka. „Užinač“ – ne samo što je odmor neophodan za gomilanje energije potrebne za rad, neophodna je hrana. A ako u frižideru nema esencijalnog sastojka za koktel koncentracije treba izaći i u 33 radnje potražiti taj sastojak. „Gejmer i Serijski gledatelj“ – da bi osoba bila skoncentrisana na rad mora završiti još jedan nivo igre ili odgledati do kraja sezonu serije, jer bi se u suprotnom konstantno pitala da li će sledeći nivo biti teži ili da li će u poslednjoj epizodi na kraju ipak biti zajedno. Svi koristimo brojne mehanizme kada treba da odložimo odluku ili obavezu koja nam nije prijatna, ali hronični odlagači ne odlažu samo te neprijante situacije, već i prijatne. Razlozi mogu biti neki od gore navedenih, ali u suštini mogu se i preplitati, kao što se i mehanizmi iliti izgovori za odlaganje mogu kombinovati u zavisnosti od situacije. Isto tako, ne mora se odlagati samo u jednoj životnoj oblasti, u zavisnosti od situacije i spremnosti osobe da se suoči i prihvati posledice, različiti mehanizmi će se koristiti u različitim situacijama. Kako prekinuti začarani krug? Da bi prestali da prokrastinirate, prvo morate prepoznati razloge zašto to radite i doneti odluku da želite taj aspekt sebe da promenite. Sa time ste već pola posla uradili. Nakon toga slede cake i koraci koji vam mogu olakšati snalaženje i sprečavanje odlaganja, ali bez te prve samoprocene i volje i inicijative, one vam neće koristiti. Neke od caka za sprečavanje prokrastinacije, nakon samoevaluacije jesu: Nagrađivanje: nagrađujte sebe nakon svakog urađenog dela, stimulišite sebe ne samo materijalnim nagradama već i pohvalama. Koristite podsetnik: možete koristiti stikere ili telefon, ali nemoj bežati od odgovornosti da ste ipak vi ti koji se moraju setiti određene obaveze. Posledice: zapišite koje bi bile negativne posledice ukoliko ne biste završili rad ili obavezu na vreme. Promenite rečnik: umesto MORA recite BILO BI DOBRO DA, ŽELIM DA. Reči imaju neverovatnu snagu i šalju jasne poruke našemo mozgu (radi nešto ili ne radi). Organizacija: napravite plan, ali ne onaj u cilju odlaganja, već podelite celinu na delove i idite korak po korak. Prokrastinacija ne mora biti samo negativni mehanizam, ona ima blagotvorno dejstvo kod osoba koje su radoholičari i kojima treba predah. Ili ukoliko ste emocionalno iscrpljeni, prethodni period je bio izuzetno izazovan i zahtevan, odlaganje donošenja odluke ili završavanje obaveze može vam dati neophodno vreme da razmislite. Kao što ne postoji crno beli svet, tako ne postoje ni samo negativne posledice prokrastinacije. Ali, ono što treba imati u vidu jeste da hronično odlaganje dovodi do odlaganja života, a svi mi živimo na pozajmljenom vremenu i šteta ga je koristiti sedeći i posmatrajući kako protiče mimo nas. Teško je početi, ali kada se preskoči taj na izgled Sizifov kamen spoticanja, sve ostalo ide mnogo lakše.

Jovana Trbojević Psiholog i psihološki savetnik 063/71 97 540 jovana.trbojevic88@gmail.com

The post Beg od života pomoću prokrastinacije appeared first on Oli Centar.

I pored bogate literature, koja se uvećava svakoga dana, i nagoveštaja u svim dostupnim medijima, govor tela i neverbalna komunikacija još uvek se nisu izborili za mesto koje im prema rezultatima istraživanja i eksperimentima pripada. To mesto najlakše se može okarakterisati kao: najrasprostranjeniji univerzalni jezik. Veliki broj ljudi prepoznao je značaj govora tela, posvetio se razvitku ovoga vida komunikacije i nesumnjivo poboljšao razumljivost poruka koje prenosi okolini.

Emocije koje će ljudi prema vama imati bazirane su prevashodno na onome što vide da radite, a ne na onome što mislite ili im govorite.

Vi možete nešto izreći, i bićete shvaćeni ako se budete pravilno i rečito izrazili. S druge strane, vi istu poruku možete preneti uz odgovarajući govor tela, i ona će biti pravilno shvaćena, a da niste ništa izgovorili. Uprkos ovome, ljudi ne polažu mnogo na govor tela, najviše zato što smatraju da je mnogo lakše jednostavno reći šta želite nego telom podržati svoje reči. Ono što se gubi iz vida jeste da, pošto potičemo iz različitih sredina i posedujemo različite nivoe obrazovanja, mi verbalne poruke ne percipiramo na identičan način. Tako osoba koja izuzetno polaže na lepo izražavanje nečiji siromašan vokabular može protumačiti kao grubost, nezainteresovanost ili nevaspitanje. Takođe i obrnuto: neko sa oskudnim rečnikom elokvenciju sagovornika može videti kao aroganciju ili stvoriti uverenje da se „pravi pametan“. Potom, tu su psihološki profili ljudi među kojima se krećemo: ako imate čvršće granice, direktnije obraćanje može vam delovati ugrožavajuće i biti primljeno kao manjak poštovanja. Različitim rečima i izrazima različiti ljudi daju različite konotacije.

