Autor i realizator: dr Milica Mitrović

 

„Stalno strepim da će se nešto loše desiti.“ „Napet sam i nervozan.“
„Prestravljena sam.“ „Znam da će se desiti nešto strašno.“
„Užasnuta sam.“ „Preterano brinem.“

Koliko često se izgovorili ili čuli ove rečenice? Verovatno vrlo često.
Ovakve izjave ukazuju na prisustvo anksioznosti.
Sinonimi za anksioznost su strepnja, briga, strah, uznemirenost.

Anksioznost je emocija, kao i svaka druga, koju nam je sa razlogom priroda dala.

Anksioznost nam ukazuje da nešto nije u redu, da je neophodno da se bolje pripremimo za neku dolazeću situaciju,
koja nam je najčešće nedovoljno poznata i značajna, kao na primer polaganje ispita, intervju za posao,
donošenje važne odluke, prvi dan u školi, javno izlaganje ili javni nastup itd.

To su najčešće situacije u kojima na neki način treba da pokažemo svoje veštine, umeće, kompetencije.
U takvim situacijama izvestan stepen anksioznosti nas nagoni da se bolje pripremimo, da budemo bolji.
Anksioznost, dakle, može biti korisna.

Međutim, kao i sa svim moćnim stvarima i pojavama, tako i ova emocija jeste dobar sluga, ali loš gospodar.
Ukoliko je anksioznost visokog intenziteta, dugo traje i remeti nam svakodnevno funkcionisanje, ona polako postaje loš gospodar.
Nada leži u tome da iako postane gospodar, mi možemo da promenimo tu situaciju,
samo je potrebno vreme, upornost, znanje šta je od pomoći, podrška i hrabrost.

Ključ savladavanja anksioznosti jeste suočavanje sa njom, licem u lice.

Webinar „Licem u lice sa anksioznošću“ odgovoriće vam na sledeća pitanja:

• Šta je anksioznost?
• Da li se strah i anksioznost razlikuju?
• Kako se ona manifestuje na emocionalnom, telesnom, kognitivnom i bihevioralnom planu?
• Da li anksioznost može da bude korisna?
• Kada ona postaje problem?
• Vulnerabilnost za nastanak anksioznih poremećaja.
• Koji su najčešći anksiozni poremećaji?
• Klinička slika pojedinih anksioznih poremećaja. Kako oni nastaju?
• Kako da se borimo“ protiv anksioznosti tj. kako da pomognemo sami sebi?
• Kada da potražimo pomoć?

Informacije o webinaru:

Datum: 15. april (petak)
Vreme: 18:00-21:00h
Cena: 2000 RSD

Uplate iz inostranstva se vrše putem PayPal-a i cena webinara je 20€ sa uračunatom provizijom.

PRIJAVLJUJEM SE

Na mejl koji ste ostavili u prijavi dobićete instrukcije za plaćanje webinara,
a po registrovanoj uplati stići će Vam link za praćenje webinara.

Webinar se realizuje putem ZOOM platforme.

Za dodatne informacije možete nam se obratiti putem mejla oliedukativnicentar@gmail.com

Dobro došli!

Upoznajte predavača: 
dr Milica Mitrović

Milica je 2006. godine završila studije psihologiju na Filozofskom fakultetu u Nišu. Doktorirala je 2016. godine na Filozofskom fakultetu u Nišu. Zaposlena kao docent na Departmanu za psihologiju Filozofskog fakulteta u Nišu. Nastavnik je na predmetima iz oblasti kliničke psihologije. Autor je i koautor više naučnih radova.

Od 2006. do 2007. godine obavila je volonterski staž u Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici i time stekla uslov za polaganje državnog ispita, koji je  položila u Ministarstvu zdravlja u Beogradu. Tokom 2008. godine bila je zaposlena kao klinički psiholog u Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici.

2015. godine dobija sertifikat Društva bihevioralne teorije i prakse o završenoj edukaciji iz bihejvioralno-kognitivne terapije, po programu Evropske asocijacije kognitivno-bihejvioralnih terapija (EABCT) i postaje nosilac nacionalnog Sertifikata za psihoterapiju (Kognitivno-bihejvioralna psihoterapija).

Od 2011. godine bila je angažovana kao psihoterapeut volonter i koordinator psihoterapeuta u Psihološkom savetovalištu za studente pri SKC-u Niš, sa kojim i danas povremeno sarađuje.

Angažovana je od strane Grupe za decu i mlade “Indigo” na pružanju grupne i individualne psihološke podrške, službenicima za zaštitu dece i prevodiocima koji rade sa migrantima, kao i na pružanju stručne supervizije rada službenika za zaštitu dece.

Pored edukacije iz Kognitivno-bihejvioralne psihoterapije završila je i sledeće edukacije: bazični i napredni trening iz Terapije prihvatanjem i posvećenošću, RE i KBT dece i adolescenata bazični i napredni nivo, seminar „Samopovređivanje adolescenata praktične smernice za procenu i psihoterapiju“.

PRIJAVLJUJEM SE NA WEBINAR

The post Webinar: Licem u lice sa anksioznošću appeared first on Oli Centar.

Autor i realizator: dr Milica Ristić

Svako od nas doživljava stres.
Često se govori o stresu, ali o njemu razmišljamo kao o nečemu negativnom.

Sigurno ste više puta čuli ili izgovorili onu čuvenu rečenicu „Sve je to od stresa“.

Međutim, stres je zapravo mehanizam opstanka i ima zaštitnu funkciju –
javlja se u situacijama kada smo ugroženi, odnosno kad mislimo da smo ugroženi.

Kada smo pod stresom, u našem organizmu kao da se pali alarm za uzbunu
i aktiviraju se svi naši unutrašnji resursi i mi postajemo spremniji za borbu ili bekstvo.

Kako smo od mehanizma koji nam od nastanka ljudske vrste omogućava opstanak,
STRES pretvorili u sopstvenog dželata?

Na ovo pitanje odgovoriće vam dr Milica Ristić, na webinaru „Sa stresom na TI“.

Pored odgovora na ovo pitanje, cilj ovog webinara je i da polaznicima razjasni sledeće:

• Kako da prepoznamo simptome i glavne izvore stresa,
  pre nego što dođe do ozbiljnih fizičkih, mentalnih i emocionalnih problema?
• Koje strategije prevladavanja stresa ljudi najčešće koriste,
  koje su strategije zdrave, a koje nezdrave, koje su efikasne, a koje nisu?

Ovaj webinar je zamišljen kao interaktivan, sa poslednjim delom koji će biti praktičnog tipa.
Ideja ovog dela je da se učesnici upoznaju i praktično prorade odabrane tehnike za kontrolu stresa.

Imajte na umu da, ukoliko naučite da upravljate stresom na pravi način,
on postaje nešto što vodi napredak i rast.

Preporučujemo da učesnici webinara kod sebe imaju par papira i olovku.

Informacije o webinaru:

Datum: 18. mart (petak)
Vreme: 18:00-21:00h
Cena: 2000 RSD

PRIJAVLJUJEM SE

Na mejl koji ste ostavili u prijavi dobićete instrukcije za plaćanje webinara,
a po registrovanoj uplati stići će Vam link za praćenje webinara.

Webinar se realizuje putem ZOOM platforme.

Za dodatne informacije možete nam se obratiti putem mejla oliedukativnicentar@gmail.com

Dobro došli!

Teme koje se obrađuju na webinaru:

• Šta je stres – razumevanje prirode fenomena.
• Sres – od mehanizma opstanka do neprijatelja
• Bori se ili beži reakcija i Sindrom generalne adaptacije
• Dobar i loš stres.
• Model stresa Ričarda Lazarusa
• Komponente stres procesa
• Identifikovanje glavnih izvora stresa
• Kako stres utiče na organizam? (fiziološki odgovori, telesni, psihički i ponašajni efekti)
• Stres i tipovi ličnosti
• Strategije prevladavanja stresa – prevladavanje usmereno na problem i prevladavanje usmereno na emocije
• Efikasnost strategija prevladavanja
• Kultura i prevladavanje
• Zdrave i nezdrave strategije prevladavanja.
• Tehnike za kontrolu stresa (Rešavanje problema, razlaganje ciljeva, upravljanje vremenom, donošenje odluka)

Biografija predavača

Milica je 2007. godine završila Osnovne akademske studije psihologije na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Nišu,
a na istom fakultetu je doktorirala 2016. pod mentorstvom prof. dr Vladimira Hedriha.

Zaposlena je kao docent na Pedagoškom fakultetu u Vranju Univerziteta u Nišu i nastavnik je na predmetima
Opšta psihologija, Razvojna psihologija, Psihološko savetovanje u vaspitnom radu i Konstruktivno rešavanje sukoba.

Autor je i koautor više naučnih radova.

Od 2011. godine učestvuje na projektu Ministarstva za nauku i tehnološki razvoj Republike Srbije br. 179002.

Jedan je od urednika monografije Odnosi na poslu i u porodici u Srbiji početkom 21. veka koja je nastala u sklopu pomenutog projekta.

Završila je bazični trening iz Transakcione analize, a edukaciju iz Kognitivno-bihejvioralne psihoterapije započela je septembra 2012. godine.

