Nebojša Jovanović, Beoknjiga 2013.

Zašto O.L.I. metod, kad već postoji toliko psihoterapijskih metoda?

Na ovo pitanje odgovoriću u prvom licu, kao autor O.L.I. metoda (u knjizi ćemo koristiti obraćanje čitaocima u prvom licu množine jer su brojne ideje koje iznosimo nastale razmenom mišljenja i iskustava iz prakse grupe O.L.I. psihoterapeuta).

Bavim se poslom psihoterapeuta više od trideset godina. Krenuo sam sa psihoanalizom (kroz koju sam prošao i kao “pacijent”, “analizant” na didaktičkoj analizi) i koristim se psihoanalitičkim metodom i danas (i u takvom radu veći akcenat dajem na procese, rad sa bazičnim sposobnostima za obradu emocija), kada imam mogućnost, to jest klijenta koji ima vremena i novca da se, nekoliko puta nedeljno, duži period vremena, upusti u proces samootkrivanja i menjanja. Takvih je, na žalost, sve manje, posebno u našoj sredini. Pored psihoanalize, koristio sam u svojoj praksi metode i drugih psihoterapijskih pravaca-bioenergetske psihoterapije, Transakcione analize, Geštalta, Neurolingvističkog programiranja (N.L.P.), biofidbek i neurofidbek metoda, R.E.B.T.a…Postao sam, kako se to kaže, eklektičar. Praktičar koji koristi svašta u svojoj praksi kada mu se učini da će biti delotvorno, bez obzira iz kojeg pravca to dolazi i kakav mu je teorijski okvir. Naravno, pored kriterijuma efikasnosti, izbor određenih “tehnika” ili “metodologije” rada bio je određen i time da li sam osećao da se to što koristim uklapa u sistem vrednosti koji je osnova mog pristupa čoveku. Ono što bi, možda, dalo nekog efekta, ali bi se kosilo sa mojim uverenjima i vrednostima, nisam koristio u svom psihoterapeutskom radu.

U radu sa ljudima, posebno u poslednjoj deceniji, osećao sam da mi treba još nešto, nešto što mi nisu nudile metode koje sam već koristio. Jedan od razloga bio je taj što mi se obraćao sve veći broj ljudi koji su bili u stanju da dolaze na psihoterapiju ređe nego što je to potrebno da bi se primenjivao psihodinamski pristup ili neki od pomenutih pravaca. Ljudi su me, često, pitali da li mogu oni nešto da rada na svom psihološkom problemu između seansi, nešto po principu “uradi sam”, neki „domaći zadatak“. Šta da im ponudim? Da ima kažem: “Pa, razmišljajte o sebi i svojim problemima, odnosima…” Da su dovoljno dobro znali kako to da rade, ne bi mi se ni obratili za pomoć. Onda mi je palo na pamet da napravim izvesne protokole, pitanja koja bi sistematski vodila klijenta kroz proces samoistraživanja između seansi. Primetio sam da, gotovo u svakoj psihoterapiji koju sam radio, izvesna pitanja kad tad dođu na “dnevni red”. Pa zašto onda ne bih postavio ta pitanja klijentu u nekoj struktuiranoj formi upitnika za razgovor sa samim sobom. Takve stvari već postoje u brojnim takozvanim “self help” metodama (metodama samopomoći) i metodama psihologije uspeha. Pregledao sam brojne takve self-help upitnike i konstatovao da im nedostaje dubina, posebno takozvana “nezgodna pitanja”, pitanja vezana za izvesnu korist koju klijenti imaju od svojih “negativnih” ponašanja (U psihoanalitičkoj teoriji se ta korist koju neko izvlači iz sopstvenih problema i zastoja u razvoju naziva “sekundarna dobit”.)

Iz odgovora koje su moji klijenti davali na takva pitanja mogao sam jasno da vidim da postoje neke emotivne kalkulacije, najčešće nesvesne, o tome „šta se isplati, a šta se ne isplati“ u emotivnom životu, neka skrivena „psihološka matematika“ koja rukovodi ponašanjem i emotivnim životom osobe. Iako čovek obično nije svestan formula po kojima preračunava emotivnu dobit i štetu koje nastaju kao posledica određenog načina življenja i psihološkog funkcionisanja, te unutrašnje formule postoje i po njima osoba, brzinom svetlosti, preračunava isplativost svojih ponašanja bezbroj puta, u svakoj sekundi svoga života. Te formule su osnova našeg karaktera. Na osnovu njih, uglavnom nesvesno, neprekidno odlučujemo o svakoj aktivnosti u našem životu. Na primer, da li ćemo uraditi nešto ili ne, da li ćemo se suprotstaviti kada neko ugrožava naše interese, ili ćemo mu se nasmejati da ga umilostivimo i budemo „dobri“, da li ćemo izabrati neku vrstu pasivnog otpora pa ga puštati da nas pritiska, ali biti skriveni oportunisti, ili ćemo se povući…Da li ćemo dozvoliti sebi da rizikujemo i izađemo iz svoje „zone sigurnosti“ i iskusimo nešto novo, ili ćemo uvek biti „ziheraši“…Da li ćemo ići ka problemu i rešavati ga, ili ćemo bežati od njega. Ljudi biraju različite „strategije“ na osnovu iskustva koje ih je naučilo da se nešto „isplati“ ili „ne isplati“. Te strategije su uglavnom nesvesne, neizrečene i deluju automatski, kao neki softver, program za preračunavanje isplativosti ponašanja ugrađen u nas. Većina ljudi je na „automatskom pilotu“.

Problem sa ovim softverom za „emotivno računovodstvo“, kako sam ga nazvao, i formulama „psihološke matematike“ koje su ugrađene u njega, utome je što je zastareo i nefleksibilan. Nije prilagođen, kako bi to rekli ekonomisti, „savremenim zahtevima poslovanja“. Poslovanja sa životom. Stvoren je nekada davno, kada smo bili mali i kada su naše mogućnosti, naše veštine, znanje, sposobnosti…bile na daleko nižem nivou. Kada smo bili mnogo zavisniji od drugih. Tada su te strategije možda i bile prikladne da nas zaštite od bola i neprijatnih osećanja, ali smo morali da plaćamo i visoku cenu za taj „sistem zaštite“. Plaćali smo je umrtvljavanjem, gubitkom energije i životne radosti, radoznalosti, strasti za životom, ili nekom drugom emotivnom cenom. Osnovno sredstvo plaćanja i nagrađivanja, u našem odnosu sa životom, su emocije. Ljudi rade za emocije. Kada odrastemo i kada se naše mentalne sposobnosti i veštine uvećaju, kada postanemo samostalniji, više ne moramo da trošimo tolika „sredstva“ na sistem zaštite, možemo pronaći efikasniji i rentabilniji način da se branimo od neprijatnosti i onoga što doživljavamo kao opasnost. Ali, staro emotivno računovodstvo je već naviknuti, uhodani sistem koji rutinski funkcioniše i opire se promenama. Uglavnom ga nismo ni svesni. Doživljavamo ga kao sopstvenu prirodu. „Takav sam“ ili „takva sam“, kažemo sami sebi. Da bi se nešto promenilo, potrebno je da ga prvo budemo svesni. Ne možemo promeniti ono što ne priznajemo, ono što ne znamo da postoji, ili verujemo da je urođeno i nepromenljivo, da je sama naša suština.

Da bih pomogao svojim klijentima da prepoznaju ove svoje unutrašnje formule koje određuju njihov emotivni život i ponašanje razradio sam protokole „psihološke matematike“ i „emotivnog računovodstva“ čija je namena upravo izvlačenje tih nevesnih obrazaca na svetlost dana, njihovo jasno formulisanje, prikazivanje „crno na belo“, na papiru, ponovna evaluacija tih formula i redefinisanje onoga što nije adekvatno.

Programeri kompjuterskih programa znaju da, ako žele da otklone neki „bag“, neku grešku, ili ako žele da izmene neki algoritam na osnovu kojega program radi, moraju da „edituju“ bazu podataka, da uđu u „sourse“, u nevidljivu matricu koja je ispod onoga što vidimo na ekranu računara. Tamo su, uglavnom, formula tipa „if-then“, ako se pojavi X onda uradi Y. Tako je i u našoj glavi. Naš „softver“ radi upravo to: ako-onda. Ako su te formule dobro usklađene sa realnošću i dobro prilagođene uslovima „poslovanja“ sa životom, onda mi živimo dobro i uživamo u svojim životima. Ako nisu, onda se precizno, gotovo kao i kroz računovodstvo neke kompanije, može predvideti kako i kada će neko da „pukne“, da doživi emotivni bankrot koji je posledica njegovog lošeg „poslovanja sa životom“. Kada uspem da sa klijentom izvučem na „svetlost dana“ njegovo emotivno računovodstva, u stanju sam da mu, kao i svaki dobar knjigovođa u kompaniji, predočim greške u „poslovanju“ i rizike takvog poslovanja po njegov emotivni život.

Ljudi se ne menjaju samo kroz psihoterapiju. Često sam bio svedok bitnih pozitivnih promena kod nekih ljudi koje nisu bile posledica određenih velikih i dubokih psiholoških uvida. To me je uvek kopkalo. Šta se to dešava pa dođe do takvih „spontanih“ promena kod nekih osoba. Ako bih „provalio“ šta je izvor takvih promena, mogao bih, možda, da to ugradim i u psihoterapijski rad. Kroz razgovore sa ljudima kod kojih su se desile takve „spontane“ promene došao sam do zaključka da se one, uglavnom, zasnivaju na tome što su te osobe od nekoga naučile kako da razviju izvesne sposobnosti i veštine koje ranije nisu bile, u dovoljnoj meri, razvijene kod njih. Najčešće su imali „sreću“ ili „njuh“, „nos“ da uđu u odnos (ljubavni ili prijateljski) sa nekom drugom osobom koja je imala razvijene sposobnosti koje su njima nedostajale. Na primer, povučena, stidljiva osoba sa problemom ispoljavanja agresivnosti uđe u odnos sa ekspresivnom osobom koja je provocira na otvorenije ispoljavanje i pri tome je ne poklapa (dopušta joj da dođe do izražaja, ne dominira u komunikaciji). Ili, osoba bez inicijative uđe u odnos sa osobom koja ima inicijativu, ali je ne otima sebično u želji da uvek vodi, već dopušta i partneru da razvije inicijativu podstičući ga i prihvatajući njihovu inicijativu. Naravno, takvi odnosi, da bi se konstruktivno razvijali, moraju se zasnivati na nekoj razmeni učenja i razvoja sposobnosti. Ljudi se, ako imaju njuha i sreće, često biraju po tome što jedno drugo mogu da nauče nečemu, po potencijalu da postaknu razvoj neke sposobnosti koju jedan član para ima razvijeniju od drugog i da, za uzvrat, od onog drugog nauče kako da razviju neku sposobnost koja im nedostaje. Npr. „ja ću od tebe naučiti da se slobodnije ispoljavam, a ti od mene da budeš manje impulsivan i strpljiviji…“ Postoji, naravno, i mogućnost da ne uče jedno od drugog, već da pokušaju da onom drugom nametnu svoj „stil“ trudeći se da ga „prekroje po svojom meri.“, da razliku u sposobnostima koriste za dominaciju i neki oblik manipulacije drugim.