Važnost neverbalne komunikacije

Komunikacija je osnova svega što se dešava između ljudi, ništa se ne dešava van nje. Interakcija između ljudi stvara ideje, projekte i usluge. Kroz nju se prave i planovi kako će te ideje biti sprovedene u delo. Kada je komunikacija loša, postavljaju se nepotrebna pitanja, gubi se dragoceno vreme, razgovori postaju dugi, što može, pogotovo u poslovnim okvirima, stvoriti ozbiljne teškoće.

Ovo najbolje ilustruju situacije u kojima poruka treba da bude preneta usmeno. Da je u pitanju samo odgovarajući izbor reči, ne bismo osećali anksioznost pri javnom govoru. Naime, da bi nam sagovornik poverovao, trudimo se da izabrane reči potkrepimo i odgovarajućim izrazom lica, govorom tela. A kako ćemo znati da nam je poverovao? Pa opet čitajući njegovu reakciju na naš nastup, i to, ponovo, ne toliko reči koliko facijalne ekspresije i govor tela. Zapravo, u toj situaciji, ono na šta će svi učesnici u komunikaciji obratiti veću pažnju nije toliko verbalni sadržaj, već neverbalni: komunikacija se obavlja bez reči. Reči jesu prenele koja je naša generalna namera u komunikaciji, ali je na govoru tela bilo da rečima dâ kredibilitet. Ovladati neverbalnom komunikacijom zapravo znači, između ostalog, ostvariti sklad između rečenog i pokazanog. Nesklad između ova dva kod osobe s kojom komuniciramo, u nama stvara neobjašnjiv utisak sumnje i nepoverenja, a nazivamo ga „predosećajem“.

Ovladati neverbalnom komunikacijom zapravo znači, između ostalog, ostvariti sklad između rečenog i pokazanog. Nesklad između ova dva kod osobe s kojom komuniciramo, u nama stvara neobjašnjiv utisak sumnje i nepoverenja, a nazivamo ga „predosećajem“.

Kada je reč o društvenim okolnostima, naš stav, kretanje i gestikulacija mogu vrlo jasno iznijansirati odnose koje imamo sa ljudima oko nas. Od prostog rukovanja pa sve do grljenja i ljubljenja, postoji čitav niz mogućih odnosa. Sve to sadržano je i u samome jeziku. Na primer, izraz „nismo bliski“ označava emotivnu distancu, ali podrazumeva i nepostojanje bliskog fizičkog kontakta pri susretu – ko pušta blizu, u lični prostor, nekoga s kim nije u dobrim odnosima, kome ne veruje? Rukovanje, kao ritual pri susretu, ostalo je od starih vremena – njime se pokazivalo da u rukama nema oružja. Šta onda govori izraz „nisam mu ni ruku pružio“? Da na tom najbazičnijem nivou ne želite da toj osobi pokažete da joj od vas ne preti opasnost. Reči su suvišne u ovome slučaju, onako kao kada, nakon višegodišnjeg srdačnog pozdravljanja (i, očigledno, takvog i odnosa), prijatelj prijatelju samo pruži ruku. I, za razliku od verbalnog izražavanja, retko kada bude dileme šta je rečeno.

Držanje kao neverbalna komunikacija

Drugi vid neverbalne komunikacije u društvenom kontekstu dosta je škakljiviji, a to je držanje, koje se s razlogom zove stav, pošto na izvestannačin jeste sinonim stavu koji iznosimo rečima. Naravno, način stajanja ne govori nepobitno o nečijem karakteru, ali svakako šalje neku poruku okolini, svesno ili nesvesno. Kada su noge nešto razmaknutije pri stajanju nego što je to uobičajeno, to predstavlja pozu u kojoj bi onome ko bi pokušao da nas pomeri sa mesta to bilo teško, jer smo se poduprli s obe strane. Ovo bi moglo da govori da je reč o osobi koja je nepokolebljiva, ili bar želi da je drugi tako vide. Povijena ramena ostavljaju utisak da je onaj ko tako stoji osoba na koju se može uticati – i držanje to pokazuje. S druge strane, osoba sa pravim leđima i ramenima pomerenim unazad kao da zna šta hoće i sigurna je u sebe.

Veliki broj ljudi koji se interesuju za govor tela razmišlja o njemu kao načinu saznavanja šta se zapravo dešava u glavama ljudi koji ih okružuju, šta smeraju, da li im se nešto dopada ili ne. To jeste poželjno, i jasno je s koje strane bi moglo da bude i korisno. A opet, komunikacija je nešto što se dešava u sadašnjem trenutku, nešto u čemu ste učesnik, a ne nemi posmatrač (osim ako se ne bavite profesionalno analizom govora tela). Želite da razumete sagovornika i proniknete u njegove misli – u redu, ali šta onda raditi s tom informacijom? Na primer, neko je zatvoren i u odbrambenom stavu, što neverbalno jasno i pokazuje. Cilj je postići otvoren odnos. Ali, kako se to radi? Stvorio se utisak da je jedini problem shvatiti poruku, a zapravo je podjednako velik, ako ne i veći problem: Na koji način poslati svoju?