PRIJAVLJUJEM SE NA WEBINAR

The post Webinar: Sa stresom na TI appeared first on Oli Centar.

Autor teksta: Ivana Paunović

Psiholog, OLI psihoterapeut i edukator

Svaki klijent dolazi zbog nekog cilja koji je u suštini emotivne prirode. Emocije se mogu pokrenuti samo drugom snažnom emocijom. Uvidi će imati efekta na život ako su prožeti emocijom. Racio će biti produktivan ako ga boji strast. 

„Toliko toga sam uvidela na prošloj sesiji. Shvatila sam koliko umem da budem rigidna i zahtevna prema sebi i drugima. Koliko sebe držim u zatvoru svojih očekivanja.“ – bio je početak još jedne sesije sa Milicom. „Мoram prestati to da radim. Moram da se opustim. Moram prekinuti da se vodim davno nametnutim zahtevima roditelja. Moram da dopustim sebi da se vodim svojim principima. Ne moram biti savršena da bi se volela i da bi me drugi voleli.“ – bila je odlučna. „Moram ovo sada razrešiti, nezrelo je tako da gledam na život“.

Slušam je dok nastavlja da nabraja svoje novo uviđene greške i nove terapijske ciljeve. Slušam je i mislim se koliko „moram“ u par udaha. Koliko zahteva za jednu osobu koja hoće sebe da prihvati takvu kakva je. Mislim se, verovatno bi terapeut sada trebalo da bude zadovoljan. Ipak klijent dolazi do novih uvida. Uvidu su, kažu, pokretači i rezultati promene. Kad ono, u meni kao da je narasla neka tenzija od silnih moranja i očekivanja koje tako hitno stavlja na sebe. Pa zar nije to upravo ono čega želi da se oslobodi, zar to nije isti mehanizam samo sa novim zrelijim spiskom šta mora da bi se volela?

Kako je to nesvesno moćno. Kako su ti obrasci mudri. Evo ih nepromenjeni pritiskaju je, ali zamaskirani u novo odelo zrelosti. I tu, u tom momentu se pokrenula nova tema naših sesija.

Zašto klijent želi da se menja?

Nije samo važno to što klijent želi nešto da menja nego i zašto. Pitanje je šta ga motiviše na promenu. Da li je to moranje, kao kod Milice? Još jedan zadatak koji sebi grubo nameće da bi bila savršena, pa tako, u svom doživljaju i voljiva. Da li je to čist racio koji proganja i zahteva da bi je uslišio malo prividnog mira. Da li motivacija dolazi iz nekog proganjajućeg roditelja u nama koji nas ne prihvata ili iz onog koji zna da kritikuje, ali i da neguje i želi najbolje za nas ?

Radoznalost i strast VS moranje i racio

Trudite se da kod klijenata budite motivaciju koja dolazi iz radoznalosti. I zaista zar vam nije interesantno da razumete zašto nešto činite? Zar nije interesantna ta misterija našeg nesvesnog. To pitanje zašto sebe sabotiramo kada želimo sebi da pomognemo. Zašto čovek iznova radi stvari za koje već ima uvid da za njega nisu dobre? Koja je to logika koja tako ispremešta stvari? Zar nije čudnovato? Ponekad se osećam kao da smo klijent i ja dva detektiva koja pokušavaju da otkriju misteriozni plan koji stoji iza nekog njegovog problema. Terapija kao detektivski posao. Terapija kao hrabro i uzbudljivo istraživanje nepoznatog. Zašto plaćamo emotivnog računovođu svog života, a posle mu dozvoljavamo da nas potkrada u računici? Zašto prošlost tako moćno rukovodi nama? Pa zar to nije nešto što je iza nas? Zar nije logično da to loše želimo da ostavimo iza nas? Zašto onda odigravamo prošlost kada želimo novu budućnost? Jeste li bar malo radoznali ?

Razum nije dostojan protivnik strasti

Rekao je time Spinoza važnu stvar za svaki terapijski proces. Motivacija koja dolazi iz strasti neprocenjiva je. Zato podstičite kod sebe i klijenta motivaciju koja dolazi iz strasti. Iz znatiželje, iz radoznalosti da se bolje upoznamo. Da nam bude lepše u sopstvenom društvu. Da bolje osetimo i razumemo svoje potrebe, da upravljamo svojim životom – ne kroz proganjanje već ljubav, razumevanje i prihvatanje. Da zaista upoznamo svoje sektore života i da budemo pokrenuti, ne samo moranjima nego autentičnom željom. Tada je čovek zaista dobar vladar svog sveta. Tada upravlja svojim svetom, koji neprestano upoznaje.

Zar nije uzbudljivo imati toliko neistraženog, toliko mogućnosti, a opet i stabilnosti koja dolazi iz veštine kontakta sa sobom? Uostalom kakvog vladara biste Vi želeli – onog koji Vas proganja, preti smanjenjem plate, manipuliše krivicom i tera da budete bolji jer bez toga niste dovoljno vredni ili biste želeli onog koji Vas oseća, poznaje, poštuje, razume? Koji Vas pita, koji se zanima. Onog koji Vas svakako poštuje i pritom ulaže energiju da pronalazite i razvijate još potencijala.

Ne samo što je ovako lepše već i korisnije i efikasnije. Možemo reci i neophodno. Svaki klijent dolazi zbog nekog cilja koji je u suštini emotivne prirode. Emocije se mogu pokrenuti samo drugom snažnom emocijom. Uvidi će imati efekta na život ako su prožeti emocijom. Racio će biti produktivan, ako ga boji strast. Tako su nas učili.

Rano nas uče da će rezultati najbolje da se isteraju pritiskom. „Moraš da učiš“, „Moraš da budeš dobar đak“, „Škola je važna“… Malo možda i pretnji – „ako ne budeš dobar…“, „bez toga propadaš“. A šta je sa „Učenje je lepo, divno je upoznavati i saznavati o svetu oko sebe“? „Korisno je ovladavati znanjima, lep je osećaj znati.“ Korisno je, ne samo za druge da znaju da si dobro dete dobrih roditelja, već za tebe je lepo da uvidiš lepote učenja, lepote korišćenja sopstvenih potencijala. Koliko je zanimljivo znati, povezivati, koristiti znanje koje stekneš ličnim naporom.

Isto je i sa znanjima o sebi. Zaista je pun osećaj razumeti svoj unutrašnji svet. Poznavati i uspostavlajti sopstvena pravila po kojima vodimo svoj zivot, biramo, donosimo odluke. Vladanje svojim unutrašnjim svetom po principu poznavanja, osećaja, razumevanja, a ne diktature, pretnje i manipulacije. Lepše i efikasnije. Nije psihoterapija samo neko moranje da bi otklonili simptome. Nije samo „briga o sebi“ po principu „brinem da mi ne bude loše“, nego brižnost – želim više, volim sebe više. Znatiželjan sam. Željan saznanja. Pokreće me strast, a ne samo briga zbog nečeg. Kako je Frojd govorio: „Ne samo da izbegnemo bol, nego susretnemo radost.“

 Psihoterapija je strast sa razumevanjem, emocija sa uvidom, razvoj racionalnih alata duboko prožetim emocionalnim kompetencijama.  

Zato:

Podstičite radoznalost. Što smo vise radoznali svet je zanimljivii. Što smo više radoznali, više učimo, više znamo. Što smo više radoznali to smo više vladari svojim životom. Nismo robovi nepoznatog, manipulacije i laži koji sami sebi nesvesno namećemo, a posle i drugi to lako čine. Ovaj oblik vladavine sobom daje prostora za rast i širenje duševne teritorije.

Nepoznato je moja strast, kompas, moja vodilja i inspiracija

Sećam se jednog intervjua sa Teri Pračetom. Poznatog pisca, u poznim danima njegovog života i bolesti pitala je novinarka:

„Plašite li se smrti?“

– „A čega da se plašim?“ – odgovara.

„Pa nepoznatog.“ – mudro se setila.

„A zašto bi se plašio nepoznatog? Pa ja volim nepoznato, nepoznato je novo, interesantno. Nepoznato me pobuđuje. Život je sada i ovde. To je ono što sam ja sada.“

Igrajte se sa perspektivama. Začinite život dečijom radoznalošću zarad punog uživanja zrelosti. Napredujte jer vam se može, ne samo jer morate. Otkrivajte i raščišćavajte prošlost da otkrijete nova područja svog života. Uživajte u uzbuđenjima novog. Što biste vrteli iste scenarije života. To ste već gledali. Pustite novi film. Uživajte u tome sta će sledeće da se desi. Šta sledeće možete izrežirati od onoga što vam je dato. Vladajte sobom i prepuštajte se životu.

The post Podstičite radoznalost – motivacija u psihoterapiji appeared first on Oli Centar.

Psihoterapeut i edukator OLI centra

Posvećeno muškarcima koji besne kada su tužni i ženama koje plaču kada su ljute.

Jedan od stereotipa koji prati muški pol jeste da je grub, neotesan, jak i nadrndan, a žene bije glas da su slabe, ranjive i plačljive, a kao takve onda i histerične. Prateći društveni kontekst i porodične okolnosti u kojima se žene i muškarci razvijaju, odnose koji postoje i iz kojih uče o svom polu onda to i nije mnogo čudno.