Ono što sam izvukao kao zaključak koji se može primenjivati u psihoterapijske svrhe je to da se promena može podstaći vežbanjem određenih sposobnosti i kada se ne uđe duboko u razloge zbog kojih osoba te sposobnosti nije razvila. Kada se sposobnost razvije i kada se počne primenjivati u životu, razlozi zbog kojih je osoba blokirala razvoj te sposobnosti u prošlosti počinju da blede, da gube na snazi. Da li je nečiju ekspresivnost, spontano izražavanje emocija, ili inicijativu…gušio tata ili mama, ili baba, ili deda, ili neka druga osoba od koje je kao dete zavisila…nije više tako bitno. Novo, pozitivno snažno iskustvo je otklonilo barijeru i ono staro i negativno gubi na snazi. Ako se takve promene mogu spontano dešavati u životu, da li ih možemo podsticati i kroz proces psihoterapije tako što ćemo jasnije utvrditi koja bazična sposobnost nije razvijena i ponuditi klijentu određene metode za razvoj te sposobnosti? U brojnim psihoterapijskim metodama postoje određene „tehnike“ koje upravo tome i služe. Na primer, za razvoj sposobnosti spontanog i konstruktivnog ispoljavanja postoji „asertivni trening“, trening ispoljavanja. U okviru transakcione analize postoje tehnike za trening „veština komunikacije“, u okviru biofidbeka postoje tehnike za trening kontrole fizioloških reakcija i emocija…“Arsenal“ psihoterapijskih tehnika za razvoj sposobnosti je prilično obiman, ali su one „raštrkane“ po raznim psihoterapijskim metodama i ne postoji spisak tehnika i uputstvo za upotrebu – koja tehnika čemu služi i kada se treba i može primenjivati. U oviru O.L.I. metoda, radimo na tome da napravimo spisak tehnika iz različitih psihoterapijskih metoda (kao i tehnika koje smo razvili), spisak bazičnih ljudskih sposobnosti sa uzrasnim zadacima, i da povežemo ta dva spiska sugestijama koje se tehnike mogu koristiti za razvoj određenih sposobnosti.

Međutim, da bi te tehnike stvarno pomogle nekom klijentu da razvije sposobnosti za obradu emocija neophodno je da se one primenjuju kroz dobar, dubok emotivni kontakt sa terapeutom. O.L.I. metod nije tehnologija za promenu u kojoj je kontakt sporedna stvar. O.L.I. metod je „full cocntact“ pristup. Sposobnosti se usvajaju kroz identifikaciju klijenta sa sposobnostima psihoterapeuta, kroz prenos funkcija i takozvano „proceduralno učenje“ (neposredno „preuzimanje“ funkcija obrade emocija). Kako će klijent preuzeti naše funkcije obrade emocija ako su mu nepoznate naše emocije, načini na koje se nosimo sa njima, šta osećamo i mislimo dok radimo sa njim…? Terapeut ne može biti „prazno platno“ na koje klijenti projektuju svoje nesvesne fantazije, niti tehničar koji samo uči klijenta nekim procedurama i tehnikama. Terapeut se mora razotkrivati, ali na onaj način i u onim aspektima koji podstiču razvoj klijentovih sposobnosti. To nije ni malo lako. Lakše je skrivati se iza paravana uloge psihoterapeuta. Međutim, iskustvo u radu sa klijentima mi je pokazalo da su ti „momenti susreta“ između klijenta i terapeuta ključni izvori promene. Ljude menjaju ljudi sa kojima su u bliskom odnosu, a ne terapijske tehnike. Osnova obuke O.L.I. terapeuta je razvoj njihove sposobnosti za kontakt, kroz izgradnju njihovih bazičnih psosobnosti za obradu emocija, ljubav i rad.

Razmišljajući o uspešnim, manje uspešnim i neuspešnim psihoterapijama koje sam radio, tragao sam za onim što ih razlikuje. Šta sam radio drugačije sa klijentima kod kojih je došlo do značajnih pozitivnih promena, pitao sam se? Jedan odgovor se odmah nametnuo: bili su mi draži. Da li su mi bili draži zato što su se promenili, pa sam ja ispao uspešan? Ne. Bili su mi dragi i dok se nisu promenili, i dok su se opirali promenama, i dok su imali negativne emocije prema meni…Osećao sam da mi je jako stalo do njih, da želim da im pomognem…zapravo, da ih volim, koliko god „blesavi“ bili. Imao sam i grešaka u radu sa tim klijentima (koje sam priznavao kad bi ih otkrio, ili kad bi mi oni na to ukazali), ali te greške nisu napravile neku ozbiljnu štetu u našem odnosu (kod klijenata koji mi nisu bili tako dragi i manje greškice su imale ozbiljnije negativne efekte po naš odnos.) Da, odnos je bio „tehnika broj jedan“. Kroz odnosu so od mene učili kako ja obrađujem sopstvene emocije, kako obrađujem njihove, kako izlazim na kraj sa ovim životom…Kada bi se nešto pokvarilo u našem odnosu, kada bi osećali da smo manje bliski, ono što su naučili od mene bi prvo nestajalo (vraćali bi se na stare oblike ponašanja), sve dok ne bismo ponovo uspostavili bliži odnos. Vremenom su se te sposobnosti učvšćivale i postajale nezavisnije od odnosa sa mnom.

Drugi zaključak do kojeg samo došao, upoređujući svoje uspešne i manje uspešne psihoterapije je da su uspešnije bile one u kojima sam sa klijentima više radio na procesima, na njihovim tipičnim načinima obrade sadržaja, na karakteru, načinu komuniciranja i razumevanja drugih, posebno ako smo te procese zapažali i analizirali „ovde i sada“, u našem odnosu. Sadržaji koje su iznosili više su služili da se na njima može videti proces, njihov način razmišljanja, ono što je dovelo do toga da se osećaju tako kako se osećaju, da veruju u ono u šta veruju. Fokus na bazične sposobnosti za obradu emocija davao je najbolje rezultate.

U psihoterapijskoj literaturi nisam naišao, na jednom mestu, na sveobuhvatan i jasan prikaz bazičnih ljudskih sposobnosti za obradu emocija (onih koje se mogu razvijati psihoterapijom), kada i kako se one razvijaju, koje razvojne zadatke čovek mora da ispuni da bi razvio svoje sposobnosti, čime zdrava ljudska jedinka treba da ovlada u određenom periodu života. Vremenom sam, sve više, svoj psihoterapeutski pristup počeo da baziram upravo na konceptu bazičnih sposobnosti za obradu emocija i na konceptu razvojnih zadataka. Naravno, ovde govorimo o onim bazičnim kognitivno-emotivno-konativnim (voljnim) sposobnostima koje se mogu razviti u procesu psihoterapije. Da bih podstakao prepoznavanje tih nedostataka u razvoju određenih bazičnih sposobnosti kod svojih klijenata i pospešio rad na njihovom razvoju, razvio sam određene protokole samoprocene koji imaju funkciju da osoba stekne uvid (edukaciju) u to koje su to bazične sposobnosti, koliko su razvijene kod nje, kako se one ispoljavaju kada su dobro razvijene, koji je uzrast kada treba da se razviju u punoj meri. Taj „poprečni presek“ vlastitih sposobnosti i njihovog stepena razvijenosti omogućava osobi da, uz pomoć psihoterapeuta, napravi „plan rada“, akcioni plan za lični razvoj.

Interesantno je to da su psihoanalitički pojmovi vezani za mehanizme odbrane prilično poznati široj javnosti. Prosečni gimnazijalac je čuo za potiskivanje, racionalizaciju, projekciju…malo obrazovaniji znaju da je „najzreliji mehanizam odbrane sublimacija“…Dakle, o mehanizmima odbrane se dosta zna, a o zrelim sposobnostima za obradu emocija, razvojnim dostignućima koja nadrastaju mehanizme odbrane (zrelim adaptivnim mehanizmima koji ne koriste laži ili iskrivljavanja stvarnosti u svrhu odbrane), veoma se malo zna čak i u stručnoj javnosti. Psihoanalitička razvojna psihologija, ili dubinska razvojna psihologija normalnog razvoja, dala je brojne uvide u to kako se ove sposobnosti razvijaju, kakve devijacije mogu nastati, ali i to kako izgleda normalan razvoj bazičnih sposobnosti za obradu emocija i šta može pomoći u njihovom sazrevanju. U ovoj knjizi ćemo dati pregled tih saznanja.

Ljudi se najčešće obraćaju psihoterapeutima za pomoć zbog neke patnje koju imaju, zbog nekog simptoma, poremećenog odnosa… Međutim, ta patnja je izvesna „kazna“ zbog nerazvijenosti sposobnosti koje bi im omogućile da se sa životnim problemima nose na konstruktivniji način. Cilj psihoterapije i jeste da se podstakne razvoj određenih sposobnosti i klijent oposobi da životne i emotivne probleme rešava sam u budućnosti. Što pre klijent postane svestan te povezanosti njegove patnje sa nerazvijenošću određenih sposobnosti i sa time što izbegava da se suoči sa razvojnim životnim zadacima, pre će se terapijski proces okrenuti ka njegovom prihvatanju odgovornosti za sopstveni razvoj, aktivnom traženju rešenja i razvoju.

Osnovna razlika O.L.I. psihoterapijskog pristupa od drugih psihoterapijskih pravaca (po našem viđenju) je u tom naglasku na radu na bazičnim sposobnostima – „softverima“ za obradu emocija, kroz pun kontakt sa terapeutom. Slušajući sadržaj koji klijenti iznose (i gledajući njegovo ponašanje, telesne manifestacije…) terapeut se može usmeriti na razne stvari. On može, kao u Rodžersovoj klijentom centriranoj terapiji, pustiti da „klijent vodi“ terapijski proces, da reflektuje ono što klijent iznosi (mada, terapeut uvek mora da bira šta će, od onoga što klijent iznese, da reflektuje). Može da pokuša da prepozna šta je, od onoga što iznosi, klijentu emotivno najznačajnije, ili da reflektuje ono što mu se čini da je odraz konflikta koji treba rasvetliti…Terapeut može da se usmeri na prepoznavanje pojava otpora (sve ono što klijent čini opirući se napretku terapijskog procesa) i tranesfera (prenos osećanja sa važnih osoba iz detinjstva na psihoterapeuta), na analizu nesvesnih sadržaja…zavisno od psihoterapijskog pristupa koji psihoterapeut koristi i svojih teorijskih uverenja šta je važno za proces promene. Moje psihoterapeutsko iskustvo dovelo me je do zaključka da psihoterapijski proces najbrže napreduje i da dovodi do najstabilnijih promena ako se usmerimo na bazične sposobnosti klijenta za obradu emocija i njihov razvoj. To ne znači da zanemarujemo ostale aspekte psihoterapijskog procesa, analizu odnosa, nesvesnih sadržaja, istoriju klijenta, detinjstvo…Međutim, svi ostali aspekti su protkani klijentovim bazičnim sposobnostima (ili njihovim nedostacima) i mogu se posmatrati kao odraz, manifestacija tih sposobnosti ili njihove manjkavosti. Emocije vidimo kao primarni oblik mišljenja. One su naši bazični sudovi o stvarnosti. Nešto što se dešava nam se sviđa ili ne sviđa (taj raspon je kontinuum), prija ili ne prija…emocijama to dešavanje procenjujemo kao dobro ili loše, lepo ili ružno…na bazičnom nivou. Na taj nivo se nadovezuje naša kognicija, ono što zovemo mišljenjem i suđenjem. Emocije su, dakle, primarni oblik kognicije, emocionalno„mišljenje“ koje je baza za ono što obično nazivamo mišljenjem. (Stein, R. 1998). (o emocijama kao kogniciji detaljnije ćemo govoriti u poglavlju o neutralizaciji) Naš ego, veoma rano, gradi softvere za obradu primarnih sudova o stvarnosti-emocija, i te softvere nazivamo „bazičnim emotivnim sposobnostima“. One su u osnovi naših kasnijih kognitivnih sposobnosti i, u velikoj meri, određuju sposobnost racionalnog mišljenja. U psihoterapijskom radu polazimo od površine, od „sekundarnog mišljenja“ ali, u „šumi“ misli tragamo za problemima u „sours“-u, u bazi mišljenja, u neadekvatnom radu naših softvera za obradu emocija.

Poznata je izreka da „bez alata nema ni zanata“. Koje su to „alatke“ neophodne za život. Koje su to bazične kognitivno-emotivno-konativne sposobnosti koje se razvijaju u procesu psihoterapije? Frojd je govorio da je cilj psihoanalize razvoj (ili oslobađanje) kapaciteta za ljubav i rad. Sposobnosti da se voli i da se radi. Međutim, sposobnosti za ljubav i rad su veoma složene sposobnosti. One su, kao lego kockice, sastavljene od grozda manje složenih sposobnosti. Kao složeni molekul sastavljen od različitih atoma. Kao i sve sposobnosti, i sposobnost za ljubav i rad prolaze kroz određene faze razvoja. Kad radimo na razvoju određenih sposobnosti, moramo znati koje su faze njihovog razvoja. Ne možemo preskakati stepenice. Potrebno je da znamo koji je sledeći razvojni korak. Čuveni razvojni psiholog Vigotski (1983) govorio je o tome da se vaspitanje može odvijati samo u „zoni narednog razvoja“. Zona narednog razvoja je ono što je dete u stanju da uradi, ali ne može samo. Potrebna mu je „mala pomoć prijatelja“ ili „kompetentnog odraslog“. Kako je psihoterapija, u svojoj suštini, proces naknadnog, korektivnog vaspitanja (a ne lečenja), potrebno je da psihoterapeut zna koja je to zona narednog razvoja klijenta sa kojim radi na razvoju neke njegove sposobnosti. Ako radimo na onome što klijent može sam, trošimo i njegovo i naše vreme. Ako radimo na nečemu što je dva ili više koraka dalje od njegovih trenutnih razvojnih potencijala, razvoj se ne može desiti. Može se razviti zavisnost od psihoterapeuta ili odbojnost.