Veštine neverbalne komunikacije

Ljudi koje nazivamo ubedljivim, veštim pregovaračima, elokventnim, nikada nisu pasivni primaoci poruke koji, igrom slučaja, imaju dar da dobro tumače znake koje vide. Upravo suprotno, oni su proaktivni učesnici u komunikaciji, oni svojim nastupom, svojim rečima, najzad svojom harizmom, utiču, ili pokušavaju da utiču, na to šta će ljudi oko njih da misle i rade – i to je upravo ono što ih odvaja od drugih. Oni ne čekaju okolnosti da bi na njih reagovali, već sami pokušavaju da ih kreiraju. Imaju inicijativu i stavljanjem karata na sto sužavaju broj mogućih interpretacija sopstvenoga nastupa. U zavisnosti od veštine i, možemo reći, prezentacije, mogu da se nadaju uspehu. Razlog iz kojeg je uvek dobra odluka imati inicijativu jeste taj da, uspeli ili ne, pokazaćete šta vam je namera, i izazvaćete reakciju, ili, kako se još kaže, dobićete fidbek. Ono čega su ubedljivi govornici takođe svesni jeste važnost slanja jasne i efektne poruke onima koji ih slušaju, kao i važnost planskog korišćenja govora tela. Svesni su da sadržaj poruke koju prenose gubi na snazi kada nije usklađen s onim kako ih drugi vide i čuju.

Načinimo sada mali osvrt na pravilo psihologa Alberta Mehrabijana. Ovo pravilo kaže da 55% komunikacije čini govor tela, 38% intonacija i 7% sadržaj onoga što govorimo. Računica je jasna: na sadržaj, na verbalno otpada manje od desetine onoga što pokušavamo da prenesemo. Ovi procenti postavljeni su iz ugla primaoca poruke i govore da ćemo u komunikaciji 10 puta više obraćati pažnju na to kako neko gestikulira, stoji, koje izraze lica pravi i kakav mu je glas, nego na konkretne stvari koje izgovara. Tek ako neverbalnim ponašanjem neko postane prijemčiv našem oku i uhu, počećemo da ga slušamo, i da se emotivno uključujemo u razgovor. Ovo dobro ilustruje poređenje čitanja knjige i slušanja nekoga kako priča. Potreban je određen književni dar pisca da bi ono što čitamo u nama izazvalo emociju, odnosno neophodno je da nam se verno prenese događaj ili emocija da bismo i sami imali reakciju na nju. Razgovor bi trebalo da je lakši: ne moramo rečima u toj meri da nijansiramo i da prenosimo svoju emociju, neverbalni govor to čini u naše ime.

Usklađenost sadržaja govora I neverbalnih poruka

Možda još važniji zaključak koji možemo izvući iz Mehrabijanovog pravila jeste da je neophodno da telo, intonacija i izrečeni sadržaj budu usklađeni. Ovo je zapravo ključno: u slučaju nesklada, ono što će prevagnuti pri interpretaciji naše poruke upravo su neverbalni znaci, ne verbalni. Uz ovo savršeno ide toliko korišćena izreka: Ne verujem dok ne vidim.

Na koji još način dobra usklađenost navedenih vidova komunikacije pojačava ubedljivost? Najlakše se to može ilustrovati posmatranjem osoba koje ovu usklađenost ne poseduju, ili uopšte nisu zainteresovane da je postignu. Osoba koja ima preterano opušteno držanje i spore pokrete šalje okolini signal da je neaktivna. Iz toga može proizaći uverenje da joj se ne treba obraćati kada je potrebna preduzimljivost ili brzo delanje. Neretko se, međutim, dešava da osobe koje ovako deluju, a toga nisu svesne, budu uvređene što bivaju isključene iz nekih akcija ili dogovora. Kada pokušaju da saznaju odakle takav tretman, niko ne ume da pruži bolji odgovor od: Deluješ nezainteresovano. I zaista, dešava se da osoba koja se nikada otvoreno (verbalno) nije protivila bilo kakvom angažmanu, biva zaobilažena jer je zapravo svojim neverbalnim slala poruku koju su svi primili.

Upravo je u ovome glavna „caka“: ljudi mahom ne biraju, uvežbavaju svoje gestove, već se oni automatski javljaju paralelno s onim što misle i govore. I sigurni su da to rade na pravi način, pošto imaju višegodišnju praksu. Naravno, određeni broj ljudi to čini dovoljno dobro da njihova poruka bude shvaćena; tajna je, međutim, a u skladu s Mehrabijanovim pravilom: emociju koju želimo da prenesemo saopštiti i telom. Sam sadržaj jeste tu da dâ činjenice, bliže objasni ono što izlažemo, i možda lepše to uobliči, ali recimo posvećenost, predanost, strast u vezi s nečim trebalo bi da se vidi iz govora tela i glasa, a ne da se objašnjava rečima.

Može li se svesno menjati govor tela

Odluku da promeni neverbalni način komunikacije ne donosi veliki broj ljudi. Štaviše, većinom to čine oni koji misle da će to u kraćem vremenskom roku uticati na njihovu uspešnost na poslu ili kod suprotnog pola, odnosno, onda kada vide direktnu korist od promene.

Menjanje govora tela konkretno znači pojačavanje ili smanjivanje gestikulacije, promenu držanja, drugačije izraze lica. Deluje ovo kao ozbiljno menjanje sebe. Psihološke promene obično su ono što želimo da sakrijemo od okoline. U ovom slučaju nama je, međutim, cilj da okolina promenu primeti, i da, nadamo se, odreaguje pozitivno nju.

Odakle onda treba krenuti u menjanje govora tela?

Naprasno menjanje gestikulacije će, s razlogom, ljudima koji nas poznaju delovati usiljeno i veštački. I, s obzirom da je to nešto što nije uvežbavano ranije, verovatno će se činiti neuverljivim. Zbog svega ovoga, nagla promena gestikulacije rukama bila bi prevelik zalogaj za početak. Nema, uostalom, razloga kretati u promene radikalno, pogotovo kada sami nismo svesni kako to izgleda.