Kada su osećanja u pitanju, pogotovo iskazivanje istih, tradicionalno gledano postoje osećanja koja su društveno poželjna i ona koja to nisu. Takođe ona su i nekako polno razdeljena, pa su osećanja koja ,,pokazuju slabost“ muškarcima zabranjena. Jer, gde muškarac sme biti slab? Pod slabostima svakako, u prvom redu podrazumeva se pokazivanje tuge, žaljenja za nečim, suze. ,,Ajde ustaj, šta se tu pekmeziš, nisu ti creva ispala ako si pao.“, ,,Ajde, ajde, šta plačeš, to samo devojčice rade.“, ,,Uuu što si ružan tako dok cmizdriš.“, samo su neki od potencijalnih primera koji ilustruju situacije u kojima se dečacima osporava pravo na plač i na tugu. To podjednako rade i očevi i majke,  dede i babe, strine i stričevi, nezavisno od pola, stereotipno mišljenje je da muškarci ne smeju biti tužni. Muškarci trebaju biti muškarčine, a takvi ne znaju za ,,slabost“ koju tuga predstavlja.

Ono što muškarce čini muškarčinama, a spada u domen osećanja jeste ljutnja. To osećanje je dopušteno, stimulisano i podržavano. Ljutnja je deo muškog sveta, njome se izražava moć, a moć je muška karakteristika, nikako ženska.

S druge strane, ženama je moguće ono što muškarcima nije, pa imaju to pravo da se ipak osećaju ljudski, ranjeno, razneženo, rastuženo. Pravo da tuguju, žale i plaču nije im uskraćeno. Baš naprotiv, to je osećanje koje se smatra sasvim svojstveno ženama, kao neotuđivi deo ženskog identiteta. Na ženske suze tate najčešće padaju i njihove princeze će na taj način uvek prizvati svog snažnog zaštitnika.

Ali, ne može se sve dobiti. Pravo na ljutnju je nepostojeće. Osim naravno ako se radi o nekoj ,,brkatoj“ ženi. Žene su bića koja treba da budu nežna, krhka, da udovoljavaju. U sliku takve ,,mice“ nikako se ne uklapa lupanje šakom o sto, vikanje, mrštenje i jedno glasno ,,Dosta bre!“. ,,Zabrane“ na ljutnju devojčicama se mnogo češće daju neverbalno, nego verbalno. Zato kada mala devojčica ,,pokaže zube“ može za kaznu biti ignorisana, može dobiti prezriv izraz lica za uzvrat i slično.

Osećanja koja su zabranjena tokom odrastanja neće ni biti pokazivana tokom života, ali ona su dovoljno snažna da će naći neki izlaz. Zato će izaći u obliku onog osećanja koje je bilo dozvoljeno ili stimulisano. Pa će muškarci kada su tužni, kada osete gubitak, kada se osete usamljeno, ostavljeno najčešće besneti, vikati, udarati ili šutirati nešto. Dok će žene plakati i patiti onda kada osete da im je integritet ugrožen, kada im je poštovanje uskraćeno, granica probijena ili potreba neispunjena. Umesto ljutnje, one će plakati.

Zatvaranje bilo koje emocije, onemogućavanje njihovog ispoljavanja, ima svoju cenu. Osećanja su autentični način izražavanja potreba, želja, intimnih dubina bića. Kako i muškarci i žene jednako imaju potrebe, želje i dubine svog bića, tako je osećanje svih emocija svojstveno i ženama i muškarcima. Ne možemo zatvoriti samo jednu emociju, a očekivati da će ostale neometano ,,teći“. Ako zatvorimo tugu, nužno ćemo zatvoriti i sreću, jer kako biti srećan ako se ne možemo razvezati od gubitka? Ako zatvorimo ljutnju, isto ćemo zatvoriti osećanje sreće, jer kako osetiti sreću kada se ljutnjom ne zauzimamo za svoje potrebe, stavove, želje?

Odustajanje od svojih sopstvenih autentičnih osećanja, zbog straha da će time ženstvenost ili muškost biti ugrožena, zapravo je vrlo mučno, naporno i obeshrabrujuće. Jer, ako su emocije naše prirodne sile kojima se suočavamo sa životom, koliko je potrebno snage i kontrole da bi se one sputale i ugušile? Iz zakona o očuvanju energije znamo da se energija ne može uništiti, niti ni iz čega stvoriti, već da može samo prelaziti iz jednog oblika u drugi. Ako energiji naših osećanja ne damo autentični oblik kom ona sama teže, naći će način i put da se izvitopere i okrenu protiv nas samih.

The post ,,Nadrndani” muškarci i ,,plačljive” žene appeared first on Oli Centar.

Psiholog, psihoterapeut i edukator OLI centra

Verovatno da ne postoji čovek koji se bar nekad u životu u nekoj situaciji nije osetio odbačeno. Pretpostavljam da kada bih sada upitala bilo koga od vas da li poznajete taj osećaj i kako je osećati se odbačeno, da bih dobila potvrdan odgovor na prvo pitanje i najrazličitije moguće odgovore na drugo. Ono što nas sve međusobno razlikuje je naš emocionalni odgovor na situaciju u kojoj doživljavamo odbačenost. Hajde da pokušamo da vidimo šta je ta suštinska razlika među nama. Zašto i kako neki od nas razviju strah od odbacivanja?  Kako to sve može da utiče na naše živote?

Bila bi idealna situacija za svakog od nas kada bismo se rodili u savršeno prihvatajućem svetu, u kojem nam je unapred obezbeđeno da budemo prihvaćeni baš takvi kakvi jesmo, mi, celi, a da bezuslovno dobijamo ljubav, poštovanje i uvažavanje. Realnost je, naravno, drugačija. U trenutku kad počinje da se formira naše prvo, krhko „ja“ već je svet oko nas prepun nekih „ne, ne može, ne sme, mora, treba“, i slično. Svet je pun ograničenja svakako, a zamislite koliko su ona velika kada ste jedno malo, bespomoćno i zavisno stvorenje zvano dete. I onda, kako bi došlo do nekakve unutrašnje ravnoteže unutar te krhke tek stvorene ličnosti, priroda je u zakonitosti razvoja jednog bića uvela praktično rešenje – narcizam. Dečji narcizam je najprirodnija razvojna pojava, sa svim svojim odlikama, grandioznim selfom, doživljajem sopstvene omnipotentnosti, magijskim mišljenjem, sve u svemu, jedno bespomoćno dete kreacijama svog dečjeg uma nadilazi sopstveno osećanje bespomoćnosti koje bi pretilo da ga unizi, uništi, umanji i ne da mu ni da preživi ni da raste. U tom trenutku razvoja svakog deteta postoje dve perspektive, jedna realna u kojoj je dete malo, nedoraslo, nezrelo, nemoćno i zavisno;  drugu, u kojoj je dete u svom doživljaju nadmoćno, svemoćno, veliko i najvažnije na svetu. Kako se „moći“ deteta polako razvijaju u ovoj prvoj ravni realnosti, tako ono sve više kreće da se toj realnosti izlaže, suočavajući se sa svojim ograničenjima. Suočavanje sa tim ograničenjima svakako izaziva prve velike i male narcističke povrede, koje su svakako bolne i teške, ali dete vode razvoju i usvajanju realnije slike o sebi, usklađenije sa stvarnošću. Neka doza narcizma opstaje kod svakog od nas, ali u normalnom toku razvoja infantilni narcizam polako iščezava.

Ako ste pažljivo čitali, onda vam je jasno da nešto što je prirodna razvojna zakonitost ima svoju svrhu i mesto i razlog pojavljivanja, a da će isto tako, kad taj razlog iščezne, to nešto opet prirodnim putem i zakonitostima razvoja i da „iščezne“. Tu dolazimo do glavnog zapleta. Šta ako dete iskusi od svoje okoline, od svojih značajnih drugih, narcističke povrede u vreme i kako im način nije?! Šta kad se naruši ta ravnoteža koju je priroda uspostavila, pa to bespomoćno biće zapravo prerano DOŽIVI svoju nemoć i ograničenja? Šta ako se neko ruga na bilo kakvu pojavu narcizma tog deteta, ako ga ismeva, ako ga ponižava, ako ga povređuje?! Šta ako roditelj zapravo osujeti taj dečji narcizam i ako ga minira u toj, za dete, zaštitnoj i važnoj funkciji?! Šta ako roditelj samo kritikuje dete i ne pohvaljuje ga nikad?! Šta ako roditelj ne ume da se ijednom u životu iskreno zadivi nekom postignuću svog deteta?! Šta ako roditelj ne ume, ili ne sme, ili ne može da podrži dete u postepenom osvajanju sveta i svojih novih malenih sposobnosti (za dete ogromnih)?! Dete će se osetiti kao da je potpuno odbačeno, i to kao da je jedini krivac za to odbacivanje ono samo, jer nije dovoljno dobro, vredno, lepo, pametno, spretno ili šta god već taj maleni dečji um može da smisli da sebi objasni zašto mu ne pripada ljubav koju toliko želi. U tom trenutku dete je još uvek potpuno nemoćno, zavisno biće. I sa takvom jednom dodatnom povredom postaje očajni zavisnik od tuđe ljubavi, koji će osmisliti gomilu i gomilu dečjih  nezrelih strategija da tu ljubav dobije. I onda neki tako i odrastu sa tim istim strategijama i istim sržnim osećanjem i doživljajem sebe kao nedovoljnim…(za šta sve ne) i sa zaostatkom infantilnog narcizma koji je ostao tu da i dalje vrši tu neku funkciju koju je imao u detinjstvu, a sad mu već ni vreme ni mesto nije. Dakle, nema testiranja u realnosti, nema suočavanja sa ograničenjima, nema iščezavanja infantilnog narcizma, jer je svako novo ne, svaki novi zid, svaka nova granica, svaka nova frustracija, opet i opet povreda bolne rane iz detinjstva. E to je suština razvijanja straha od toga da ćemo biti odbačeni i razvijanja svih razvojno nezrelih i manipulativnih strategija da to čega se najviše plašimo izbegnemo.