Da bi smo znali koja je zona narednog razvoja potrebno je da znamo kako se, kojim redosledom, kojim razvojnih koracima, razvijaju sposobnosti na kojima radimo. Dakle, za dobro vođen terapijski proces, potrebno je da se zna: odakle polazimo (stepen razvijenosti neke bazične sposobnosti kod klijenta, u kojoj je fazi razvoja te sposobnosti), gde treba da stignemo (kako izgleda razvijena sposobnost na kojoj se radi), i kojim putem idemo (kroz koje faze razvoj te sposobnosti prolazi). Pored toga, kroz upoznavanje klijenta možemo videti i brojne devijacije određenih sposobnosti-nazivamo ih kontraveštinama, koje je klijent razvio umesto onoga što je trebalo da razvije. Kontraveštine su ćorsokaci na putu razvoja. Kao što je potrebno da znamo kojim putem razvoj sposobnosti ide i gde treba da nas dovede, bitno je da znamo i kuda može da zaluta, i kako se iz slepih ulica može vratiti na razvojni put. Prepoznavanje, rasvetljavanje kontraveština (nazivamo ih i „vrši posao“ veštinama, jer donose određenu emotivnu korist, ali i veliku štetu. Pre svega zbog zaustavljanja razvoja klijenta) njihova rekalkulacija (ponovno izračunavanje dobiti i štete procesom emotivnog računovodstva), odricanje od njih i njihova zamena bazičnim razvojnih sposobnostima, nužni su procesu koji vodi do promene.

Jedna od bitnih osobenosti O.L.I. metoda je mogućnost integrativne primene, prema jasnim kriterijumima kada i zašto, tehnika različitih psihoterapijskih pristupa. Tehnike koje koristimo u O.L.I. metodu potiču iz različitih psihoterapijskih pravaca, od bihejvioralnih (pravaca koji se bave modifikacijama ponašanja, bez dubljeg ulaženja u nesvesnu dinamiku) do psihodinamskih. Koristimo i psihofiziološke metode kao što su biofidbek i neurofidbek, metode iz psihologije uspeha (coachinga), i raznih drugih oblika pomoći ljudima. Ali, O.L.I. metod nije eklektika, svaštarenje bez jasnih kriterijuma koji nas upućuju na to kada, sa kim, kod kakvih problema, kako i zašto primeniti određenu tehniku. Kriterijum za primenu različitih pristupa i tehnika nam daje poznavanje bazičnih emotivnih sposobnosti na kojima radimo, faza njihovog razvoja (kao i devijacija, zamenskih kontraveština), znanje o tome šta može pomoći u razvoju određene sposobnosti u određenoj fazi. Poznato je da određani psihoterapijski pravci odgovaraju nekim klijentima, dok drugima ne odgovaraju. Ali, nije nam dovoljno poznato zašto nekima odgovaraju, a nekima ne. Odgovor na to pitanje vidimo upravo u poznavanju bazičnih emotivnih sposobnosti i faza njihovog razvoja. Svaka psihoterapijska tehnika je usmerena na razvoj neke sposobnosti. Međutim, najčešće nije jasno definisano čemu ona služi, šta, zapravo, razvija. Obično su to uopštene pretpostavke kao što su „proširenje svesnosti“, „suočavanje sa neprihvaćenim aspektima sebe“, „preuzimanje odgovornosti“…Takvim definisanjem efekata određene tehnike ona dobija status „tehnike opšte prakse“, nešto kao antibiotik širokog spektra, kao mreža koju bacimo u vodu, pa šta uhvatimo. Ako se određena psihoterapijska tehnika poklopi sa razvojnom potrebom, sa stepenom razvoja određene bazične sposobnosti, zonom narednog razvoja klijenta, onda u „mrežu uleti nešto“, dolazi do izvesne promene kod klijenta. U tome, u velikoj meri, pomaže sposobnost terapeuta za empatiju, njegova intuicija i sposobnost da uspostavi dobar kontakt sa klijentom.

Intuicija se, međutim, ne može prenositi drugima. Kada budemo govorili o tehnici rada u O.L.I. metodu ponudićemo kriterijume na osnovu kojih biramo terapijsku tehniku, a koji se zasnivaju na prepoznavanju statusa razvijenosti određenih bazičnih emotivnih sposobnosti, faze u kojoj se nalazi razvoj sposobnosti, i jasnijeg razumevanja čemu određena tehnika služi-šta i zašto ona može da razvije ili razvoj koje sposobnosti i u kojoj fazi može da podstakne.

The post Zašto OLI metod kad već postoji toliko psihoterapijskih metoda appeared first on Oli Centar.

Nebojša Jovanović, Beoknjiga 2013.

Vrednosna orijentacija O.L.I. metoda

U psihologiji, pa i u psihoterapiji, dobro i zlo se gotovo i ne pominju. To su termini za religiju. Psihoanalitičari su prvi proglasili pravilo da je psihoterapeut vrednosno neutralan. Ne nameće klijentu svoje vrednosti. I to ima smisla. Ako biste nekome sudili, popovali, držali pridike, moralisali, ili na mnogo suptilniji način stavljali do znanja da ne prihvatate neke njegove vrednosne stavove, ili misli, ili osećanja…dakle, ako biste vrednovali, teško je da bi on, pored vas takvih, došao da istine o samome sebi koju i od sebe krije. Verovatno bi se trudio da vas zadovolji, ili bi vam udarao kontru, sve jedno, ali, put ka istini bi bio preprečen. Psihoanalitičari, čak, idu na ličnu, didaktičku analizu, kako bi predupredili i svoje nesvesno uplitanje i vrednovanje klijenta. Naravno, i psihoanaliza ima svoje vrednosti koje su ispod, nevidljive, ugrađene u sam pristup čoveku. Neizgovorene vrednosti. Vrednost koja stoji iza psihoanalitičkog metoda je: Istina je vrednost. Dobro je znati istinu. «Vera će te tvoja (u istinu) spasti». Psihoanaliza je «lečenje» istinom. Vrednosni sistem u kojem se do vrednosti dolazi bez vrednovanja onoga koji ka istini putuje. On se poštuje tako što mu se ne soli pamet, što mu se dopušta da traži vlastiti put. Vrednosti ugrađene u psihoanalitički metod su, dakle, istinoljubivost i poštovanje autonomije osobe sa kojom se radi. I to je dobro.

Međutim, lakše je izbeći vrednovanje tako što se tema vrednosti izbegava. Može li da se govori o vrednostima, uvaži važnost orijentacije u konfuziji nastaloj sistemima vrednosti kojima smo preplavljeni, a da, pri tome, ne sudimo. E, to je malo teže. Ne izbeći životno važne teme, vrednosti, a pri tome ne zakrčiti put onome koji traži istinu balvanima sopstvenih vrednosnih sudova. Svaki ljudski izbor nosi u sebi i vrednosno značenje. Ono se ne može izbeći time što se analiziraju samo svesni i nesvesni motivi, što se razgovara samo o tome da li je nešto što čovek čini dobro ili loše za njega, ili njegovu ženu, ili decu…Šta je sa pitanjem da li je ono što čovek čini dobro ili zlo? Za društvo, za ljudskost, za Boga, ako u njega verujete, za dušu čovekovu…Čini mi se da su ta pitanja prognana iz solipsističkih zapadnjačkih psihoterapija. Ako je nekome do toga, neka ide kod popa, kod nekog duhovnika. Zašto bi se taj aspekt ljudske prirode eskivirao na ovako elegantne načine. Pa svaka psihoterapija, zapravo, ispod žita propagira neki sistem vrednosti. Vrednovanje se ne izbegava tako što se krije. Zar nije poštenije to izvući na površtinu i lepo reći?

U Transakcionoj Analizi vas, na primer, uče kako da budete dobitnik, iliti winner, a ne gubitnik, da ne kažemo looser. Eh, ali, kada bismo analizirali šta to zapravo znači, videli bismo da vineri imaju nekakvu životnu filozofiju i sistem vrednosti od kojega bi otpali mnogi veliki ljudi, pa verovatno i sam Gospod Isus Hrist, jer je, po takvim merilima, tipičan luzer sa „gubitničkim skriptom“. Kohutova analiza hrabrosti i „heroja mučenika“ o kojoj smo govorili u ranijem tekstu pokazuje drugačiji sistem vrednosti i takve osobe smatra mentalno zdravima, ljudima koji su u skladu sa svojim nuklearnim selfom i idealima.

Svaki čovek, pa i svaki psihoterapeut, veruje u nešto. Kada pristupa osobi koja mu se obraća sa izvesnim problemima, psihoterapeut ima neka uverenja od kojih polazi. Uverenja o tome kako se može pomoći čoveku da prevaziđe probleme zbog kojih je došao. Da bismo verovali da možemo nekome pomoći, mi moramo da verujemo u izvesnu sliku o ljudskoj prirodi. U skladu sa tom slikom, verujemo, dalje, da izvesni pristup čoveku vodi ka rešavanju njegovih problema. Jasno je, iz psihoanalitičkog metoda, da iza njega stoji slika čoveka po kojoj istina pomaže čoveku da dođe do sebe. Istina je dobra za čoveka. Lekovita. Čovek je, dakle, biće istine. Treba da teži istini, da bi došao do sebe (To suštinsko uverenje preuzimamo iz psihoanalize u O.L.I. metodu. Otklanjanje Pogrešnih Informacija -Otkrtivanje Lične Istine). Kopajući po svom nesvesnom, naći će svašta. I dobro i zlo. Ali, ako dovoljno istrajno i iskreno kopa, doći će, ipak, do svoje suštine koja je dobra. U najdubljim dubinama svojim, čovek je dobar. Jer, da nije tako, zašto bismo pomagali ljudima da idu sve dublje, ako tamo mogu naići na zlo. Bilo bi rizično, a mi nismo neodgovorni ljudi. Zar ne? Dobro je da čovek bude svestan sebe, kaže psihoanaliza. Zašto da bude svestan sebe ako je zao? Pa, da bi se promenio. A odakle mu volja da se promeni, ako je zao? Pa, on, u stvari, nije zao, nego je takav postao zbog ovoga ili onoga…dobar je u duši, i ta dobrota će ga motivisati da prođe kroz naslage zla…I, opet dođemo do toga da psihoanaliza ima smisla samo ako verujemo da je čovek, u srži, dobar. Zbog toga što je dobar, jedino što ga stvarno može ispuniti je da bude ono što, vaistinu, jeste, a to je dobar čovek. E, dođosmo do vrednosnog sistema. Mi, psihoterapeuti, zapravo treba da pomognemo ljudima koji nam se obraćaju za pomoć da postanu dobri ljudi. Pa zašto im to otvoreno i ne kažemo?

Možda ima onih koji to ne žele. Možda bi samo da se reše svojih muka, a ne i da postanu «dobri ljudi». Možda veruju da je to moguće. Da li mi verujemo da je to moguće? Možda se i loš čovek može osećati dobro? Može li? Ako može, zašto se to onda zove «dobro» osećanje? Mi ne verujemo da se loš čovek može osećati stvarno dobro. Može osećati neku prijatnost, ali ne i osećanje ispunjenosti, može uživati u osećanju moći (lažnog, grandioznog selfa), ali znamo da se ispod tih narcističkih „ispunjenja“ krije duboko osećanje bezvrednosti, praznine i depresivnosti…Baveći se bazičnim sposobnostima za obradu emocija videli smo da njihovo sazrevanje uvek vodi ka uspostavljanju uzajamnosti, celovitog doživljaja sebe i drugoga, prestanku parazitiranja i manipulacije, okretanju ka separaciji i individuaciji, samoostvarivanju, sposobnosti za ljubav i rad.