Dobar početak promena zato može biti modifikovanje načina pozdravljanja s ljudima, pri susretu.

Prema Marku Boudenu, ljudi nas pri susretu prepoznaju kao prijatelje, neprijatelje ili su indiferentni prema nama. Uzmimo da, recimo, pri pozdravljanju želite da ostavite utisak srdačne osobe kojoj se može verovati – prijatelja. Signali koji to govore jednostavni su i ne deluju ni napadno ni nametljivo.

Prvo što treba učiniti je je krenuti u susret osobi s kojom se susrećete i to čim je ugledate. To ostavlja utisak da želite da komunikacija što pre otpočne. S tim ide i generalni znak raspoznavanja – podizanje obrva. Potom, pri rukovanju, šaku možete blago iskositi nagore, kao da nešto dajete, a zapravo pokazujete da od vas ne preti opasnost. Dalje, ako pritom sagovornikovu ruku malo privučete ka sebi, ka stomaku, pokazujete, tim otvaranjem, da verujete da ni od njega ne preti opasnost, da ga bez bojazni puštate bliže, u lični prostor. Uz ovaj gest najčešće ide i osmeh i stavljanje ruke na rame, ili na drugu ruku – i dobar prvi utisak je ostavljen.

Ovaj kratak tekst je imao za cilj da vas pozove na razmišljanje o značaju neverbalne komunikacije u svakodnevnom životu i poslovnom svetu, o njenoj važnosti za samoprezentovanje i ostavljanje utiska. Ljudi koji ostavljaju dobar utisak i osećaj prijatnosti prilikom samoprezentovanja su upravo oni koji su vešti u svojoj neverbalnoj komunikaciji. Mnogi od nas, s druge strane, to nazivaju harizmom.

Aleksandar Pejčić

O. L. I. life coach
063/8608035

The post Govor tela appeared first on Oli Centar.

Biti roditelj jednog tinejdžera je veoma zahtevan, a ne tako retko i težak posao. Roditelji koji su do skoro imali dominantnu ulogu u emotivnom i socijalnom razvoju deteta sada se doživljavaju kao „stranci“ ,oni koji se „ništa ne pitaju“, čiji se stavovi procenjuju i preispituju.

Neminovnost, koja čeka svakog roditelja, jeste da se suoči sa glavnim poslom svog tinejdžera,a to je burno osamostaljivanje, odnosnoborbu za samostalnost. Ova potreba je sasvim legitimna, čak poželjna, a psiholozi je objašnjavaju kao proces separacije i individuacije. Tnejdžeri žele da se odvoje od roditelja, oslobode zavisnosti od njih, ali u isto vreme neophodna im je da ostanu u vezi sa njima jer su nedovoljno zreli da preuzmu odgovornost za samostalnost koju traže. Vaspitni stil roditelja daće okvir u kome će se slika tinejdžera razvijati kao i poseban doprinos u razvoju ličnosti deteta.

Glavni „posao“ tinejdžera jeste osloboditi se zavisnosti od roditelja, postati samostalan i odrastao. Glavni „posao“roditelja jeste prilagoditi vaspitni stil svom tinejdžeru kako bi dobio podršku, ljubav i sigurnost u svom odrastanju.

Vaspitni stilroditelja

U periodu osamostaljivanja, tinejdžeri preispituju ono što su im roditelji govorili i govore o životu. Pravila koja im postavljaju sada se vrednuju na skali prihvatljivog ili neprihvatljivog. Svojim postupcima i stvaranjem emocionalne atmosfere u kojoj tinejdžer odrasta, roditelji utiču na razvoj ličnosti svog tinejdžera. Vaspitni stil roditelja upravo podrazumeva sva ona ponašanja roditelja preko kojih uspostavlja odnos sa detetom. Ta ponašanja obuhvataju emocionalnu dimenziju odnosa (emocionalna toplina i roditeljsko razumevanje, odnosno količina podrške, ljubavi i ohrabrenja koju roditelj pruža detetu) i dimenziju kontrole (roditeljski nadzor i zahtevi,odnosno roditeljska očekivanja od deteta). Vaspitni stil roditelja u mnogome će uticati na formiranje identiteta tinejdžera, ponašanje tinejdžera,a za roditelje još bitnije,uticaće na „preživljavanje“ odrastanja svog tinejdžera.

Vaspitni stil roditelja upravo podrazumeva sva ona ponašanja roditelja preko kojih uspostavlja odnos sa detetom.Obuhvata emocionalni odnos sa detetom i kontrolu,odnosno zahteve i očekivanja.

Evo nekoliko vaspitnih stilova roditelja i njihov uticaj na odrastanje dece:

AUTORITARNI RODITELJI-autoritarni vaspitni stil

„JA NAJBOLJE ZNAM ŠTA JE DOBRO ZA MOJE DETE“

Kod autoritarnih roditelja odnos sa detetom je jednosmeran, pun zahteva prema detetu,sa veoma malo topline u odnosu. To su roditelji čvrste discipline, vojničke, nameću ograničenja i zahtevaju određena ponašanja od tinejdžera. Oni cene poslušnost kod deteta,a u slučaju da je ne dobiju,služe se neodmerenim kaznama. Komunikacija sa detetom je jednosmerna, bez objašnjenja, tipičan odgovor je:“ Zato što ja tako kažem.“ U osnovi je da ovi roditelji pokazuju moć i dominaciju nad svojim detetom, kroz stalnu kontrolu i nametanjem očekivanja od deteta. Iako je cilj roditelja da kroz kontrolu nauče dete da samo kontroliše sebe (samokontroli), ipak ovakav stil vaspitanja ne pruža dovoljno prostora detetu da samostalno odlučuje i pravi izbore na osnovu sopstvenih uvida. Onda kada dobiju slobudu da odlučuju,stepen samokontrole će biti na pravom testu.