Sad vas molim da se ponovo setite opisa od malopre i zamislite kako izgleda kad jedno takvo ranjeno dete poraste, ali emotivno ne odraste. Ja vam nudim nekoliko ilustracija kakve će potrebe imati takva osoba u odnosima sa drugima u poređenju sa odraslom, zrelom osobom, u istim fazama života.

Dečja potreba vrišti: „Molim te, nemoj da me odbaciš, neću moći da preživim, potrebno mi je da me prihvatiš, ne mogu da preživim bez tvoje ljubavi. Ako me odbacuješ, to znači da ja nisam vredna ljubavi i ja to ne mogu da podnesem. Moraš da me voliš, moraš da me prihvatiš, moraš da želiš isto što i ja, jer ako nije tako onda to znači da ja definitivno nisam vredna ljubavi i da sa mnom nešto nije u redu.“

Odrasla potreba kaže: „Volela bih da se nađemo u uzajamnom odnosu prihvatanja, bliskosti i ljubavi, ja to želim, a želela bih da želiš i ti. Ako ti ne želiš isto što i ja, biće mi žao, ali moj život ne zavisi od toga i ja to mogu da podnesem.“

Dečja potreba vrišti: „Mene svi odbacuju i odbijaju, to ne mogu da podnesem. Ako se nekome približim i ako stvarno vidi kakva sam i ako me dobro upozna, znači da će me sigurno odbaciti i da neće nikako moći ili želeti da me voli. Najbolje je da nikome ne pokazujem ko sam stvarno ja. Ljubav mogu da dobijem samo ako drugima pokazujem ono što oni žele da vide i ono što njima treba.“

Odrasla potreba kaže: „Želim da volim i da budem voljena. Ja sam voljiva i ima ljudi koji mogu da me vole. To ne zavisi od mene, već od slobodnog izbora tih ljudi. Ja sam takva kakva jesam i da bi me neko zavoleo jedino što treba da radim jeste da budem takva kakva jesam, da se pokažem i da pokažem moju naklonost koju osećam, ostalo ostaje na drugima. Ne moram da se plašim da to uradim, ja umem sebe da zaštitim i da brinem o sebi, kao i o frustraciji koju osećam zbog svojih nezadovoljenih želja i potreba.“

Dečja potreba vrišti: „Molim te, nemoj da me odbacis. Molim te da me voliš. Ako me ti ne voliš, to znači da ja ništa ne vredim. Ne znam da li vredim i da li zaslužujem ljubav i zato mi je potrebna tvoja ljubav da mi to pokaže. Moj identitet zavisi od tvoje ljubavi. Ja zavisim od tvoje ljubavi. Ja zavisim od tebe.“

Odrasla potreba kaže: „Volela bih da me voliš kao i ja tebe. Ali razumem da svako od nas ima slobodu da voli koga želi. Tvoja ljubav mi znači samo ako je odraz tvoje slobodne volje i  slobodnog izbora.“

Osobe koje osećaju strah od toga da će biti odbačene, mogućnost da budu odbačene percipiraju kao OPASNOST. Zašto je tolika opasnost biti odbačen, mislim da primeri jasno pokazuju da taj strah dolazi iz dečjeg doživljaja sebe i iz potrebe za zadovoljavanjem svojih dečjih potreba. Iako je osoba odrasla, na polju bliskosti ne teži zadovoljenju svojih potreba odrasle osobe, već svojih dečjih potreba i to onih koje su bile jako osujećene u detinjstvu ali to nismo odbolovali i nismo od njih odustali. Fantazija o njihovom zadovoljenju je nešto što vozi skoro sve naše odnose. I tako postajemo deca u telu odraslih ljudi, koja misle da žele ono što žele odrasli, ali ono što nesvesno pokazujemo i odašiljemo od sebe jesu potrebe deteta. To najverovatnije vodi do svih mogućih komplikacija u odnosima sa drugima. Takve duple poruke, takva podvojenost u doživljaju sebe i situacije, naročito nesvesna, vodi do daljih potvrđivanja naših skrivenih dečjih uverenja da nismo dovoljno dobri, posebni, vredni, da ne zaslužujemo ljubav i da nekim drugim putevima treba do nje da dođemo, da je zaslužimo, da je zaradimo, da je obezbedimo. I naravno, fokusirani smo samo na to dobijanje ljubavi od značajnih drugih, a da se i ne zapitamo šta je sa tom, najvažnijom, relacijom mene sa mnom, a posle toga šta je i sa mojim odnosom prema drugima.

Kod osoba sa ovakvim poteškoćama, rad na sebi je veoma bolan, dugotrajan, i zahteva dosta strpljenja. Potrebno je da prođemo ponovo kroz ranu svaku povrede, da bismo stigli do cilja da damo sebi sve ono što nismo dobili onda kada nam je bilo potrebno: ljubav, prihvatanje, razumevanje, poverenje, divljenje. Sve to nam je najpotrebnije onda kada se osećamo nedoraslo, maleno, nemoćno, neuspešno, a ne onda kad smo ispunili sve silne zahteve i očekivanja jednog grandioznog gospodara. Sa prvim takvim postignutim korakom, strah će već biti manji. Sa početkom prihvatanja samih sebe, strah od toga da ćemo biti odbačeni polako nestaje. A grandiozni gospodar zvani infantilni narcizam se nahraniti ne može i najvažniji je dan i početak naše slobode trenutak kada odlučimo da ga više nećemo hraniti. Tek tada možemo takvi kakvi jesmo, celi, sa svim svojim osobenostima, vrlinama i manama, da izađemo u svet i nešto mu konačno ponudimo. Taj trenutak je najznačajniji trenutak u životu svakog čoveka, ma kada on došao. Da li ste spremni?!

Mislite o tome,

Olivera Milutinović

The post Strah od odbacivanja appeared first on Oli Centar.

Psiholog, psihoterapeut i edukator OLI centra

Ispraćajući poslednjeg klijenta za taj dan setih se one Jungove definicije susreta ljudi.

Video je susret dve ličnosti kao mešanje dve hemijske supstance. Ako dođe do interakcije, govorio je,  transformacija je uzajamna.

Zatim se setih i čuđenja jednog mog klijenta kada sam mu rekla da i ja doživljavam promene u našim susretima i da iz njih učim. Znao je i on da nisam baš neki računar programiran da s vremena na vreme klimne glavom i pita ga kako se oseća ( iako i to nažalost postaje moderna „terapija“ , gde čoveka menja računar, no to je ipak sada druga tema ). Znao je negde da sam i ja deo procesa, no taj trenutak moje spremnosti da to i podelim ga je prijatno iznenadio.

Primetila sam koliko se zapravo procesa odigrava za vreme jedne terapijske sesije, koliko je različitih nivoa misi i osećaja uključeno u isto vreme i kako tako jednostavno dobiju formu u obliku pitanja ili refleksije klijentu.

Sa jedne strane slušam klijenta, pratim tok priče punom pažnjom. Saosećam, pratim i emotivni tok koji se odigrava tokom priče. Moj um je aktivan, povezuje sadašnju priču, priseća se ranijih, povezuje ih u celinu. Plete niti ovde i sada i onde i tada.

Dolaze mi sećanja onoga što znam o osobi. Pristižu slike, snovi, želje i potrebe te osobe, njeni stavovi i njeni ciljevi. Pristižu i moje emotivne reakcije, na klijenta i na sadržaj priče. Dok se niti emocija i misli pletu u meni zajedno pletemo i tok te sesije.

I tako dok radimo na promeni mešaju se supstance, razvija se energija koja dotačinje oboje i dešava se transformacija.

Optimalna distanca

Pored ove razmene terapeut ima još jedan zadatak. Mora da održi emotivnu distancu. Tu je jedna nezgodacija.

Ukoliko u ovom procesu terapeut olabavi distancu i isuviše se poistoveti sa klijentom, faliće mu važna esencija za pomoć klijentu- izgubiće alat zvani objektivnost. U tom trenutku se zapravo sebi posvećuje više nego klijentu. Suštinski se tada bavi svojim osećanjima jer je svet klijenta preplavio sobom. U klijentu tada ima isuviše njega.