Vrednosna neutralnost, prema našem viđenju, ne znači da ne otkrivamo klijentu koje vrednosti su osnova mentalnog zdravlja. Ne sudimo klijentu, ne procenjujemo ga, ne vrednujemo, ali, sa druge strane, jasno ukazujemo na to šta smatramo osnovama mentalnog zdravlja i kakva je povezanost dobrih osećanja, ispunjenosti i kvaliteta života sa određenim vrednostima. Nismo vrednosno neutralni u tom smislu. Vrlo sam utralni ( Ako može tako da se kaže, a ne može. Vrlo smo vrednosno opredeljeni i eksplicitni.) Samim tim, i O.L.I. metod nije vrednosno neutralan. On u sebi nosi jasnu vrednosnu orijentaciju (kako bi rekli modernim poitičkim jezikom – «transparentnu»). Smatramo određene vrednosti istinitim informacijama i jasno govorimo osobi sa kojom radimo koje su to vrednosti i zašto ih smatramo ključnim informacijama o tome kako funkcioniše svet i ljudska bića.

Psihoterapiju vidimo kao određeni oblik “moralnog vaspitanja”. Tako je video i Frojd. Ne kao lečenje, već kao vaspitanje. U ovom poglavlju obrazložićemo mišljenje da su psihoanaliza, a i sve ostale otkrivajuće psihoterapije (One koje «leče» otkrivanjem psiholoških uzroka problema), zapravo vrednosni sistemi i pogledi na ljudsku prirodu protkani kroz ono što se naziva psihoterapeutska tehnika, ili metod.

Frojd je definisao psihoanalizu kao vaspitanje istinoljubivosti prema samome sebi (Frojd S. 1976, str.425). Smatrao je vrstom naknadnog, korektivnog vaspitanja. Obrazovnim, a ne medicinskim poduhvatom. Borio se protiv pripajanja psihoanalize medicinskoj psihijatriji, želeći da je “zaštiti od lekara i sveštenika” (Freud S. 1963).

Dakle, i prema Frojdu, klijent koji dolazi na psihoterapiju nije bolestan (iako ga zove “pacijent”- to su samo ostaci medicinskog modela u Frojdovom rečniku), već loše vaspitan (da ne kažemo “nevaspitan”) i dolazi kod psihoanalitičara na prevaspitavanje. Otud u psihoanalizi toliko priče o ulozi vaspitanja i perioda detinjstva u formiranju ličnosti. Možda lepše zvuči da, ako imate psihološke probleme, kažete da ste neurotični, ili bolesni, ili ludi…nego da ste nevaspitani, ili loše vaspitani, ili nemoralni (možda bolje neetični, jer se ne radi o „društveno propisanom moralu, već o suštinskoj etici vezanoj za opšteljudske vrednosti, odnosu prema sebi i drugima). Neuroza, ili bolest, to je nešto nama strano, nešto što nas je spopalo, za šta nismo odgovorni. A nevaspitanost, to je već nešto drugo. Ta reč nosi u sebi i prizvuk naše odgovornosti, i odgovornosti onih koji su nas vaspitavali. To što ostajemo neurotični (iako imamo neki alibi u „lošim roditeljima”) je stvar naše etičke odgovornosti. Neuroza, odbrambeni mehanizmi…sve su to, zapravo, iskrivljavanja realnosti, laži koje smo stvorili da bi nam bilo lakše, da bismo se lakše adaptirali za razvoj nepovoljnoj sredini, da nas manje boli.

Zar mi nismo žrtve neuroze, trauma iz detinjstva, bolesnog društva…? Jesmo. Ali, ima i našeg udela u tome. Nisu nas naučili, ili vaspitali, da podnosimo realnost, istinu, patnju koju život sa sobom nosi. Učili su nas, primerom, lošem odnosu prema sebi i drugima. Ali, to nije bolest, koliko god bolna bila osećanja od kojih patimo. Patimo jer nismo dovoljno razvili svoje ljudske potencijale. Potencijale za istinu, realno opažanje i doživljavanje sveta oko nas i sebe, potencijale za konstruktivnu patnju, za uzajamnost, disciplinovanu ljubav i rad. Nismo osvojili vrline koje bi nas učinile boljim ljudima, i nema nam druge do da to učinimo naknadno, uz pomoć nekog boljeg vaspitača.

Znamo da različita društva imaju različite ciljeve i sisteme vrednosti. Postavlja se pitanje da li postoje neke vrednosti koje nisu relativne, i koje su ugrađene u samu ljudsku prirodu. Da li je ljudska priroda kao testo koje se može, vaspitanjem, oblikovati prema bilo kojem cilju i sistemu vrednosti? Slika o čoveku i vrednostima koja izranja iz psihoanalitičkog metoda, a i teorije, pokazuje da postoje vrednosti koje nisu relativne, i da odstupanje čoveka od tih vrednosti dovodi do psiholoških problema, makar se ta odstupanja uklapala u sistem vrednosti društva, ili neke manje grupe sa kojom se pojedinac identifikuje. Iako živimo u narcistikoj kulturi (težnja ka moći, „imidžu“, ekploataciji…), identifikovanje sa tim vrednostima i uspeh u zadovoljenju patoloških narcističkih potreba neće nas ispuniti i pored toga što se uklapamo u „mainstream“, u društveno poželjna ponašanja. Čovek, u dubini, ne može da prevari samoga sebe.

Osnovna pretpostavka od koje polazimo, a koja dalje određuje i samu proceduru rada sa ljudima, pretpostavka je da se čovek rađa sa potencijalom da razlikuje dobro i zlo. Na čemu zasnivamo takvu pretpostavku? Frojd nije tvrdio nešto takvo.

Ispitujući pojavu potiskivanja, Frojd je otkrio instancu u mentalnom aparatu koja nagoni ego da potiskuje i nazvao je ego idealom (kasnije super egom). Kliničkim opservacijama, došao je do zaključka da je formiranje ove instance, koja neprestano posmatra i procenjuje ego, podstaknuto kriticizmom roditelja. Opravdano se postavlja pitanje da li postoji neka unutrašnja dispozicija koja bi omogućila da se ovi spoljašnji uticaji unesu u ličnost? Da ne postoji, ovakvi uticaji se ne bi «lepili» i ugrađivali u ličnost.

Frojd je, dalje, otkrio da je formiranje super ega u tesnoj vezi sa Edipovim kompleksom. «Super ego je naslednik Edipovog kompleksa». Edipalno iskustvo vodi do identifikacija sa roditeljima, koje zauzimaju posebno mesto u egu, određujući kakvo dete mora biti (kao otac ili majka) i kakvo ne sme biti (ono što je dozvoljeno samo ocu ili majci). Super ego ima ovaj dvostruki aspekt jer se, na primer, dečak identifikuje sa ocem koji zabranjuje njegove edipalne težnje, da bi ojačao u svojoj borbi protiv tih težnji. Strah od oca se razrešava neseksualnom (Freud, S. 1923) identifikacijom sa ocem (muško dete-neseksualna identifikacija sa ocem, usvajanje očevog seksualnog tabua, potiskivanje želje prema majci i pomeranje na druge ženske osobe). «Objektivna strepnja» (kastracioni strah od oca) prethodnik je kasnije «moralne strepnje» – strepnje od super ega. Super ego, tako, stiče funkcije roditelja i «nadalje posmatra, vodi i preti egu na sličan način na koji su roditelji ranije to činili detetu» (Freud S. 1957). Super ego deteta izgrađuje se po uzoru na roditeljski super ego. Iz ovoga bi se mogao izvuđi zaključak da se moralnost čoveka zasniva na strahu.

U «Nelagodnostima civilizacije» (Freud S. 1930), Frojd ponovo postavlja pitanje porekla etike i moralnosti, razmišljajući o tome šta civilizacija radi da bi inhibirala ljudsku agresiju koja joj se suprotstavlja. Osnovni metod civilizacije je da se ista agresija usmeri prema egu preko super ega. Rezultat je osećanje krivice i potreba za samokažnjavanjem. Ovde se, međutim, nameće jedno pitanje. Osećanje krivice iskrsava pošto smo uradili nešto loše ili postali svesni namere da to učinimo. To znači da je «zlo» već spoznato kao takvo. Ali, kako smo došli do te spoznaje? Frojd je odbacivao ideju o postojanju spontane, prirođene sposobnosti da se razlikuje dobro i zlo. Kriterijume dobra i zla čovek prihvata spolja, jer se nalazi u zavisnoj poziciji, iz straha od gubitka ljubavi i podrške i zaštite, iz straha od kazne. Dakle, iz straha i koristi.

Da li je to sve? Da li nas, ljudska bića, stvarno jedino strah i korist nagone da postanemo moralna bića? Zašto ne bismo, shodno tome, kad ojačamo, steknemo veću sigurnost, spoznamo sebe, psihoanaliziramo se…odbacili sve te moralne ograde i radili samo ono što nam obezbeđuje ličnu koristi i što nam je po ćefu? Zašto bi psihoanaliza bila put ka etičnosti? Šta bi nas to navodilo da kreiramo nove etičke standarde kad shvatimo koje smo standarde i zašto prihvatili iz straha? Frojdova ideja da će nas „istina osloboditi i trajno zaštititi od opasnosti nemoralnosti, pa makar se ta nova moralnost razlikovala od društveno prihvaćenih standarda“, morala bi da se zasniva na još nečemu u ljudskoj prirodi što se krije iza naslaga strahova, besova, i drugih taloga koji se razotkrivaju kroz psihoanalizu. Ako u dubinama ne leži nešto istinski dobro, ugrađeno u ljudsku prirodu, onda bi čeprkanje po njoj predstavljalo rizičan posao sa veoma neizvesnim ishodom.

Takvo pitanje postavlja i psihoanalitičar Hainrich Racker (Racker H. 1966). On prihvata to da postoje brojne činjenice koje potvrđuju Frojdova zapažanja o uticaju straha i obrtanja agresivnosti na formiranje ljudske savesti, ali se pita da li je to sve. Racker smatra da postoji prirodni kapacitet da se diferencira dobro i zlo na samom početku, ali ne u etičkom smislu, pogotovo ne u odnosu na drugu osobu. Taj kapacitet postoji u odnosu na ono što se tiče ega. To je prvo sposobnost da se diferencira zadovoljstvo od nezadovoljstva. Zadovoljstvo (ili ono što ga izaziva) je originalno «dobro», a nezadovoljstvo «loše». Ta razlika će, kasnije, igrati važnu ulogu u diferenciranju onoga što je dobro ili loše za drugu osobu. Ljubav prema sebi, koja se zasniva na diferenciranju onoga što je dobro ili loše za ego, biće, takođe, osnova za diferencijaciju onoga što je dobro ili loše za drugu osobu, kada je ljubav prema drugome ustanovljena. Ova činjenica je izražena u maksimi «ne čini drugima ono što ne bi voleo da se tebi čini» ili «ljubi bližnjega svoga kao sebe samog».

Racker nastavlja dalje svoju analizu ovako: Nije problem u tome da li postoji prirodni kapacitet za diferencijaciju dobra od zla, već kako dolazi do toga da individua (dete) počinje da primenjuje tu sposobnost diskriminacije na ono što je dobro ili loše za druge ljude. Ovde se srećemo sa «spoljašnjim uticajem», o kojem govori Frojd kao o «strahu od gubitka ljubavi» izvedenom iz detetove zavisnosti od odraslih. Psihoanalitička istraživanja govore o različitim stadijumima u razvoju moralnosti deteta.