Kod tinejdžera se može probuditi inat, bes, ljutnja, neprijateljstvo, laganje – agresiju i nizak prag tolerancije na frustraciju ili povodljivost, pokornost, potčinjenost, smanjenamotivacijaza postignuća, apatija–povučenost . Tako će i birati vršnjačke grupe u kojima će se ili suprotstavljati roditeljima (na primer navijačke grupe ) ili će pak pokušavati da zadovolje roditelje (ples,pevanje…iako to nije u skladu sa interesovanjem deteta). Tinejdžeri će pokazivati visok stepen nesigurnosti,strah,uznemirenost i stalnu strepnju vezano za to kako udovoljiti roditeljima-autoritetu .

PERMISIVNI RODITELJI-popustljivi vaspitni stil

„DETE NAJBOLJE ZNA ŠTA MU TREBA“

Kod ovih roditelja dečija želja je zapovest. Obično se kaže da nemaju autoriteta i da daju deci mnogo slobode.Vaspitni stil ovih roditelja jeste uzdržavanje od bilo kakve frustracije deteta,odnosno od bilo kakvog disciplinovanja deteta. Ovakvim stavom roditelji,iako pružaju toplinu,ljubav i podršku svojoj deci,sa druge strane postavljaju male zahteve,slabo kontrolišu i ne postavljaju ograničenja. Odnos sa detetom je krajnje jednosmeran,ali ovog puta iz smera deteta prema roditelju. Roditelj nudi detetu preteranu emocionalnu osetljivost koja će biti osnova razvoja ličnosti deteta.U ovakvoj atmosferi roditelji daju svom tinejdžeru svet u kome nema poštovanja pravila,svet u kome moraju da se poštuju samo njihove želje i pravila.

Tinejdžeri vaspitavani popustljivim stilom roditelja najčešće su veseli i vrlo slobodni,ali sve do trenutka kada su njihove želje zadovoljene. Kada naiđu na ograničenja u ispunjavanju svojih želja i na zahteve poštovanja pravila društva (škole,grupe,institucije) ,postaju impulsivnog ponašanja. Imaju slabu kontrolu nad sobom i nemaju osećaj odgovornosti za situacije u kojima se nalaze. Može se reći da je tinejdžer u potpunom haosu sopstvenih želja i načina dosezanja istih. Istovremeno, javljaju se emotivni problemi jer tinejdžer nema bazičnu sigurnost u sposobnost roditeljada mu postavi granice koja mu je neophodna za razvoj. Kritike koje dobijaju u društvu često doživljavaju kao napad na sopstvenu vredost,što podstiče negativnu sliku deteta o sebi. Pored toga, tinejdžer uči u odnosu sa roditeljima kako da nameće svoj želje,pa tako razvijaju manipulativne oblike ponašanja. Manipulativno ponašanje će biti sredstvo dolaženja do cilja,odnosno ispunjenje želje i koristiće se u svim sferama života.

INDIFERENTNI RODITELJI- nezainteresovani vaspitni stil

„JA IMAM SVOJ ŽIVOT,DETE IMA SVOJ ŽIVOT“

U današnje vreme,nažalost, sve više je prisutan ovaj vaspitni stil. Roditelji su previše okupirani sobom,ne interesuje ih previše šta dete radi ili nemaju „snage“ i vremena da se bave decom. Uglavnom ispunjavaju osnovne zadatke materijalnog obezbeđivanja deteta,ali se ne upuštaju u građenje emotivnog odnosa. Odnos je vrlo površan,ne postoje zajedničke aktivnosti i nema emotivne razmene. Kontrola deteta ne postoji,često ne znaju gde im je dete i sa kim se druži.

U ovakvoj nezainteresovanosti tinejdžeri se osećaju odbačeno,zanemareno i nesigurno. Zbog sopstvene nesigurnosti,dobijene iz odnosa sa roditeljima,u socijalnim-vršnjačkim kontaktima ispoljavaju problematično ponašanje preko kojeg stvaraju sliku „opasnog momka-devojke“, skloni su konzumiranju alkohola i droge,nisu zainteresovani za školu i obaveze. Zahtevanje poštovanja bilo kakvih pravila za ove tinejdžere predstavlja izvor ispoljavanja ne neutralizovane agresije,koja se može usmeriti ka sebi ili ka okolini. Ovi tinejdžeri uporno traže reakciju okoline na njihovo ponašanje. Kod njih se može primetiti da su veoma razdražljivi i promenljivog raspoloženja. Na emotivnom polju javljaju se različiti problemi koji se ispoljavaju kroz problematična-delinkventna ponašanja.