No, ako sa druge strane distancu postavi suviše daleko, gubi suštinsku empatiju bez koje takođe nema promene.

Dobrom terapeutu neophodna su oba kvaliteta.  Balans i optimalna distanca. Ukoliko se ne nauči ova umna i emotivna veština, sesije se pretvaraju u odnos koji je ili previše prijateljski ili pak previše vojnički. Svakako ne terapijski.

Vidimo da u odnosu terapeuta i klijenta postoje elementi prijateljskog, učiteljskog, roditeljskog, na neki način vojničkog i lekarskog, no tek sa svim bojama dobijamo jedinstveni terapijski kolorit. Kada jedna uloga prevagne gubi se terapijski susret.

Terapijski odnos je zapravo od svega toga po malo, ali je zasebna esencija.

Terapeutove supstance: spontanost udružena sa znanjem  i veštinom

Terapeut treba da poseduje znanje i veštine. Takođe i razvijenu empatiju. Empatiju koja je zrela, topla i sa granicama. Spontanost kombinovana sa veštinom. Emocija u balansu sa znanjem. Osećaj povezan sa iskustvom. Kao i stvaranje novog jedinstvenog umetničkog dela tako je i terapija stvaralački proces koji vodi ka klijentovoj promeni.

Tako možemo reći da je zadatak terapeuta da pomogne klijentu da od svojih problema napravi četkice i od svog iskustva platno kako bi oslikao svoju budućnost.

Jazz session/ komunikacija sa klijentom 

Stvaralački umetnički proces i komunikacija traže razmenu. Traže vid uzajamnosti.

Sećam se kako sam uživala u jednom jazz jam session-u. Bila sam opčinjena tom scenom. Ljudima koji su svirali na sceni i onima koji su lagano ulazili sa svojim instrumentima. U jednom trenutku bio je samo jedan instrument na sceni, u sledećem nekoliko. Muzičari su pratili jedni druge, ulazili spontano na scenu, povlačili se kada osete. U nekom trenutku čujem samo saksofon, pa gitaru, zatim pod glavno svetlo na bini dolazi vokal. Onda se opet sjedine u jednu formu. Uživala sam u toj veštini učesnika da osete trenutak da se istaknu i povuku baš u onaj čas, tako da zajedno daju divnu formu koja dotiče sve nas u publici. Zaista celina jeste zbir delova i esencija za sebe.

Komunikcija na sesijama mi nekada izgleda baš kao neki vid umetničke forme. Kao neki  jazz jam session.

Na sesiju uvodimo razne teme na scenu koje se spontano smenjuju. Svaka se zadržava po malo na sceni, uvodi nova, stara se povuče, pa stiže nova emocija. Razgovor nekada može biti naizgled banalan, pa uvedemo emociju, pa se prisetimo starog sličnog događaja, pa utihne sadašnji, pa u prvi plan dođe novi uvid. Sve malo zastane, pa dođe na binu neka moja asocijacija, zatim klijentova… Čuju se tonovi, misli i emocije, moje i klijenta, koje stvaraju smislenu celinu. Razmena ume da deluje spontano, površno i lagano, a zatim dotakne neku duboku žicu. Čuju se visoki tonovi emocija, pa se stišaju. Komunikacija deluje lagano i spontano, a opet njena suština je duboka.

Klijent i terapeut zajedno stvaraju celinu i suštinu te razmene. Da nema aktivnog učestvovanja jednog člana, ne bi ni bilo ove celine. Dobili bi terapeuta koji diriguje pasivnom orkestru ili instrumente koji sami nasumično puštaju tonove.

I tako sesija kao da počinje kao prazna bina. Polako počinjemo razgovor i uvodimo elemente koji se smenjuju. Elemente iskustva terapeuta i klijenta. Nekada je na bini jedan istrument, nekada nekoliko. I zaista je to jedna improvizacija koja bi bez veštine bila samo puko ispuštanje zvukova.

Međutim, ono što je važno da bi ova improvizacija i spontanost bila terapijski efikasna je da iza nje postoji psihoterapijsko znanje. Da zaista poznajemo suštinu. Ako je ne znamo i ne osećamo onda dobijamo samo nabacane tonove.

Prava improvizacija i spontanost dolaze iz jake i stabilne strukture.

Sećam se svog mentora koji je još na prvim časovima obuke za psihoterapeuta rekao da dobro naučimo sva pravila da bi ih valjano kršili. I tako iste rečenice u meni imaju drugačiji odjek kada im se pridruže nova  iskustva i nova znanja. Baš kao i ovaj jam session.

Gde će muzika poći i u kom pravcu će se terapija razvijati nije poznato na početku. Nije jasno isplanirano kako će ići tok. Otkriće, stvaranje nečeg novog, ključni je element stvaralaštva.

The post Hemija terapijskog procesa appeared first on Oli Centar.

EMDR i OLI psihoterapeut i edukator u OLI centru

Pokušala sam da nađem neku rečenicu poznatih istraživača psihopatije kao poremećaja ličnosti kako bih dotakla srž teme o kojoj želim da napišem par reči. Naišla sam na sledeću:

„Od najranijih zapisa psihopata je šarmirao ali i pravio smutnju, zbunjivao sve sa kojima su mu se putevi ukrštali, a pogotovu one koji su ga voleli“ (Cleckley, 1976).

Nekoliko ključnih reči sam pronašla u ovoj izjavi: šarm, zbuniti „žrtvu“ i oni koji su ga voleli. E pa, poslednjima želim da posvetim ovaj tekst. Razmišljajući o tome, pokušala sam da saznam šta je ono što bi bilo najkorisnije za bilo koga da sazna kako bi zaštitio sebe i one bliske njemu od uticaja i posledica ljudi iz našeg najbližeg okruženja koji „pate“ od ovog poremećaja ličnosti.

Psihopata se definiše kao osoba koja nalazi zadovoljstvo u ispunjavaju seksualnih, kriminalnih ili agresivnih impulsa i nesposoban je da nauči iz prethodnih grešaka.

Gorenavedeni autor je postavio šesnaest kliničkih kriterijuma ovog poremećaja:

1. Površan šarm i „inteligencija“,
2. Nedostatak deluzija i drugih znakova iracionalnog mišljenja,
3. Odsustvo „nervoze“ ili psihoneurotskih simptoma,
4. Nepouzdanost,
5. Neodgovornost,
6. Lažljivost i neiskrenost,
7. Nepostojanje osećaja krivice i stida,
8. Neadekvatno motivisano antisocijalno ponašanje,
9. Patološka egocentričnost i nesposobnost za ljubav,
10. Opšte siromaštvo velikih afektivnih reakcija,
11. Specifičan gubitak uvida,
12. Neodgovarajuće reagovanje u međuljudskim odnosima,
13. Šokantno i nedolično ponašanje posle pića ili bez pića,
14. Retko su skloni suicidu,
15. Bezličan, trivijalan i loše integrisan seksualni život, te nemogućnost da se sledi bilo koji životni plan
16. Pate od „semantičke afazije“, jer su u stanju da korektno upotrebljavaju reči i da ih definišu, ali da ipak ostaju slepi za njihovim stvarnim značenjem.

Kako mislim da samo po sebi ovo nabrajanje ne pomaže da ih bolje prepoznate, pokušaću da vam pokažem KO SU preko nekih životnih uloga koje igraju.

• Kao prvo, psihopata je nečiji životni partner
  Naravno, nije partner u pravom smislu te reči, ali neki od vas žive sa takvim ljudima. Njihova manipulativnost im je omogućila da vas šarmiraju i zavedu i da vam stvore osećaj da ste jako vredni, jedinstveni i najvažniji u njihovom životu. Naravno, to se dešava dok ne postignu cilj koji su zamislili. On (ili ona) možda ne razume ljubav, ne oseća ljubav i podsmeva joj se, ali dobro razume ostale pogodnosti: seks, finansijsku stabilnost, prestiž ili drugo što od vas dobija, i toga se neće lako odreći. Moliće vas i preklinjati, a kada postigne cilj, verovatno će vas odbaciti. To su osobe koje su egocentrične, imaju grandioznu predstavu o sebi, manipulativne su, dominantne, hladnokrvne i neosetljive. Nemaju sposobnost empatije, istinskog doživljaja emocionalne povezanosti, nisu anksiozne i ne poznaju osećaj griže savesti i kajanja. Tako da kad jednom postignu svoj cilj, imaćete doživljaj kao da tu osobu „niste uopšte ni poznavali“ ili još gore „kao da je to neka druga osoba“. Psihopate pokušavaju svoje žrtve da odvoje od porodice i prijatelja, jer tako njima mogu lakše da manipulišu. Oni pretvaraju ceo svet u neprijateljsko mesto, a sebe kao u jedino sigurno skrovište za svog „voljenog“. Često su ljubomorni (zato što vas poseduju, a niko ne sme da dira njihovo), pa čak i nasilni. Nemojte trošiti vreme pokušavajući da ih „promenite“ ili čekajući da se vrati osoba koju ste upoznali. To se neće desiti, nažalost. Najbolji način da se zaštitite od psihopate je da pokažete nezainteresovanost. Nađite načina da se udaljite dozvoljavajući im da nađu novu žrtvu. Neće biti ni lako ni jednostavno, ali to je jedini način da „ozdravite“. I manite se iluzija, nikada neće patiti zbog vas, lako će vas zameniti sledećom žrtvom i nikada ih niste suštinski upoznali. Živite sa tim.
  