U prvom stadijumu. beba je potpuno u svojim potrebama i doživljava dobro i zlo reagujući na «dobro» zadovoljstvom i nekom vrstom «primarne ljubavi» za «dobar objekt» koji pruža zadovoljstvo, i mržnjom i besom na «loš objekt» (Klein, M. 1937). Govorili smo već o tome kad smo se bavili sposobnošću celovitosti objekta. Moralni problem ne postoji još na ovom stadijumu. Dobar objekt se voli, a loš mrzi. Dete još ne razume i ne doživljava da je ista osoba (majka) izvor i zadovoljstva i nezadovoljstva. “Dobar” i “loš objekt” su razdvojeni, kao da su to različite osobe, i nema dileme koja postoji u ambivalentnom odnosu prema celovitom “objektu” koji je i dobar i loš, i zadovoljava i osujećuje. Ono što stvara osećaj zadovoljstva kod bebe – hrana, briga, bliskost…potiču iz ljubavi koju majka ispoljava prema njoj, biva opaženo i doživljeno, izazivajući odgovor ljubavi od strane deteta koji se veže za njegovo osećanje “dobrog”.

Racker kaže: “Ta ljubav čini da se ono oseća spojenim sa svojim objektima (objektima ljubavi) i vodi do identifikacije sa njima-svojim bližnjima, ljudskim bićima. Udruživanjem ta dva procesa, unutrašnjeg kapaciteta za diferencijaciju između zadovoljstva i patnje (i sa tim između onoga što izaziva jedno i drugo) i znanja (podjednako unutrašjeg i aktuelnog u smislu ličnog iskustva) da je ljubav i identifikacija sa drugim «dobro», postaje jasno da ljudska bića znaju, izvorno, šta je dobro ili loše za njihove bližnje. Naravno, ovde mislimo na ono što je fundamentalno i elementarno («od početka»), ne zaboravljajući činjenicu mnogostrukih etičkih dilema koje neizbežno iskrsavaju iz kompleksnosti života.»

U drugom stadijumu i dalje se nastavlja dominacija potreba, ali se sada majka koja pruža zadovoljstvo (dobar objekt) i ona koja frustrira (loš objekt) opažaju istovremeno i sve više i više kao jedan objekt (jedna osoba). Tek sada se za dete javlja onaj problem koji je Frojd istakao – agresija prema objektu može implicirati gubitak ljubavi, osvetu, kaznu ili destrukciju u fantaziji željenog objekta.

Moralni problem iskrsava realno i autentično tek u trećem stadijumu, onda kada dovoljno ljubavi i identifikacije postoji između ega i objekta. Frojdova poslednja koncepcija o super egu se slaže sa ovim nalazima. On je, istraživanjem, došao do toga da super ego nije samo produžetak spoljašnjeg autoriteta kroz internalizaciju, već formacija super ega, posebno njegova agresivnost, zavisi takođe i od agresije koju je dete osećalo prema svojim objektima. Pojednostavljeno, to znači da oštrina naše savesti nije samo posledica toga što smo uneli u sebe strogost i agresivnost naših roditelja. Oštrina naše savesti zavisi i od toga koliku smo agresiju mi osećali prema njima, pa smo je, iz ljubavi prema roditeljima, okrenuli prema sebi.

Sve u svemu, jasno je da ljubav, a ne samo strah, ima bitnu ulogu u poreklu savesti. Možemo, sa prilično dobrim argumentima, tvrditi i to da bazični, prirodni kapacitet da diferenciramo dobro od zla postoji. Zasniva se na našoj sposobnosti da diferenciramo zadovoljstvo i bol, i sposobnosti da volimo i da se identifikujemo sa drugima. Ljubav prema sebi daje osnovu za kasnije razumevanje onoga što je za druge dobro ili zlo. Ovi osnovi moralnosti nisu importovani i možemo, s pravom, pretpostaviti da se javljaju kod svih ljudi, u svim kulturama i da daju osnovu za kasnije etičke sudove. Ljubav prema sebi je u osnovi moralnosti. «Ko ne voli sebe, ne voli ni druge». Osoba voli sebe kada je njen «ego» uspestavio «dobre međuljudske odnose» sa sa svojim unetim «objektima» koji sačinjavaju njegov super ego, ili savest. Odnos prema drugima je projekcija spolja odnosa između struktura ličnosti koji se odvijaju iznutra. Kada naša savest voli nas, onda i mi volimo druge. «Ko voli sebe, voli i druge».

Racker smatra da upravo ovo izjednačavanje «Ja» i «Ti» predstavlja osnov etike i moralnosti. Psihoanaliza je, kaže, pokazala da je suprotstavljanje, pa čak i diferencijacija između «Ja» i «Ti», između ja i druge osobe, u izvesnim aspektima samo iluzija. Prvo, predstava objekta je uvek i projekcija ega. Drugo, svako razumevanje drugoga zasnovano je na identifikovanju ljudi jednih sa drugima, a takva identifikacija ima osnovu u već postojećoj bazičnoj identičnosti. Treće, takva identifikacija koja čini jedno od dva bića je nešto inherentno u životu kao težnja bića da se sjedini sa drugima kao deo Erosa. Ta težnja može biti i impuls da se ponovo uspostavi jedinstvo koje je ranije postojalo pa je izgubljeno (majka-dete, čovek-priroda…) Na unutrašnjem planu, ova težnja postoji kao potreba za unutrašnjim integritetom delova ličnosti («Čovek iz jednog komada», nepodeljena ličnost, celovita ličnost…). Eros, kaže on, i dalje pokazuje put – na instiktivnom nivou vodi do seksualnog sjedinjavanja, na nivou osećanja do ljubavi, na mentalnom nivou do znanja (koji je isto tako sjedinjenost između subjekta i objekta), i na voljnom, svrhovnom i etičkom nivou, kako god da nazovemo taj specifićno ljudski nivo, do jedinstva između znjanja o zakonima prirode i čovekove aktivnosti. Taj zakon bi trebao biti pretvoren u zakon naše volje i akcije.

Racker ovde razmišlja o jednom prirodnom zakonu koji, kod svih ljudi, deluje ka tome da vole sebe, («Eros deluje za dobrobit Ega».) kao i da vole druge i da budu integrisani sa njima («Eros deluje u subjektu u korist objekta, navodeći subjekta da se identifikuje sa njim»).

Ako je ljubav prema sebi polazna tačka razvoja moralnosti, pitanje je šta to u razvoju «posvađa» super ego i ego, pa čovek ne voli dovoljno samoga sebe, a time i druge. Psihoanalitička istraživanja pokazuju da «moralno defektne» osobe ne pate od toga što nemaju super ego, već zato što je njihov «arhaični super ego» preoštar i primitivno sadističkog tipa. Posmatranja pokazuju da nije naredba u super egu ono što čini super ego oštrim, već je super ego taj koji čini naredbu oštrom. Greška nije prevashodno u moralnim zahtevima, već u oštrini i surovosti sa kojom ih super ego usmerava prema egu. Izraz koji izražava takav odnos savesti prema egu je «griža savesti». Normalno je da čovek ima potrebu da pobegne od onoga što ga grize. Težnja da se zbaci tiranin, unutrašnji diktator, vodi do revolta u vidu raznih oblika «nemoralnih ponašanja».

Osnovni proces u O.L.I. metodu usmeren je upravo na razvoj ljubavi prema sebi, a samim time i prema drugoj osobi. Cilj metoda je da vaspitanik postane dobar čovek. Smatramo da psihološki problemi kod ljudi nastaju upravo zato što se udaljavaju od svog prirodnog potencijala da budu dobri ljudi. Ono što zovemo psihoterapija, nije ništa drugo do vaspitanje čoveka da razvije svoj urođeni potencijal – dobar čovek.

U narednom poglavlju definisaćemo šta smatramo pod time «dobar čovek», kao i to zašto smatramo, kao psihoterapeuti, a ne kao sveštenici, da su baš te odlike koje ćemo navesti urođeni psihološki potencijali ljudskih bića. Kada se ti potencijali ne ispunjavaju, nastaje ono što nazivamo psihološkim problemima ili poremećajima. Ljudsko biće nije relativan pojam. Sve što nam je potrebno od «opreme» da budemo «dobar čovek», a time i ispunjena i zadovoljna ljudska bića koja vole sebe i druge, dato nam je u genima. Sve već imamo, i potrebno je samo da to realizujemo. Neostvarivanje tih urođenih potencijala ima svoju cenu – nisko samopoštovanje, nedostatak ljubavi prema sebi, poremećaji u odnosima sa drugima i životom.

Ako to već imamo, zašto ne volimo sebe kad je potencijal u nama? Možda ne znamo, nismo svesni da imamo te potencijale? Onda nam je potrebno da Otkrijemo Ličnu Istinu. Možda su nas ubedili da nismo dovoljno vredni da bi nas voleli, i da bismo voleli sebe. Onda je potrebno da Otklonimo Lažne Informacije. To što neki ljudi, od kojih smo zavisili i koji su imali bitan uticaj na naš život, nisu dovoljno voleli sebe, pa nisu bili sposobni da, na pravi način, vole i nas, ne govori o nama, već o njima. Informacije o sebi, koje smo dobili gledajući sebe kroz njihove oči, nisu istinite. To su lažne informacije. Da bismo došli do lične istine, do pravih informacija o sebi, potrebno je da odstranimo one lažne. Time se bavi O.L.I. metod, sa ciljem da vaspitanici dođu do dubokih saznanja o sopstvenoj vrednosti (onoj koja se krije u njihovoj autentičnoj ličnosti) i vrednosti drugih ljudi. Time će postati bolji ljudi, a time i psihološki zdravi ljudi. Jedini način da se bude psihološki «zdrav» čovek koji voli sebe (svoje stvarno biće, a ne narcistički lažnu sliku o sebi) je da se bude «dobar čovek». To je zakon koji je ugrađen u strukturu ljudske prirode. Ovaj zakon je čvrst kao i fizički zakoni, kao zakon gravitacije, i niko nije izuzet iz njega.

Možda vam sve ovo zvuči kao hrišćanska moralna propoved, a ne psihološko štivo. Videćete da se pojam «dobar čovek» u velikoj meri podudara sa porukama koje Gospod daje u Svetom Pismu o tome kakav čovek treba da bude, jer je stvoren «po liku Oca svoga». Bili vernici ili ne, verovali u to da nas je takvima stvorio Bog, ili evolucija, ili vanzemaljci… ali činjenica je da čovek ima u sebi ugrađene neke «standarde», neke potencijale, «talente», koji su, u isto vreme, i naši razvojni, životni zadaci. Neispunjavanje tih zadataka dovodi do toga da ne volimo sebe, a time i da razvijamo unutrašnje sukobe, rastrzanost, neslaganja…i psihološke probleme iliti poremećaje.

Za neispunjavanje obaveza prema samima sebi (potencijalima svoje autentične ličnosti) kažnjavamo sami sebe. Zbog tih kazni ljudi se obraćaju psihoterapeutima. Kazne ih bole, i oni bi da ih se reše. Hteli bi da se oslobode bola i kazni, a da ne ispune svoju obavezu prema sebi, obavezu da postanu dobri ljudi. E, to ne može. Ne zato što psihoterapeuti to ne bi hteli. Neki bi i hteli. Ne može zbog toga što to ne dozvoljava zakon ugrađen u ljudsku prirodu (ko god da ga je ugradio). Pa, kad je već tako, a tako je, zar nije pošteno ljudima koji se obraćaju psihoterapeutima to i reći: «Psihološki zakon koji je ugrađen u ljudsku prirodu kaže da je jedini način da se stvarno oslobodite svojih psiholoških problema to da postanete dobar čovek».

Mnogi će reći da čovek ima u sebi i potencijale za zlo, za to da postane zao čovek. I to stoji. Ali, ako ne razvije svoje potencijale za zlo, čovek neće biti kažnjen nedostatkom ljubavi prema sebi i nedostatkom samopoštovanja. Ako ne razvije potencijale za zlo, čovek neće imati psihološke probleme i poremećaje. Tako da nije neka šteta ako se ti potencijali i proćerdaju.

Sada ćemo, polako ali sigurno, stupati na «klizav teren» vrednosti, definisanja dobra i zla, pojma dobar čovek.

Kakav je čovek taj «dobar čovek»?