AUTORITATIVNI RODITELJI-demokratski vaspitni stil

„MI GRADIMO DOBAR ODNOS“

Vaspitni stil ovih roditelja prema deci se može opisati kao emocionalno topli sa odlučnim zahtevima i kontrolom. Pod kontrolom se ne podrazumeva gvozdena disciplina,već učenje-vaspitavanje deteta da samo kontroliše sebe u stvarima za koje su razvojno sposobni. Roditelji su blagi i odlučni,dosledni u zahtevima.Oni postavljaju zahteve detetu u skladu sa njegovim razvojnim potrebama i mogućnostima. U demokratskom vaspitnom stilu roditelji grade odnos sa detetom.Ne pokušavaju da dete oblikuju po sopstvenim potrebama,već mu pružaju podršku da se razvija u skladu sa svojim potrebama,a da pritom poštuje određena pravila i vrednosti. Roditelji podržavaju kreativnost,znatiželjnost i samostalnost deteta,vode računa o njegovim osećanjima,a kontrola je usmerena ka nepoželjnim ponašanjima .Roditelji uče svoju decu šta smeju,a šta ne smeju,odnosno koje ponašanje neće ugroziti ni njih,a ni druge osobe.

Tinejdžerski period je buran i sastoji se u preispitivanju vrednosnih stavova,a roditelji se trude da razumeju dileme svojih tinejdžera i pomognu im u traženju prihvatljivog rešenja za obe strane. Ne nameću svoja rešenja i mišljenja („ne sole im pamet“), već vešto postavljaju pitanja koja će navesti tinejdžera da razmišlja i zaključi koje su posledice određenog ponašanja i šta je korisnije za njega. Time roditelj uči dete da razmišlja,kako bi samo kasnije donosilo odluke u životu koje su dobre za njega. U odnosu poverenja mnogo će se lakše prevazići turbulentne promene tinejdžerskog doba,jer sigurnost koju oseća tinejdžer u odnosu sa roditeljima davaće mu krila u nošenju sa fizičkim,emotivnim i socijalnim promenama na koje nailazi. Vaspitni stil koji će podrazumevati obostrano poštovanje i uvažavanje doprinosi da se razvijaju pozitivna osećanja,jer niko neće biti povređen u tom odnosu. Izgrađeni unutrašnji model odnosa predstavljaće bazu sigurnosti za kasniji razvoj ličnosti i uspostavljanje novih odnosa. Tinejdžeri će tako razvijati samokontrolu,osećajnost i ambiciju ka ostvarivanju sopstvenih ciljeva.

Roditelji su blagi i odlučni,dosledni u zahtevima. Pod kontrolom se ne podrazumeva gvozdena disciplina,već učenje deteta da samo kontroliše sebe u stvarima za koje su razvojno sposobni. Roditelj uči dete da razmišlja i donosi odluke. Vaspitni stil koji će podrazumevati obostrano poštovanje i uvažavanje doprinosi da se razvijaju pozitivna osećanja,jer niko neće biti povređen u tom odnosu.

Iako nije lako roditeljima da stalno odmeravaju u komunikaciji sa tinejdžerima,da strpljivo i odmereno reaguju,ipaksuovakve veštine neophodna. Zato je neophodno da roditelji rade na sopstvenim veštinama.Veštinama komunikacije sa tinejdžerom ,a posebno na veštinama tolerancije na frustraciju, jer su one kada se pojave tinejdžeri na posebnom testu. I šta na kraju reći … Odrastanje nije lako. Setite se i sami kako je bilo. Ne postoje univerzalna rešenja,svako dete je ličnostza sebe.Razmisliteo tomekojim vaspitnim stilom gradite odnos sa detetom, jer kroz njega učite svog tinejdžera kako da odraste i postane emotivno i radno zrela ličnost. Odvojte dovoljno vremena za građenje tog odnosa,jer će se ulaganje višestruko isplatiti.

Neophodno je da roditelji rade na sopstvenim veštinama,veštinama komunikacije sa tinejdžerom ,a posebno na veštinama tolerancije na frustraciju,da odvoje dovoljno vremena i strpljanja.

Marina Brašić – specijalni pedagog i OLI savetnik u procesu edukacije

tel. 063/8771641

marinabrasic@yahoo.com

The post Uloga roditelja u odrastanju tinejdžera – vaspitni stilovi roditelja appeared first on Oli Centar.

Autor: Ivana Paunović

Ponekad deluje vrlo jasno, a neretko i jednostavno imati samopouzdanja. Međutim, da bi o zrelom samopouzdanju govorili, moramo početi od toga koliko sebe poznajemo. Ne možemo se na sebe zaista osloniti i uzdati ako ne znamo svoje mogućnosti i ograničenja, vrline i mane, želje i potrebe. Nedostatak samopouzdanja izražava naše dubinsko nepoznavanje vlastite ličnosti. Ukoliko sebe ne poznajemo, jasno da ne možemo imati osećaj da se na sebe možemo osloniti.

Nedostatak samopouzdanja izražava naše dubinsko nepoznavanje vlastite ličnosti. Ukoliko sebe ne poznajemo, jasno da ne možemo imati osećaj da se na sebe možemo osloniti.