  Uz ovo gorenavedeno, skrenula bih posebnu pažnju na to da postoje i žene psihopate jer to ljudi kao da zaboravljaju, samo što se kvalitativno razlikuje način ispoljavanja „patologije“. Recimo da je kod žena to suptilnije. Imaju iste karakteristike kao i muškarci psihopate, samo što imaju kao plus jedno vrlo snažno oružje, a to je njihova ženstvenost i seksepil. Najčešće, njihove žrtve su muškarci jer na njima najlakše mogu upotrebiti svoje „tajno“ oružje. Te tako, gospodo, ukoliko je gospođica sa vama iz nekog interesa (finansijskog, statusnog ili radi karijere), nemojte lagati sebe da će vas zavoleti vremenom i da će upoznati vaše prave vrednosti nego bežite glavom bez obzira. Žene psihopate ne osećaju čak ni majčinsku ljubav. One imaju decu iz čisto sebičnih razloga – da bi utvrdile svoj status i obezbedile materijalna primanja, da bi se prikazale kao uspešne na svakom polju, da bi imale nekog ko će ih bez pogovora slušati i sl. Nemojte kažnjavati buduća pokolenja na takav način.

• Kao drugo, psihopata ima „prijatelje“

  Znaci navoda služe da pojasne da je to uvek jednosmeran odnos i da ste vi njima prijatelji, ali oni nažalost ne mogu da se vežu na takav način sa vama, tako da oni vama nisu. Simptomi psihopatije obično se pojavljuju u srednjem ili kasnom detinjstvu i ustaljuju se u adolescenciji. Dete psihopata tuče braću i sestre, kao i drugu decu. Laže. Krade. Podmeće požare. Rano stupa u seksualne odnose. Ovo znači da čak i Vaš prijatelj iz detinjstva može biti psihopata kome ste Vi iz nekog razloga potrebni da bi zadovoljio neku svoju potrebu. Nemojte zanemarivati simptome koji su postali „klišei“ jer su s razlogom to i postali. Mučenje životinja, izostanak empatije kad je neko povređen, nesposobnost kajanja, sve su to prvi znaci da to nije osoba koja vam je potrebna u životu. Često imaju problema u profesionalnom funkcionisanju i uključuju se u kriminalne aktivnosti i zloupotrebu supstanci. Psihopate su impulsivne osobe, u stalnoj potrazi za uzbuđenjima/adrenalinom i lako krše društvene norme iako se većina njih vrlo retko sukobljava sa zakonom. Ovde trebam da ubacim poznatu rečenicu da nije svaki psihopata serijski ubica. To je očigledno, jer mi sada govorimo o našim partnerima, roditeljima, prijateljima… a to nisu sve same serijske ubice. Međutim, to što nisu nije dovoljno dobar razlog da budu deo vašeg života baš zbog onoga šta jesu.

• Kao treće, psihopate jesu roditelji (moram reći NAŽALOST!)

  Ovde je vrlo problematično da se reaguje „na vreme“, jer deci su roditelji CEO SVET i sve što oni urade čak i kad povređuju svoju decu, deca smatraju prirodnim, i da je to njihova sopstvena greška jer pobogu to su mama i/ili tata. Zanimljivo je da mi „normalni“ ljudi ne možemo ni razumeti zašto bi psihopata želeo dete kad već nema sposobnosti da „oseća“. Međutim njihov razlog je jako jednostavan – SEBIČNOST. Njima su deca kao predmeti, i to predmeti kojima dolaze do ispunjavanja svojih ciljeva i zadovoljavanja svojih potreba. Međutim, kada shvate koliko ti „predmeti“ zahtevaju njihove energije i pažnje, jednostavno dignu ruke i odu ili još gore postaju ljuti i taj svoj bes iskaljuju na deci. Žene psihopate ponekad imaju decu jer vide da je majčinstvo „na ceni“. Misle da će time postati još uspešnije u očima drugih. Muškarci psihopate najčešće decu ne planiraju, već im se ona prosto dese. Imaju puno dece sa raznim ženama kojima ne samo da nisu tate u emotivnom smislu, već ne plaćaju ni alimentaciju niti ih ta deca zanimaju. Međutim, ovde je najveći problem šta se dešava sa decom psihopata?! Ona imaju genetske predispozicije da i sama postanu psihopate (prema nekim istraživanjima mogućnost za genetsko nasleđivanje je 50%!). Samim tim, sigurno je da su šanse veće da dete bude psihopata ako mu jedan od roditelja ima taj poremećaj. Ako se to i ne desi, odrastanje uz psihopatu može potpuno da iskrivi sliku deteta o svetu. Kako ih ubediti da iskorišćavanje drugih ljudi kojem ih uče nije ispravno ponašanje?

  Uz to, psihopate dele ljude na grabljivice i plen. Neki pokušavaju od svoje dece da naprave uspešne grabljivice na koje će biti ponosni (hvaliće se njima kao trofejima) ili će ih smatrati za lak plen koji će nesmetano moći da zlostavljaju u privatnosti sopstvenog doma. Nisam pametna da dam bilo kakvu preporuku za ovu situaciju. Prvo, zato što je teško sa strane proceniti da li neko dete odrasta u takvom okruženju (rekosmo da su izvrsni glumci), a drugo zato što je pitanje da li se uplitati po cenu žrtvovanja sebe i svoje porodice jer su oni potpuno beskrupulozni. Makijaveli je verovatno mislio na njih kad je izgovorio: „Cilj opravdava sredstva“. Prijavljivanje nadležnim institucijama isto tako često prođe neopaženo jer oni sasvim dobro izmanipulišu nezainteresovanog policajca ili prebukiranog socijalnog radnika. Ta deca su bukvalno ostavljena na nemilost.

• Kao čevrto (ovo će vam biti najlakše da prepoznate), vrlo često psihopate su naši nadređeni
  Nažalost, u velikim korporacijama, oni su na ceni baš zbog svojih karakteristika koje obični osećajni ljudi nemaju prirodno. Takvi ljudi uspevaju u kompetitivnom okruženju, i ponekad mogu da budu miljenici viših instanci u hijerarhiji kompanije. Nepodnošljivi su, ili ozbiljno zagorčavaju život ljudima koji imaju tu nesreću da sa njima rade. Oni su manipulativni, eksploatatorski i nemilosrdni tipovi kojih se treba kloniti. Ove „diktatore“ ne možete promeniti tako što ćete ih prijaviti nadležnima ili nadređenima. Tu nemate baš puno izbora osim da promenite posao. Ne oklevajte, promenite ga!

Kakvu god ulogu imali u vašem životu, samo je jedna stvar važna, NIJE IM TAMO MESTO!

Kako bi ovaj tekst imao smisla, a ne samo da „deluje zastrašujuće“, pokušaću da nabrojim nekoliko načina „oslobađanja“ od psihopate.

• Nemojte vraćati milo za drago! To je za njega samo izazov više da vas uništi jer ne zaboravite VI saosećate, a on ne. Ne možete ga pobediti na njegovom terenu.
• Nemojte da mu povlađujete i pokažete slabost! To je njihov krajnji cilj. Ako mu dozvolite da se naslađuje tome uvek će se vraćati po još.
• Nemojte im dokazivati da ste bolji od njih! Iako je verovatno istina, to može biti VEOMA opasno po vas, a nećete postići cilj.
• Učinite sve da postanete nevidljivi i neinteresantni za njih. Jedina stvar koju psihopata ne podnosi to je DOSADA. Na primer, ako Vam je partner psihopata a Vi ste atraktivna devojka, potrudite se da izgledate što gore neko vreme kako bi on potpuno izgubio interes.
• Budite zadovoljni i samopouzdani. Oni biraju žrtve koje su prijemčive za njihove manipulacije. Njima ne treba niko ko zna koliko vredi i zadovoljan je sobom.
• Kada uspete u tome da budete NEZANIMLJIVI, samo presecite kontakt i NIKADA ali ni na kratko ga ne obnavljajte. Ako je potrebno, promenite brojeve, adresu i slično. Ako „morate“ biti u kontaktu (npr. brak) kontaktirajte isključivo preko advokata. Kad shvatite da on više ne misli na vas, POBEDILI STE!
• Ako niste u mogućnosti da potpuno presečete veze (ne smete izgubiti posao, a šef vam je psihopata), onda se distancirajte maksimalno i budite nezanimljivi (pročitajte još jednom iznad).
• Poslednja, ali stvarno POSLEDNJA metoda je ujedno i najopasnija. Nju može primeniti samo onaj koji stvarno vidi sve moguće posledice eventualnog sukoba s jednim psihopatom, pogotovo onim „opasnijim“. Tu se radi o ulasku u direktan konflikt sa njim, odnosno, njegovom raskrinkavanju što podrazumeva uništenje njegove piramide koju je on uporno i mukotrpno stvarao. Psihopata će se ovde boriti SVIM sredstvima da održi svoj položaj i kontrolu. Ovde „normalan“ čovek mora istovremeno raditi na odbrani i napadu. Ovo se primenjuje kad čovek odredi na osnovu lične percepcije da je neki psihopata „prevršio svaku meru“ i da ga psihopata vrlo ozbiljno ugrožava. Tu se mora imati na umu da sve to može ići čak dotle da psihopata neće prezati ni od toga da fizički likvidira „napadača“ a istovremeno psihopata kojem je srušena njegova piramida ima tendenciju da izvrši samoubistvo jer mu tada život postaje besmislen. Ovaj ishod nam nije potreban, zato se potrudimo da se držimo prvih sedam.