Najčešće čujemo od roditelja, kada govore o tome šta bi želeli da postignu kroz vaspitanje svoje dece: “Ma, najvažnije mi je da postane dobar čovek, i da bude zadovoljan u životu…” Većina ljudi, negde u sebi, oseća suštinu življenja i pojma “dobar čovek”. Problem nastaje onda kada treba definisati šta je to dobar čovek, i kako se postaje dobar čovek. Umesto da proučava ono što je svakodnevno ljudsko iskustvo, ono što ljudi izražavaju kao svoje životne i vaspitne ciljeve, akademska psihologija je eliminisala ovu “varijablu” jer je teško “operacionalno je definisati”, ne zvuči “naučno”. Da, psihologija proučava pojedinačne motive i pozitivne aspekte ljudskih bića (afilijativni motiv, gregarni motiv, altruizam i sl.), ali ne i celinu kojoj pripadaju, ono što “običan svet, narod” zove “dobar čovek”.

Nije tako samo u psihologiji. Nedavno smo na internetu našli neko istraživanje koje se bavilo time koje se reči i pojmovi najčešće koriste u dnevnoj štampi, a koje najređe. Možete da pogodite koji je pojam najmanje korišćen u dnevnoj štampi? Pa, naravno, pojam “dobar čovek” je bio na poslednjem mestu. Mislimo da proučavanje potencijala čoveka da bude dobar čovek, vaspitnih metoda koje pomažu detetu da se razvije u dobru osobu, metoda koji bi odraslim ljudima bile od koristi u razvijanju sebe kao dobrog čoveka, definisanje šta je to, uopšte, dobar čovek…treba da bude u središtu interesovanja psihologije kao nauke.

Dosta okolišanja, da pokušamo da definišemo “dobrog čoveka”

Dobar čovek ne laže ni sebe ni druge

„Gde me nađe!?“, reći će mnogi. „Može li čovek da preživi u ovom šašavom svetu, a da ne laže? Makar malo? A šta je malo? Koliko grama laži se može smatrati malim laganjem? Da li je, možda, to postajanje dobrim čovekom opasna stvar? Zar neće svi oni koji lažu biti u nekoj prednosti?…Pa, ljudi, ja sam došao kod psihoterapeuta da mi pomogne da se otarasim problema, a ne da mi uvali još veći problem! Zamisli kad bi otvoreno rekao šefu šta mislim…ili ženi (mužu) za švalerku…Pa ne da se ne bih izlečio, već bih sebi na vrat natovario još veću bedu!…“. Možda ne baš ovim rečima, ali klijenti na psihoterapiji stalno postavljaju, u sebi ili na glas, ovakva pitanja. Svi mehanizmi odbrane su neka vrsta laži, iskrivljavanje stvarnosti, načini za izbegavanje neprijatnih emocija. Zar čovek treba da se oslobodi mehanizama odbrane da bi bio dobar čovek? Ne preterujmo, ali odgovor je „Da“. Zato je dobar čovek idealni model kojem se može težiti, ali teško i dostići u punom stepenu. Svako od nas će, makar malo, svesno ili nesvesno, lagati i sebe i druge. Ali, oni koji se trude da razotkriju sopstvene laži biće bolji ljudi. Razvoj bazičnih sposobnosti za obradu emocija, o kojima govorimo u ovoj knjizi, upavo omogućava osobi da sa emocijama izađe na kraj bez upotrebe skupih odbrambenih mehanizama, bez velikih laži.

Šta mislite da su radili psihoterapeuti do sada nego pomagali ljudima da razotkriju sopstvene laži (makar ih zvali lepšim imenima „mehanizmi odbrane“)?! Kada vam na psihoanalizi kažu da treba da slobodno asocirate, to znači da kažete sve što vam padne na pamet, bez obzira da li vam to izgledalo glupo, nepristojno, neprijatno…, učiće vas da ne lažete. Za početak, u analitičkoj situaciji, da ne lažete sebe i terapeuta, a posle…posle nećete moći sebe da lažete kao pre, pa će vam biti teže da lažete i druge. Tako ćete, mic po mic, postajati bolji čovek. Onda nećete moći da izdržite da ostanete u odnosima u kojima ima puno laži, pa ćete učiniti sve što možete da te odnose promenite, ili da izađete iz njih…I opet ćete doći do toga da izbacite laži iz svog života. Došli ste da se oslobodite patnje, a dobili ste nešto što niste tražili. Što vam, s jedne strane, prija, osećate se bližim sebi, ispunjeniji…ali vas i košta…izgubili ste mnoge odbrambene mehanizme zasnovane na samolagarijama i shvatili da ste odgovorni za mnogo toga što vam se dešava u životu. Možda je pošteno da vam se to odmah kaže na početku. Ako «kupite» nešto što se ispostavi kao vredno, red je da, na početku, znate i koliko to «košta». Ne mislimo na cenu seansi koje vam psihoterapeut naplaćuje, već na onu drugu cenu, cenu promene. Biti dobar čovek ima velike prednosti, ali i cenu koštanja. U O.L.I. metodu gledamo da klijentu što jasnije predstavimo «cenovnik životnih odluka» i da ih podučimo «psihološkim kalkulacijama» i «psihološkoj matematici». Istina nije ni besplatna ni jeftina, ali je laž daleko skuplja.

Zašto je laž toliko loša za psihu, kad može da bude prilično korisna u životu?

Gotovo sve teorije koje su iskrsle iz psihoterapijskih pravaca, ili psihoterapijski pravci koji su iskrsli iz teorija ličnosti, govore o tome da je istina lekovita, a da je laž uzrok psiholoških problema. Mada će se ta činjenica uglavnom naći izrečena drugačijim rečima, ona stoji kao pozadina svih takozvanih «otkrivajućih», psihodinamskih terapija i psihoterapijskih metoda. Možemo mi pričati o mehanizmima odbrane, potiskivanju, reaktivnoj formaciji, racionalizaciji, negaciji…ali, sve su to različita imena za načine na koje čovek može da laže sebe i druge. Istina se može svesti na sledeće: Čovek izobličuje realnosti, sopstvenu istinu, nesvesno ili svesno, da bi se zaštitio od neprijatnih osećanja. Čovek laže, svesno ili nesvesno, zato što od toga ima neku korist – izbegava nešto neprijatno. Ta korist ne mora biti zdrava korist. Svako čovekovo ponašanje usmereno je ka nekoj psihološkoj koristi. Čovek ništa ne radi ako od toga nema izvesnu dobit, ili korist. Ljudska bića se, neprekidno, šta god radila, bave određenim kalkulacijama u sopstvenom umu koje su, uglavnom nesvesna, preračunavanja odnosa zadovoljstva i nezadovoljstva koja određeni izbori i ponašanja koja proističu iz njih donose. To zovemo «psihološkom matematikom». Ljudi imaju individualne psihološko matematičke formule po kojima kalkulišu očekivanu dobit od određenih izbora i ponašanja. Te «lične psihološkomatematičke formule» određuju način ponašanja osobe i njen odnos prema sebi i svetu. Takve formule se izvode na «svetlost dana», u svest vaspitanika koji prolazi kroz O.L.I. metod, da bi se proverila njihova validnost. Da li naše unutrašnje kalkulacije daju realne rezultate? Da li dobro proračunavaju odnos «dobitka» i «gubitka» koji proističu iz naših stavova, sudova, procena, izbora i ponašanja?

Iz velikog broja takvih analiza unutrašnjih psihološkomatematičkih formula izveli smo «statistiku» koja je, nedvosmisleno, ukazivala na određene psihološke zakone. Naravno, ne mislimo da smo otkrili „rupu na saksiji“ niti „toplu vodu“. Ovi zakoni su, implicitno, izrečeni i u psihoanalitičkoj teoriji. Međutim, u O.L.I. metodu, pokušali smo da ih formulišemo jasnije, (iz edukativnih razloga) na način koji se lakše razume i pamti, kako bi se, kao neki orijentiri, isticali u „kognitivnim mapama“ klijenata i kandidata na edukaciji iz O.L.I. metoda. Ti zakoni, čvrsti poput zakona u fizici, kažu:

Zakoni psihodinamike

Prvi zakon psihodinamike-«Zakon potiska»-«Svaka laž, uronjena u psihu ili um, istiskuje onu količinu samopoštovanja i psihološkog zdravlja kolika je «zapremina» te laži.» ili, drugačije izraženo: «Stepen u kojem čovek, svesno ili nesvesno, laže sebe ili druge obrnuto je proporcionalan stepenu u kojem se približava idealu «dobar čovek», to jest psihičkom zdravlju.

Drugi zakon psihodinamike «zakon spojenih laži» (izveden iz prvog) glasi: «Stepen u kojem čovek, svesno ili nesvesno, laže sebe, srazmeran je stepenu u kojem laže i druge»

Treći zakon psihodinamike, «zakon spojenih sudova» glasi: «Sudovi o sebi spojeni su sa sudovima o drugima». Kako sudiš o sebi, tako sudiš i o drugima. Ovaj zakon, međutim, ima dve ravni ispoljavanja u kojima je, naizgled, kontradiktoran samom sebi:

Površinski nivo: «Umanjujući sebe, čovek uzdiže druge. Umanjujući druge, čovek uzdiže sebe.»

Dubinski nivo: «Umanjujući sebe, čovek umanjuje i druge. Uzdižući sebe čovek uzdiže i druge.»

Manifestni nivo zakona spojenih sudova je lako primetiti. Osobe koje umanjuju sopstvenu vrednost i odriču se svojih moći, veličaju vrednost i sposobnosti drugih. Ako se smatraju nesposobnima, na primer, da vode računa o sopstvenom zdravlju, veličaće sposobnosti, znanja i titule lekara. Ako se smatraju nesposobnima da upravljaju sopstvenim životom tako da im on pruža zadovoljstvo i ispunjenost, veličaće psihoterapeuta. Svoj «centar kontrole», kako se u psihologiji označava subjektivni doživljaj o tome gde je mesto kontrole, gde je smešten uzrok dešavanja u našem životu, premestiće spolja, u drugu osobu, u autoritet. Time će uniziti sebe, a uzdići drugoga. Naravno, prividno. Psihoanalitičarima je dobro poznata pojava takozvanog «pozitivnog prenosa» i «prenosnog izlečenja». Uglavnom se pozitivan prenos javlja na početku psihoanalize, kada klijent veliča psihoanalitičara (prenoseći na njega «pozitivna» osećanja, očekivanja, stavove vezane za osobe iz detinjstva, obično roditelje). Poznato im je, međutim, i to da su efekti «prenosnog izlečenja» i «pozitivnog prenosa» kratkotrajni i površinski. Do razrešenja takozvane «transferne neuroze» ne može doći dok na površinu ne ispliva i «druga strana medalje» – negativan prenos, negativna osećanja, stavovi i očekivanja vezana za značajne osobe iz prošlosti. Tek kad se taj «čir» iscedi, dolazi do razvoja realnog odnosa između analitičara i analizanta, i do stvarnih pozitivnih osećanja.

Proces se, obično, odvija ovako. Analizant umanjuje sebe veličajući analitičara. Tek kad stekne određenu dozu poverenja u svog analitičara, on mu pokazuje i drugu stranu medalje. Zašto bismo pred nekim koga smatramo stvarno vrednim, razumevajućim, dobrim čovekom, umanjivali sebe, a uzdizali njega? Pa, zato što mu, u suštini, ne verujemo, već mu se udvaramo, podilazimo mu. Tako se štitimo. Samim tim što se lažima štitimo od njega, mi pokazujemo da mu ne verujemo i da ga ne smatramo baš tako «dobrim» kao što prikazujemo. Ne možemo umanjivati sebe pred nekim, a da time ne umanjujemo i tog drugoga. Kada mu ukažemo poverenje time što izrazimo i negativna osećanja prema njemu, sumnje, ambivalenciju…uzdigli smo sebe, jer smo sebi dali pravo da izrazimo ono što doživljavamo kao istinu. Time smo uzdigli i onoga kome to iznosimo jer ga smatramo dostojnim istine. Možda ga pogrešno vidimo, možda su naša osećanja prema terapeutu nerealna, prenesena sa osoba u prošlosti koje su doprineli da se ogradimo lažima…Ali, time što smo dozvolili tim osećanjima, mislima i stavovima da izađu na svetlo dana, da ih otvoreno kažemo svom terapeutu, otvorili smo mogućnost i da proverimo koliko njemu sve to «pristaje», koliko je realno zasnovano na njegovim osobinama ličnosti i ponašanju. Dakle, na dubljem psihološkom nivou, svako umanjivanje sebe pred drugom osobom je, u isto vreme, i umanjivanje te osobe. Uzdizanje sebe otvaranjem ka istini pred drugom osobom je i uzdizanje te druge osobe. Ona postaje dostojna našeg poverenja, naše istine. Dali smo joj šansu. Komunikacija lažima, koliko god ona bila «udobna» ili «ugodna» drugoj osobi, umanjivanje je i te osobe, i onoga koji takvu komunikaciju pokreće. Ona je odraz nepoverenja iza kojega se kriju negativne misli, osećanja i stavovi prema drugome, a i prema sebi. Kako sudimo sebi, tako sudimo i drugima. Ovaj psihološki zakon nije spolja nametnut, nije proistekao iz nekih «tablica vrednosti» koje su čoveku nametnute. On je utkan u prirodu čoveka, u način njegovog funkcionisanja.