Celovita slika sebe, realan pogled na svoje potencijale i ograničenja, neodvojiva je od teme samopouzdanja. Važno je da znamo šta posedujemo, ali takođe je neophodno da umemo to i da vrednujemo. Da možemo sebi odgovoriti na pitanje šta znamo i možemo, a šta ne, na čemu treba još da radimo, gde to možemo naučiti i savladati. O samopouzdanju govorimo kada smo zadovoljni sobom, realni, optimistični, vredni i hrabri; Kada se ne poredimo stalno sa drugima, već sa najboljom verzijom sebe. Još je Duško Radović govorio : „ Ne morate biti bolji od drugih, budite samo najbolji što možete.“

Lažno samopouzdanje

Svaka vrsta odnosa, u ljubavi ili prema radu, zahteva od nas određenu meru samopouzdanja. Ono nam je potrebno da shvatimo svoj rad, sebe i druge ozbiljno, naročito ako rezultate ne možemo neposredno videti. Zapravo, da bismo uopšte mogli samostalno raditi bez samopouzdanja kao začina to ne možemo. Ono nam omogućava da smo manje zavisni od drugih i od njihovog odobravanja. Ne samo to, kreativniji smo, sposobni da donosimo odluke i da idemo ravno putem uspeha.

Problemi i izazovi nastaju onda kada usled nesavršenosti nekih naših sposobnosti ne možemo da se pouzdamo u sebe pri izvršenju ličnih ciljeva. Jedna od mogućnosti je stvoriti lažno samopouzdanje. Ta lažno izgrađena samoidealizacija, iako deluje od pomoći, zapravo donosi više štete no koristi. Pre ili kasnije javlja se unutrašnja nesigurnost, jer koliko god veliku kulu izgradili, dok su lažni, pa tako i nestabilni temelji, ona će uvek biti nesigurna i pretiti da se sruši. Baš kao i ta kula, mi tada nemamo čvrstu osnovu i otuđeni smo od sebe.

Niko, niko kao ja

Ova nestabilna kula, koju nekada brkamo sa samopouzdanjem, može nam stvarati različite probleme. Kako smo sve sumlje u sebe manje ili više potisnuli, ostaje nam samo idealizovana slika sebe. Tačnije, tada osoba sebe vidi, ne onakvom kakva jeste, već kakva bi želela da bude. Ovako izraženo stanje laganja i obmanjivanja sebe zovemo i patološki narcizam ( ne zaboravimo postoji i zdrav narcizam sa realnim temeljima za pozitivnu sliku o sebi i veru u sebe.) . Lažno samopouzdanje prepoznajemo po uverenosti osobe da može uraditi šta god poželi uz potpunu eliminaciju mogućnosti neuspeha. Ukoliko do nekog neuspeha i dođe neće se primetiti ili će se pripisati nekom drugom. Na pitanje zadovoljstva i ličnog uspeha odgovor je uvek- savršena/a sam. Jedan od pratećih elemenata je i to što su ovakve osobe često cenjenje i deluju kao nepresušan izvor uspeha, što u zatvorenom krugu samoobmane samo podstiče pataloški narcizam.

Ko su ti „uobraženi„ ljudi i kako u tome uspevaju

Kako opisati „uobražene“ ljude. Oni uvek znaju više od drugih, postižu puno, za svako pitanje imaju odgovor, čine velika dela, uspeh im nije izazov, on se podrazumeva…ali u njihovoj mašti.

Kod „uobraženih“, samoprezir nije toliko zamagnjen i potisnut. Ne opažaju ga jasno već kroz osećaj straha od neuspeha koji stalno preti i vreba. Iako je ovaj strah većim delom nesvestan, pa tako i nejasan, dovoljno je jak da sprečava osobu da sebe testira u realnosti. Ovde leži jedan od razloga, zašto kod ovih ljudi ima „puno priče, a malo rada“. I ima logike- ukoliko svoj ponos gradimo na „neograničenim, fantastičnim potencijalima“ u koje duboko ni sami ne verujemo, ne smemo ih testirati jer smo negde u sebi svesni da ćemo na tom ispitu pasti. Taj stakleni ponos mora se zaštititi i osigurati neaktivnošću. Međutim, „plaćanje na ćupriji“ zahteva još truda. Čak i kada se razviju svi ovi zaštitne mehanizmi, još uvek nije dovoljno za održavanje te lažne slike pouzdanja i ponosa na sebe. Pored toga, razvija se i „sekundarni ponos“ na samu činjenicu da osoba ne radi. Prati ga stav „ja sam van konkurencije“, „iznad drugih“, „nisam od onih koji se bore sa drugima, sa prosekom“, „ja ne radim jer neću, a ne zato što ne mogu“.

Kod navedenih vrsta lažnog samopouzdanja malo od pomenutog se dešava svesno. Ta unutrašnja borba se ne pojavljuje na površini. Trčanje sa terena savršenstva na teren samoprezira odvija se, manje ili više, dalje od svesti. Stoga prvi potez ka promeni treba biti realan i kritičan pogled na sebe i svoje sposobnosti, objektivno prihvatanje pozitivnog i negativnog u nama. Tek tada, kada prihvatimo sebe onakvi kakvi smo u ovom trenutku, možemo menjati i poboljšavati ono što želimo i osetiti samopouzdanje čiji su temelji jaki i stabilni. Ovo zovemo i paradoksalnom teorijom promene- činjenicu da možemo menjati samo ono što prethodno prihvatimo kao deo naše ličnosti, sposobnosti i ponašanja. Umesto ilizija savršenstva biramo realnost, prihvatanje sebe, rad na sebi i testiranje svojih sposobnosti u realnim situacijama i sa realnim pogledom.

Razvoj samopouzdanja kod dece

Razvoj samopouzdanja počinje u detinjstvu i možemo ga celog života razvijati. Dete može izrasti u jaku i sigurnu osobu ako je još u detinjstvu osetilo prihvaćenost i zainteresovanost od strane drugih važnih osoba .