Za kraj nemojte ih sažaljevati, pomagati im ili voleti ih, koliko god to teško zvučalo. Prvo volite i pomozite sebi, a samim tim ćete izgubiti želju da to radite za njih.

„Dobri ljudi ne trebaju zakone kako bi se ponašali odgovorno,
dok će zli ljudi uvek pronaći načina da zaobiđu zakone.“
– Platon-

The post Psihopate oko nas appeared first on Oli Centar.

Psiholog, psihoterapeut i edukator OLI centra

Da li sam loša majka ako udarim dete koje krene prstom u utičnicu?

Ne. Pitanje udaranja dece ili ne udaranja nema veze sa majkama, ima veze sa decom. Na stručnjacima za mentalno zdravlje i razvoj dece je da upozore ljude na štetne posledice takvih postupaka, kao što su zubari dužni da upozore na štetnost slatkiša za zube ili lekari za bilo šta što ima loš uticaj na fizički razvoj deteta. Ako kada udarite dete osećate grižu savest, sa pravom je osećate. Osećanja su tu da nas upozore da li radimo dobru ili lošu stvar, a ne možemo činiti loše stvari, a da se osećamo dobro.

Mnogo je priča o temi fizičkog kažnjavanja dece. Stručnjaci upozoravaju da fizičkom kaznom učimo decu da je nasilje u redu, bilo da ga trpi ili vrši, te je sasvim razumljiva rasprostranjena visoka tolerancija na nasilje u našem društvu, jer „i mene su tako pa šta mi fali.“

Ako se osećate loše kada udarite dete onda je ovaj tekst za vas.

Niste loš roditelj, samo u tom trenutku niste znali i mogli bolje. Niste naspavani, imate problema na poslu i u kući, opterećeni ste… To samo i dalje znači da udarate dete zbog sebe, ne njega. To je alarm da treba da preuzmete odgovornost za svoje ponašanje, jer druga osoba, bila ona dete ili odrasli, ne može biti uzrok našeg ponašanja.

Pitanje udaranja dece nije stvar tehnike disciplinovanja, nego vrednosti u vaspitanju. Da li se na dete gleda kao na objekat kojeg treba dovesti u red? Da li se na dete gleda kao na produžetak naših potreba (treba da spava kad se i nama spava, da miruje kada i mi mirujemo…)? Da li se na dete gleda kao na sliku naše ličnosti? Da li to što ono uradi znači da bruka roditelje? Ili se na dete gleda kao na misleće biće? Kao na biće koje od rođenja ima svoju volju? Da li se poštuje kao odvojena osoba? Da li se posmatra kao sposobna osoba u skladu sa uzrastom? Da li znate šta je u skladu sa njegovim uzrastom? Da li verujete detetu?

Pri razmatranju ovog problema, neminovno je primetiti sukob generacija u vaspitavanju dece. Prethodne generacije su težile da dete uklope u okolinu, a današnje da okolinu uklope deci. Na primer, danas se sve opasnosti u kući i stanu uklanjaju ili obezbeđuju dok deci se ne razvije mozak i sposobnost razmišljanja na nivou uzrok – posledica, dok je u prethodnim generacijama često bio slučaj da se za sve govori „ne“, udara prutom po prstima i time, danas to znamo, ubija radoznalost, volja, kreativnost, inicijativa ili rađa još veći bunt koji kasnije, naročito u adolescenciji izbija na površinu kroz razna destruktivna ili samodestruktivna ponašanja.

Odgovor na pitanje: „Kako detetu od godinu dana objasniti da nešto ne sme, bez „packe“? je – nikako, ni sa „packom“ ni bez nje. Dete na tom uzrastu možete samo zastrašiti i strah će ga blokirati, ali ono neće odustati samo od utičnice ili ringle, odustaće od mnogo čega, neretko i od toga da je dobra i vredna osoba. Nisam srela roditelje koji su uspeli samo jednom da udare dete do dve godine i da ono „nauči“ neko ponašanje. Često se udaranje ponavlja posle nekoliko dana zbog istog ponašanja. Prečesta je rečenica (uz udaranje ili bez udarca): “Jesam li ti rekao/rekla?“, ili „Jel moram sto puta da ti kažem!“ E pa morate! Jesper Jul, porodični terapeut, je rekao da je detetu potrebno sto do dvesta puta nešto reći da bi se to integrisalo u ponašanje. Zapamtite to.

Zato, nije mi cilj ovog teksta da budem zagovornik protiv „packi“ i udarca po guzi, cilj mi je da one izgube smisao. Jer osim što su nemerljivo ponižavajuće po dete, štetne su i po roditelja koji se isto tako oseća nakon nekoliko trenutaka, (ti roditelju, kome je namenjen ovaj tekst) oseća svoje dete, oseća njegove emocije nemoći i poniženja, mehanizmom projekcije, mehanizmom koji je urođen, koji je dat detetu da probudi empatiju u roditelju tako što će dete svojim pogledom, mimikom, rečima, govorom tela, ubaciti u roditelja osećanja koje ono oseća.

Zato, nije pitanje a šta da radim a da ne udaram dete, to izguglajte, to ste već potražili ako ste hteli, a ako niste do sada, potražite savet, krenite putem znanja, ličnog rasta i razvoja, putem ljubavi.

Verujem da ste čuli da možete da obezbedite kuću za svoje dete raznim preprekama, koje kako bude raslo možete uklanjati jednu po jednu uz obrazloženja zašto. Obezbedite utičnice, ili budite spremni da 200 puta kažete „ne“ dok ne nauči, ili koliko puta da izudarate dete, koje nema kapacitet da čak i na tom osećajnom nivou ukapira da ne treba da prilazi svim utičnicama sveta a u međuvremenu dok ga učite udarcima će izgraditi nekoliko nesvesnih obrazaca o ljudskim odnosima sa kojima će se boriti ceo život. Verujem da ste čuli da treba da budete odlučni tonom i stavom kada izgovarate „ne“, da to ne radite tihim glasom dok ležite na kauču na primer.

Verujem da ste čuli da kada kažete šta dete da ne radi treba odmah u istoj rečenici da kažete šta da radi: „Ne pipaj utičnicu uzmi autić.“ „Ne prskaj vodu uzmi sapun.“ „Ne diraj ringlu uzmi krpu“. Skretanjem pažnje maloj deci do 2 godine, kojima se ne može objasniti šta i kako je vrlo uspešna tehnika, ako je u skladu sa vašim vrednostima u vaspitanju.

Ima ljudi koji ne veruju u ljubav i dugovečan brak. Ima ljudi koji ga žive.

Ima ljudi koji ne veruju u vaspitanje bez udaranja. Ima ljudi koji su tako odrasli.

Ne mogu da vam kažem da ne osuđujete roditelje koji udaraju decu, ne mogu da vam kažem da ne osuđujete roditelje koji ne udaraju decu, jer vi imate svoju glavu i svoju volju.

Mogu da vas pozovem da mislite, da učite, jer ima se šta i od koga uvek.

*Nisam za zakonsko kažnjavanje roditelja koji fizički kazne „packom“ dete iz dva razloga:

 1) Ne možemo suzbiti nasilje nad decom vršnjem nasilja nad roditeljima. I dalje govorimo o poziciji ko je jači a ko slabiji umesto o ravnopravnosti, što samo znači da kao društvo imamo dosta posla na iskorenjavanju toksičnih obrazaca u odnosima jedni sa drugima, a koji su vekovima bili prisutni. Umesto toga uvesti i obezbediti dodatnu edukaciju za roditelje.

2) Za dete je nemerljivo veći stres bilo kakvo kažnjavanje roditelja ili separacija i izostanak iz porodice od jedne „packe“ i udarca po guzi.

Tekst je objavljen na portalu:  Zelena učionica

The post Udariti dete appeared first on Oli Centar.

Psihoterapeut i edukator OLI centra

Često se postavlja pitanje da li psihoterapeuti imaju savršeno rešene odnose u braku, sa decom, roditeljima, prijateljima, jednom rečju savršeno rešen život na svim poljima? Pre nekoliko dana, prilikom gostovanja u jednoj televizijskoj emisiji voditeljka me je na to i podsetila svojim pitanjem. I zaista, može li osoba koja nema savršen život biti dobar terapeut?