Svaki problem u funkcionisanju bazičnih sposobnosti za obradu emocija dovodi do određenog tipa samoobmanjivanja, do laži. Ne kažemo da osoba obmanjuje sebe namerno, već da neadekvatna obrada emocija, koje su naša primarna kognicija, način spoznaje unutrašnje i spoljašnje stvarnosti, dovodi do oslabljenog testiranja realnosti i do različitih kognitivnih iskrivljavanja. Problemi sa neutralizacijom vode do nesposobnosti za razboritost, za objektivnost, um je prelpavljen instiktima i „vidi ono što oseća“. Problemi sa celovitošću objekta razdvajaju svet na crno bele pojave, parcijalne objekte. Problemi sa mentalizacijom nam ne dopuštaju da razumemo tuđu i sopstvenu stvarnost, da stvorimo „teoriju uma“, predstave o razlozima zašto mi i drugi ljudi radimo to što radimo. Problemi sa tolerancijom na frustraciju dovode do izbegavanja onih aspekata stvarnosti u kojima ne možemo da tolerišemo frustraciju. Netolerancija ambivalencije nam onemogućava da održavamo svesnost o suprotnostima, da prelomimo, odlučimo se…

Da odgovorimo na pitanje koje smo postavili u podnaslovu: Zašto je laž toliko loša za psihu kad može da bude prilično korisna u životu? Zato što je laž umanjivanje sebe, a time i drugoga. Od laži čovek može da ima određenu korist. Može da ga zaštiti od neprijatnih osećanja, da ne vidi nešto što mu ne prija, da ne oseća neki bol…ali, to ima svoju cenu koja je veća od onoga što je nameravao da «kupi». Lažući sebe, čovek gubi sebe. Gubi svesnost o svojoj suštini, o svojim stvarnim, suštinskim potrebama, o svojim potencijalima za otvaranje ka svetu, za ljubav, za kreativnost, rad, zadovoljstvo i ispunjenost. Tako čovek umanjuje sebe. Lažući sebe, on nužno laže i druge, jer im ne otkriva svoju stvarnu sopstvenost, već neko fitkivno, socijalno ja, koje je «bleda senka» onoga što on stvarno jeste, njegovih izvornih potencijala. Time ih čini nedostojnima sebe, i nudi im nešto što misli da oni misle da je prihvatljivo. Tako im, zapravo, kaže da nisu dostojni istine, kao što je nije dostojan ni on sam, to jest umanjuje ih kao i sebe. Da, laž umanjuje čoveka. Zato su «usluge» koje ona pruža previše skupe da bi se isplatilo koristiti ih, osim kada nemamo drugog izbora. Kada smo mali i nejaki, možda i nemamo drugog izbora ako smo suočeni sa izrazito bolnim situacijama i odnosima. Ali, kad odrastemo, taj izbor postoji, ako hoćemo da ga napravimo. Imamo mogućnost izbora i odgovorni smo za njega.

Svaka psihološka metematika koja se ne zasniva na poznavanju gore navedenih zakona koristi pogrešne formule za proračunavanje odnosa dobitak – gubitak, i time dovodi do negativnog životnog rezultata. Čovek «ulazi u minus». Psihološki, emotivni minus. Zbog tog minusa ljudi se obraćaju psihoterapeutima. Svesni su da imaju neki minus, neku patnju, falinku, muku, prazninu, simptom…ali, ne znaju odakle im taj minus, kakve veze oni imaju sa tim…Ljudi često osećaju da ih je taj minus, koji je posledica njihove pogrešne psihološke matematike, naprosto snašao, desio im se «neopravdano i ničim izazvano». Najveći problem za psihoterapeuta je da ih dovede do toga da shvate kako svoj minus prave sami, svojim načinom percepcije, tumačenja stvarnosti, svojim nesvesnim (i svesnim) samoobmanama i ponašanjem. Ne kažemo da je čovek kriv za sopstvene psihološko-emotivne minuse, jer je mnogo spoljašnjih uticaja doprinelo tome da postane takav kakav jeste. Ali, kažemo da je odgovoran. Odgovoran znači da ima mogućnost izbora da na adekvatniji način odgovori na životne izazove, situacije i odnose sa kojima se suočava.

Psihoanalitičari znaju da je najteže izaći na kraj sa takozvanim «ego sintonim otporima» -otporima promeni i istini koji su sintoni, to jest «bliski egu». Vilhelm Rajh (Reich, W.1949) je svoju analizu karaktera usmeravao upravo ka tim, za osobu tipičnim, ukorenjenim otporima bliskim egu, ka izbegavanjima koje osoba doživljava kao deo svoje ličnosti i ne želi to da menja. Ljudi izbegavaju da budu svesni svog doprinosa sopstvenim minusima da bi izbegli sopstvenu odgovornost za vlastiti život i psihičko «zdravlje». Bez shvatanja i prihvatanja sopstvene odgovornosti za svoje «dobro», čovek neće promeniti ništa kod sebe što bi ga moglo dovesti do psihološko-emotivnog «plusa», do dobrobiti. Nije teško zaključiti da je, prema psihološkim zakonitostima o funkcionisanju ljudske prirode, a ne prema nekom spoljašnjem moralnom kodeksu, nužno da dobar čovek ima i sledeću osobinu – Odgovornost.

Dobar čovek je odgovoran prema sebi i drugima

Odgovornost. U korenu reči ove ljudske osobine leži i njena osnovna funkcija. Odogovornost je adekvatan odgovor na zahteve situacije. Ne treba brkati odgovornost i dužnost. U korenu reči dužnost je reč dug. Kada imamo osećaj dužnosti, to znači da osećamo da smo nekome ili nečemu dužni i da taj dug treba da vratimo. Ljudi ne vole da se osećaju dužnima. Ako imaju neki dug, onda gledaju da taj teret «skinu sa vrata» ili da pobegnu od svog duga. Ima i onih koji su spremni i da poginu da bi «odužili svoj dug» (otadžbini, ili nekome/nečemu drugom). Dužnost je opterećujuća, čak i kada smo čvrsto rešeni da vratimo svoj dug. Odgovornost je nešto drugo. Odgovornost je neprestano osluškivanje, skeniranje i testiranje stvarnosti, koje ima za cilj da odredi i da najadekvatniji odgovor na tu stvarnost. Odgovornost znači realnost, objektivnu procenu stvarnosti. Odgovornost znači sposobnost da se proceni koji je odgovor na situaciju će dati najbolje rezultate. Odgovornost je spremnost da se takav odgovor i pruži.

Uspešan čovek je svestan toga da je odgovoran za vlastiti život, za sve što mu se dešava u životu. Ne treba mešati odgovornost i krivicu. Ne kažemo da su ljudi krivi za sve što im se dešava u životu. Možda im je neko naneo nepravdu koju nisu mogli da spreče i koju ničim nisu izazvali. Mogao je neko da siluje osobu dok je bila dete. Naravno da ona nije kriva za to, da je žrtva koja nije izazvala agresora. Ali, iako nije kriva, odgovorna je. Ona je dala određeni odgovor na određenu situaciju. Ne možemo da ne damo odgovor, da ne odgovorimo. Uvek nekako odgovorimo. I taj način na koji odgovorimo određuje naš život. Ljudi mogu da nam urade svašta, ali ne mogu da odrede naš odgovor, unutrašnji doživljaj. To je uvek u našoj moći. Čak i u koncentracionom logoru. Niko nam ne može oduzeti naš doživljaj stvarnosti. Niko ga ne može odrediti umesto nas. Čak i ako ste bili silovani, ili u koncentracionom logoru, možete da izaberete svoj odgovor. O tome svedoče ljudi koji su preživali te ekstremne uslove postojanja. Fankl (Frankl, V. 1987) austrijski psihijatar koji je preživeo Aušvic, govori nam o takvim iskustvima, koja je preživeo zahvaljujući svom otkriću da postoji nešto što nacistički čuvari ne mogu da kontrolišu, a to je stav koji je on zauzimao u pogledu svojih patnji. Oni nisu mogli da mu narede kako će da tumači njihove postupke i da reaguje na njih (unutra, u sebi). Frankl je shvatio da će poludeti ako ne bude našao smisao patnji koje proživljava. Odlučio je da živi prema principu : «Ovaj život znamo i doživljavamo samo kroz smisao ili značaj percepcije koji mu pridajemo.» U tome je naša sloboda koju nam niko ne može oduzeti. Naš odgovor – naša odgovornost.

Možete ceo život da nosite strah i ogorčenost u sebi, možete da se zatvorite i učaurite, da na taj način dozvolite agresoru da uništi i ostatak vašeg života i ako nije prisutan, čak i ako je mrtav. Vaš odgovor je vaša odgovornost. A možete da izaberete i da se oslobodite tih bolnih emocija i otvorite prema životu, čak i ako u njemu postoje i ljudi poput onih koji su vas povredili. Znamo za izreku «Koga ujede zmija i guštera se boji», ali znamo i to da su gušteri bezopasni (gotovo svi). Onaj koji se boji guštera izabrao je svoj odgovor, i odgovoran je za svoj strah. Odgovoran je za to što će, možda, provesti život «između četri zida» jer napolju, u prirodi, ima guštera. Otrov zmije će, zbog njegovog odgovora, ceo život da ga truje. Sami stvaramo svoj doživljaj sveta birajući odgovore. Odgovorni smo za svoj doživljaj sveta, hteli mi to ili ne. Tako stoje stvari. Ako niste mogli da izaberete bolji odgovor na povredu kad ste bili dete, možete sada kao odrasla osoba. Sada ste odgovorniji. Lepeza vaših mogućih odgovora je šira. Sloboda izbora između različitih odgovora je veća. Vaše je da izaberete odgovor koji vam poboljšava život. Odgovorni ste. Osim ako nemate neku tešku bolest ili povredu mozga koja vam onemogućava da mislite i da birate svoj odgovor. Ako ste bili žrtva, niste krivi, ali ste odgovorni. Ako nakon povrede i dalje ostajete žrtva, a sposobni ste za drugačiji odgovor, odgovorni ste za to. Ako to ne prihvatite, ostaćete žrtva. Vaša stvarnost je proizvod vaše percepcije, načina na koji tumačite i doživljavate stvarnost. To je vaš odgovor, vaša moć izbora, vaša odgovornost.

Dobar čovek, dakle, shvata i prihvata da je odgovoran za sopstvenu percepciju sebe i sveta, kao i za odgovore koje daju reagujući na stvarnost. On se ne vadi na druge. Priznaje sopstvene doprinose i dobrom i lošem što mu se dešava u životu. To mu daje moć, jer uzrok zbivanja stavlja na pravo mesto – u sebe. Tu, u sebi, može da napravi najveće promene i time najviše doprinese svom psihološko-emotivnom plusu.

Za šta je sve odgovoran dobar čovek? Spisak njegovih odgovornosti nije mali, i nije lako odgovoriti na sve ove životne zadatke. Da, dobar čovek ima zadatke koje mu postavlja ljudska priroda, i neispunjavanje tih zadataka vodi do nedostatka ili gubitka samopoštovanja, a time i onoga što zovemo «psihičko zdravlje». Samopoštovanje se, pred sobom, (zato se to i zove samo-poštovanje), zaslužuje ispunjavanjem odgovornosti koje imamo prema sopstvenim potencijalima, potencijalima ugrađenim u našu ljudsku prirodu.

Dobar čovek je odgovoran za:

1. Sopstvenu percepciju sveta, drugih ljudi. Za svoja tumačenja stvarnosti i sliku sveta koju stvara na osnovu tih tumačenja.