Razvoj samopouzdanja počinje u detinjstvu i možemo ga celog života razvijati. Dete može izrasti u jaku i sigurnu osobu ako je još u detinjstvu osetilo prihvaćenost i zainteresovanost od strane drugih važnih osoba .

Dete uči o sebi kada mu je dozvoljeno da bude dete, da neometano ispoljava svoju kreativnost, maštovitost, da mašta i istražuje svet. Stalno kontrolisaje i uskraćivanje zatvare te mogućnosti. Stav „Biće onako kako ja to kažem, zato što ja tako kažem“ uvlači decu u tuđe obrasce i ograničava ih.

Trebamo voditi računa o detetovim željama i potrebama, razvijati samostalnost, potencijale i primećivati sklonosti. Pružena ljubav, kroz reči i dela dalji su putkaz za razvoj detetove ličnosti i samopouzdanja. Ukoliko se deci dozvoli da pronalaze svoje talenete i ono u čemu su dobra… sportove, hobije, razne aktivnosti, razvijaće svoje veštine i doživeti uspeh koji će biti osnova samopouzdana.

Raznovrsni zadaci koje roditelji mogu dati deci , a zatim i pohvale kada dobro urade nešto, učiniće da se osećaju sposobno, vešto i korisno. Prilika da uče kroz sopstveno zalaganje i greške daje jak osećaj samopouzdanja i dobru bazu za njegov dalji razvoj . Pohvale su važne, ali još bitnije da budu realne, odmerene i zaslužene, jer kroz reakciju drugih dete stvara sliku o sebi. Ne zaboravimo, osećaj samopouzdanja proizilazi iz ličnog napora i uspeha.

Usidrite samopouzdanje

Čak i onda kada osećamo da posedujemo zdravo samopouzdanje, ponekad nam je potrebna pomoć da ga u stresnim situacijama prizovemo. Iako celovito vidimo sebe, ponekad nam je potrebno da održimo konstantnost na tom polju- ojačamo stabilnost osećaja samopouzdanja. Da bi to uradili treba nam „sidro“ koje će nam pomoći da prizovemo taj osećaj samopouzdanja koje znamo da posedujemo, iako nam je teško da ga u konkretnoj situaciji osetimo. Kao kada listamo foto album, čujemo neku poznatu pesmu ili ponovo osetimo miris koji nas za nekoga ili nešto veže. Tada manje svesno prizivamo dragu osobu ili situaciji. Pod istim principom možemo to uraditi sa samopouzdanjem. Ova tehnika nam pomaže da prizovemo željeno pozitivno stanje. Sprovodi se kroz nekoliko koraka:

– Pristetite se, sa što više detalja, situacije u kojoj ste imali samopouzdanja. Što je snažniji osećaj samopouzdanja to je vaše „sidro“ jače.

– Obaberite sidro, podražaj koji ćete koristiti da prizovete željenu situaciju. To može biti vizuelne, auditivni ili kinestetiči podražaj, neka slika, pokret ili zvuk…

– Povežite podražaj i pozitivnu reakciju. Kada ste odabrali intenzivno i jasno stanje i jedinstven i jasan podražaj povežite ga u pravom trenutku, pred vrhunac doživljenog osećanja. Vratićete se u situaciju kada ste osećali samopouzdanje uz pomoć sidra.

Kasnije sidro možete povezivati sa nizom situacija koje će se tek dogovditi. Zamislite situaciju u kojoj će vam samopouzdanje trebati, prizovite sidro i željenu situaciju i ukoliko sidro deluje, osetićete samopouzdanje.

Psihoterapija i razvoj samopouzdanja

Kao što možemo videti, imati zrelo samopouzdanje zahteva rad na sebi, prepoznavanje svojih sposobnosti i potencijala, kritički osvrt na njih i rad na ličnom poboljšanju kapaciteta. Samopouzdanje razvijamo kroz unapređenje sposobnosti koje ga čine. Svako od nas pri razvoju zrelog samopozdanja ima pred sobom različite lične izazove.

Psihoterapijski rad, koliko god mogao da donese, činjenica, zahteva od nas ulaganje i izlazak iz „zone konfora“, zahtevan je, a ponekad i bolan. Međutim, kako samopouzdanje znači pouzdati se u sebe, ne bi trebalo da izgubimo iz vida da se ne možemo pouzdati u nekog ko će uglavnom raditi samo ono što mu prija, što je lakše i što ne boli. Da se radi o nekom drugom, verovatno bismo rekli da nije pouzdan čovek i da mu ne možete verovati. Pitanje je da li imate iste kriterijume i za sebe i kako se odnosite prema sopstvenom razvoju i ciljevima. Možete li se u toj oblasti pouzdati u sebe ili gubite samopouzdanje ?

Da bismo izgradili samopouzdanje moramo ga platiti sposobnošću i spremnošću na odricanje i podnošenje neprijatnosti. Sve što je vredno i skupo je. Tako je. Život nam ništa ne duguje, ali neke osobe ovu činjenicu teško prihvataju ili ne prihvataju uopšte. Tu svoju udobnost prebacivanja odgovornosti na druge plaćanju nedostatkom samopouzdanja i zavisnošću od drugih, onih drugih koji su spremni na odricanje, na razvoj i osamostaljenje. Pitanje je gde sebe pronalazite.

Autorka je OLI psihoterapeut

Web: www.ivanapaunovic.com

www.psihoterapijoli.com

Tel: 060 40 55 605

Mail: ivnapaunovic@yahoo.com

The post Osloni se na sebe appeared first on Oli Centar.