Šta je uopšte savršenstvo? Šta su savršeni odnosi, savršen brak, savršen posao, savršen čovek i život? Svako će imati svoju definiciju. Samim tim pojam savršenstva prestaje biti univerzalan i dobija sasvim ličnu perspektivu. Ali, kako ne bi bilo suviše filozofiranja potrebno je reći istinu: savršenstvo ne postoji jer je nedostižno, neostvarivo.

Međutim, zamislimo da postoji savršenstvo i da je univerzalno i zamislimo jednog takvog terapeuta – savršenog. Kako se možemo osećati u odnosu na nešto savršeno ili nekog savršenog? Verovatno zadivljeno, možda i očarano, ali sigurno možemo osetiti i neku ljubomoru, zavist, a možda i strah. Negde ,,ispod“ tih ,,jednostavnih“ osećanja možemo se osetiti i nedovoljno dobro, manje vredno, u odnosu na ono ili onoga koji sve to jeste jer je savršen. Kakvu bismo slobodu onda imali da biramo ono što želimo za sebe, ono što želimo da kod sebe promenimo, ono što želimo da budemo kada bismo pred sobom imali takav jedan uzvišeni princip? Verovatno nikakvu.

Slika terapeuta kao savršenog čoveka, sa savršenim osobinama i savršeno sređenim životom neodoljivo podseća i na ono kako se uobičajeno zamišlja bog. Ali kao što je takav bog nedostupan, apstraktan, pa i zastrašujuć u svom savršenstvu, takav bi i terapeut bio, kada bi bio savršen. Tako možemo postaviti i ono ,,čuveno“ pitanje: ,,Ako bog postoji zašto se ne otkrije lepo svima nama, da ga vidimo i završimo sa svakom sumnjom u to da li postoji?“. Ako bi se i otkrio kakvu bismo onda slobodu imali da se opredelimo hoćemo li ga ili ga nećemo? Ko bi bio lud da jednog takvog ,,divnog boga“ odbaci? Dakle, potpuni gubitak slobode nastao bi kada bi dilema o postojanju boga bila razrešena na ovaj način. Gubljenjem slobode izgubili bismo i verovatno najveći dar koji imamo, a koji nas i čini ljudima. Susret sa terapeutom kao savršenim čovekom bio bi ništa manje koban po slobodu svakog čoveka.

Ako nije savršen, kako onda čovek može biti dobar terapeut?

Savršeni život, pa samim tim i savršeni ,,kiborg“ čovek-terapeut mogao bi značiti nemanje životnih problema, odsustvo neprijatnih osećanja, gubitka, tuge, ljutnje… po svemu sudeći bio bi to rajski život. Ali, život nije takav. Kada bi psihoterapija, a samim tim i psihoterapeuti nudili takvu ideju to bi bila obmana, laž. Ono što psihoterapija nudi jeste mogućnost susreta sa sobom, svojim osećanjima, svojim sposobnostima i životnim kompetencijama ili manjkom istih, koje valja naučiti, kako bismo umeli da se nosimo sa životom koji jeste takav kakav je, nekada lep, nekada manje lep, nekada gorak, a nekada predivan, ali nikako savršen. A terapeuti, poučeni svojim ličnim iskustvom života, koje je nadograđeno  godinama edukacije i neprekidnim učenjem mogu dati ni manje ni više nego što i sami nauče – živeti svoj autentičan život, biti u kontaktu sa sobom, sa drugima i svetom. Ono što psihoterapija i terapeut mogu da ponude jeste prostor, vreme i ,,klima“ topline, empatije i podrške koji su neophodni preduslovi promene, koja je potpomognuta veštinama, intervencijama, znanjima i metodama koje terapeuti imaju na raspolaganju. A sve to događa se u odnosu i susretu dva ljudska bića. Ne u susretu čoveka i savršenog božanstva. Psihoterapija i terapeuti najpre nude ,,bezbedan“ odnos u kom se susret sa sobom, nesavršenim sobom može desiti.

Kaže Jalom ,,Samo ranjeni iscelitelj može da isceljuje“. Samo nesavršen čovek može biti od koristi drugom čoveku u prihvatanju nesavršenosti života, kao i sopstvene nesavršenosti.

Pošto je ipak bilo pomalo ,,filozofiranja“ treba sasvim konkretno reći da osoba koja za sebe misli da je savršena sigurno ne može biti dobar terapeut.

The post Može li čovek koji nema savršen život biti dobar psihoterapeut? appeared first on Oli Centar.

Psiholog, psihoterapeut i edukator OLI centra

Empatija

Empatija je neophodna ne samo terapeutima, već i klijentima.  Naš zadatak je da pomažemo klijentima da razviju empatiju u odnosu na sebe i druge tako što im pokazujemo i dajemo empatiju. Učimo ih da istu razvijaju u samom odnosu sa nama. U tom odnosu sa terapeutom unapređuju ove važne osobine koje kasnije mogu preneti u život van sesije. Ne zaboravimo, klijenti dolaze na sesije zbog nekog nezadovoljstva u međuljudskim odnosima. Problem je nastao u odnosu i odnos je taj koji ga leči. Budite tu kao pomoć da klijenti razviju empatiju sa vama. Podstaknite klijenta da direktno razgovara sa vama i deli razmišljamja i osećanja:

„Mora da sam Vam … dosadan“ – možete čuti od klijenta. Budite slobodni i pitajte klijenta da li je to pitanje za vas. Budite slobodni i da odgovorite.

Koristite svoja osećanja u sesiji

„Danas ne želim da izlažem teme o kojima mi je pričao klijent. Danas želim da podelim jedan svoj uvid koji je proistekao iz sesije.“ – bio je početak supervizije koju je koleginica zakazala.

„Shvatila sam da sebi nisam dozvoljavala da osetim ona osećanja koja je klijent u meni budio. Trudila sam se da budem „dobar“ terapeut koji sve sluša razume i samo teorijski obrađuje.“

Slušajući je, odmah mi je sinula paralela iz naših prethodnih razgovora. Moram biti „dobra“ obrazac joj je već poznat. Podelila sam sa njom da taj obrazac liči na stav koji je kao dete imala u odnosu na svoju majku koja bi je, ukoliko bi drugačije delovala, kažnjavala odbacivanjem.

Odgovorila mi je „Oh da, i da to nisam uvidela shvatam da bih taj obrazac prenela u rad sa klijentom.“

Posebno na početku svog rada sa klijentima mnoge kolege, iz različitih razloga, drže se ideje da je dobar terapeut onaj koji zadržava svoja osećanja. Ne samo od klijenta već i od sebe. I tada ih podsećam da je naš zadatak ne samo da ne odbacujemo osećanja koja se javljaju u toku sesije, već da sa njima i radimo.

Jedan od glavnih zadataka terapeuta je da obraća pažnju i na svoja osećanja – da li vam klijent budi dosadu, simpatiju, saosećanje ili ljutnju, da li vas isključuje, zbunjuje…

Za početak treba da dozvolimo sebi da osetimo trenutna osećanja, a zatim i da razumemo odakle dolaze i šta žele. Zatim biramo i ponašanje u skladu sa tim. Upravo to i učimo klijente. Zašto bi onda i mi radili drugačije. Ta osećanja mogu biti dragocena. Za klijenta i za nas.

Pod jednim uslovom…

Lična terapija terapeuta

Na svom ličnom radu terapeuti razvijaju svoje duboko razumevanje sebe. Rade na svojom „softverima“ za obradu emocija, na svojim bagovima i slepim mrljama. Razotktivaju svoja emotivna računovodstva. Uče i sami da Otkrivaju svoju Ličnu Istinu, Otklanjanjem Lažnih Informacija. Sa takvom jakom bazom terapeuti mogu znati koliko su ta osećanja, koja su se javila na sesiji njihova, a koliko klijentova. Tada znate granicu onoga što je vaše u odnosu na klijenta.

Ova razlika je ključna. Sa njom možete znati da ona osećanja koja klijent budi u vama budi i u drugim ljudima. Od te tačke pa nadalje razmenjujete sa klijetom. Pomažete mu da razume svoje obrasce. Tu ste da ih sa vama u odnosu menja, testira, a zatim i „izbaci nov proizvod“ u promet, u spoljni svet. Umesto da odbacujete svoja osećanja, uzmite ih i napravite jedinstveno terapijsko oruđe za napredak klijenta. Svaki odnos je spoj dva elementa, dve supstance koje utiču jedna na drugu i stvaraju treću – odnos. Odnos je taj koji je glavno terapisjko oruđe. Ukoliko nema vas kao osobe, sa svim vašim emocijama i iskustvima nema ni odnosa – nema ni terapijskog napretka.

Nismo samo knjiga koja lista stranice tražeći odgovore za klijente. Ljudi smo koji su tu da ne samo svojim znanjem, nego prvenstveno svojim bićem, budu saputnici na putu ostvarivanja ciljeva svojih klijenata.

Dobar terapeut je prvenstveno dobar čovek, kako to zovemo u OLI metodu. Ne laže ni sebe ni druge.

Tu je za klijenta dok on otkriva svoju autentičnost i ličnu istinu otklanjanjem lažnih, davno primljenih informacija.

Tada terapeut prati klijenta na putu koji je i sam prolazio.

The post Terapijska dela, a ne terapijske reči appeared first on Oli Centar.