2. Stvaranje predstave o sebi, svojim potencijalima, dobroti, osobinama.

3. Odgovore koje daje i posledice koje iz tih odgovora proizilaze.

4. Ostvarivanje sopstvenih potencijala.

5. Očuvanje svog zdravlja

6. Odnose sa drugim ljudima

7. Svoj odnos prema planeti na kojoj živi i živim bićima, čovečanstvu, naciji, društvu.

Psihološka je činjenica da sve što čovek čini drugima čini i sebi. Ona se zasniva na urođenom potencijalu čoveka za empatiju i identifikaciju sa svim živim bićima, o kojoj smo već govorili. Iz ove duboke psihološke istine izvire i druga: sve što čovek čini sebi, čini i drugima (posebno onima koji su mu bliski). Možda vam ovo zvuči mistično i religiozno, ali zasniva se na saznanjima koja nisu proistekla ni iz mistike, ni iz religije. Granica između «Ja» i «Ti» je, u suštini, iluzija. Onaj najdublji deo čoveka, koliko god bio prikriven i zatrpan socijalnim deformacijama i istisnut iz svesti, reaguje empatijom i identifikacijom sa svim živim. Možemo da «otupimo» ili «oguglamo» koliko god hoćemo, ali taj deo nas se ne može odstraniti iz naše ljudske prirode, i ogrešenje o njega nas, bili svesni toga ili ne, uvek skupo košta. Duboko u sebi imamo ugrađen «standard», «Lik Oca svoga», «potencijal ljudske prirode», «moralni zakon»…kako god to zvali i kojem god izvoru ga pripisivali i kako god ga tumačili. «To» postoji, i svako udaljavanje od «toga» ima veliku cenu – emotivno-psihološko-duhovni minus, ili patnju.

Urođena osobina čoveka da se nesvesno identifikuje sa drugom osobom može se jasno videti i preko mernih instrumenata. Više puta smo to demonstrirali vodeći seminare iz biofidbeka i veština samoregulacije. Ako priključimo dve osobe na poligraf, i merimo im reakciju kože, ili psihogalvanski refleks kože koji pokazuje nivo psihofiziološkog uzbuđenja, možemo jasno uočiti jednu tendenciju. Kada dve osobe sede u istoj prostoriji, odvojene su, ne čuju jedna drugu, i ne vide rezultate na ekranu kompjutera one druge osobe, možemo primetiti da, ipak, međusobno reaguju fiziološki. Ako raste napetost jedne osobe, momentalno raste i napetost druge. Bez obzira na to što se ne vide i ne čuju. Kada se vide i čuju reakcija je još snažnija. Ljudi uvek reaguju na stanje osoba oko njih, bili toga svesni ili ne. Mozak može da blokira pristup tih informacija svesti, ali to ne menja činjenicu da se reakcije dešavaju u našem telu. Svako utiče na svakoga, čak i kada ne govori ništa i ne ispoljava svoje stanje u ponašanju. Egzaktno se može pokazati da ono što činimo drugima činimo i sebi, kao i to da ono što činimo sebi činimo i drugima. Nerazumevanje tog zakona često je kod osoba koje smatraju da nije važno da li vole sebe, važno je da vole druge (decu, partnera) i da im pružaju ljubav. Oni nisu svesni činjenice da, ne voleći sebe, ne vodeći računa o sebi, to čine i osobama koje vole. Sa jedne strane psihološki, jer opterećuju osobe koje vole krivicom, brigom za njih, ljutnjom (zato što ne vole sebe, a oni su objekt ljubavi onih koji ih vole – dakle, ne vole osobu koju vole oni koji je vole – sebe same), i fiziološki, jer se loša osećanja direktno prenose sa osobe na osobu, posebno ako su bliske.

Naravno, nije udaljavanje od ugrađenih standarda jedini izvor patnje za čoveka. Spoljašnji svet mu može doneti mnogo patnje. Ali, odstupanje od standarda dobrog čoveka je minus, «greh» i patnja koju čovek bira sam, i time najviše gubi svoje samo-poštovanje i psihičko «zdravlje». Da bi se zaštitila od spoljašnjih izvora patnje, ljudska bića često biraju da izdaju sopstvene prirodne potencijale, odbrane se samoobmanama i zadrže takve «olakšavajuće» mehanizme samozaštite. Međutim, cena izdaje sebe je mnogo veća od bola koji nam zadaje spoljašnji svet. Ako čovek toga nije svestan, a često nije, onda svoje odluke i izbore zasniva na pogrešnim kalkulacijama, pogrešnim psihološko-matematičkim formulama. Priroda, ili Bog, ili vanzemaljci…ko god da nas je stvorio, dali su nam sposobnost da se branimo i na takav način. Dali su nam, kao potencijal, i psihološke odbrambene mehanizme. I ti mehanizmi nisu problem sami po sebi. Problem leži u tome što ih čovek zloupotrebljava tako što ih ne koristi samo u slučaju nužde, već i onda kada mu nisu neophodni, jer mu je tako lakše. Jeste lakše, ali je i skuplje. Radeći ono što im je lakše, ljudi ne razvijaju svoje potencijale i ne postaju ono što bi mogli biti, što bi morali biti (jer su predodređeni svojim potencijalima), ako žele da poštuju sebe i budu zadovoljni i ispunjeni. Odgovor na život «lakše mi je tako» nije dobar odgovor, nije odgovoran. Zapravo, kad saberemo i oduzmemo psihološke pluseve i minuse, nije teško da zaključimo da tako čak nije ni lakše. Naprotiv, teže je. Matematika je pogrešna. Biti dobar čovek je i lakše i isplatljivije, ako se meri psihološko matematičkim merama.

Dali smo spisak odogovornosti dobrog čoveka, pa ćemo i pojasniti «stavke» iz njega.

a. Odgovornost za sopstvenu percepciju. Kako je to čovek odgovoran za sopstvenu percepciju sveta, drugih ljudi. Za svoja tumačenja stvarnosti i sliku sveta koju stvara na osnovu tih tumačenja?

Ljudi najviše vole da budu u pravu. Jedna od dominantnih ljudskih osobina je to da ne traže istinu, već da pre teže da zadovolje potrebu za potvrđivanjem svog načina razmišljanja, bilo ono ispravno ili ne. Iz tog razloga, većina ljudi traga za ljudima ili informacijama koje će potvrditi ono što oni misle o životu, ljudskoj prirodi i odnosima, životnim principima. Tragaju za onim što će potvrditi njihove zaključke i sliku sveta, bez obzira na to da li se ti zaključci zasnivaju na činjenicama ili ne. Potvrđivanje njihove slike sveta ih uteši, jer čuju ono što im prija i što im daje potvrdu da su u pravu ako nastave da žive onako kako su živeli i do tada. Na taj način, uskraćuju sebi mogućnost za sticanje onih znanja koja bi izmenila njihove nerealne predstave o životu i pomogla ima da stvore efikasne strategije za ostvarivanje svojih ciljeva. Ali, imaju i veliku, mada nezdravu, korist. Kada nešto ne znaš, kada nečega nisi svestan, ne možeš ni da ga promeniš ali, ne moraš ni da preuzmeš odgovornost za to. Neznanje oslobađa od odgovornosti. Onaj koji je svestan životnih principa, i toga da ih krši, morao bi sebi u lice da prizna da svesno, namerno uništava sopstveni život.

Naravno, neznanje nas oslobađa odgovornosti pred našom svešću, ali ne i pred životom. Život ne priznaju olakšavajuće okolnosti. Nepoznavanje životnih zakona, kao i u pravnom sistemu, ne oslobađa nas od kazne.

Iracionalne predstave i uverenja o životu i životnim pravilima, odnosima između ljudi, o sebi, ljudskoj prirodi, osnovni su razlog neuspeha i životnih minusa – psiholoških problema. One su, zapravo, polazna tačka neuspeha. „Ako sedneš u pogrešan voz, svaka ti je stanica pogrešna“, kaže jedna izreka. Pođemo li od pogrešne polazne pretpostavke, kasnije možemo sve da radimo ispravno, ali će rezultat ipak biti negativan. Recimo, imamo paranoju, pa verujemo da je ceo svet protiv nas. Možemo se zabarikadirati u stan, staviti oko sebe stotine brava, izbegavati kontakte sa ljudima…Ta ponašanja nisu ni malo luda. Naprotiv, potpuno su razumna ako je početna pretpostavka istinita. Pa ko se ne bi zabarikadirao u pokušaju da se zaštiti kad je ceo svet stvarno protiv njega!? Sve je normalno i ispravno, osim početne pretpostavke. Rezultat je, naravno, bolest. Kako da znamo da su neke naše predstave i uverenja iracionalni? Šta su to iracionalne predstave i uverenja? Iracionalne predstave su one predstave koje ne dovode do uspeha. Iracionalne predstave su ona uverenja o životu i životnim istinama koje, kao poruke, šaljemo sebi i drugima, a koje nas sprečavaju da se emotivno, intelektualno i duhovno razvijamo. Ako osećate da stagnirate u nekoj oblasti života, budite sigurni da iza toga stoji neka iracionalna predstava, i pokušajte da je otkrijete. Stagnacija ili nazadovanje su znaci za raspoznavanje iracionalnih uverenja. Zašto to tvrdimo? Život je ono što jeste. U svemu postoje neke pravilnosti, i što ih jasnije vidimo, bolje ćemo usmeriti svoje aktivnosti na prilagođavanju životnim pravilima. Nerealne predstave o životu vode do pogrešnih akcija, pogrešne akcije do neuspeha, neuspeh do smanjenog samopoštovanja, smanjeno samopoštovanje do emotivnih problema, emotivni problemi do stagnacije u razvoju…Tako se stvara začarani krug neuspeha – životni scenario gubitnika. Sa pogešnom percepcijom sveta koju podstiču iracionalna uverenja čovek ne može adekvatno da odgovori zahtevima života – postaje neodgovoran.

Početak i kraj tog začaranog kruga su iracionalni stavovi, mišljenja, i vrednosti koje imamo, a koji nisu usklađeni sa onim što život realno jeste. Iracionalna uverenja se ne raspršuju sa neuspehom. Neuspeh ih učvršćuje i stvara se negativan sklop naviknutih odgovora koji se uključuje kada se susretnemo sa nekom stresnom situacijom. Tada koristimo naviknuti, stereotipan način rešavanja problema i životnih pritisaka. Iracionalne predstave o životu, ljubavi, braku, uspehu…predrasude o tome ko smo, šta smo, šta je čovek, kako funkcioniše ljudska priroda…uglavnom pokupimo od onih koji su nas odgajali. To je ono što smo videli, čuli i iskusili, načini koje su nam pokazali naši vaspitači, i koje i mi, nesvesno, koristimo u našem kasnijem životu kada se suočimo sa problemima, čak i onda kada nam to ne pomaže u rešavanju problema i ne podstiče naš razvoj. Na površini, ti načini gledanja na život i načini izlaženja na kraj sa životnim teškoćama mogu, po nekad, delovati kao prikladni, ali, na duže staze, oni imaju negativne posledice po nas. Iako nam ti kontraproduktivni načini mišljenja mogu povremeno pružati sigurnost kroz iluziju da poznajemo život i da imamo oruđa za predviđanje u svojim rukama, na duže staze oni nas obogaljuju. Mogu nas dovesti do toga da podcenjujemo sebe ili da, pak, kao odbrambenu reakciju od gubitka samopoštovanja, upotrebimo degradaciju drugih i isticanje lažne slike o vlastitom savršenstvu.

Ako vas drugi često upozoravaju na vašu nerealnost i neprikladnost ponašanja, a vi se tvrdoglavo držite toga, i još stagnirate u izvesnim područjima života, imate dovoljan razlog da, iskreno prema sebi, razmislite o svojim uverenjima. Razmislite o tome od koga ste pokupili ta uverenja. Da li su oni od kojih ste ih preuzeli uspešni u toj oblasti života za koju je vezano neko vaše uverenje? Ili ste ih možda stvorili sami, braneći se od stvarnosti i bolnih emocija, ne razvijajući dalje svoje bazične sposobnosti za obradu tih emocija.

Naša uverenja su naočare kroz koje posmatramo svet. Ako stavite naočare sa ružičastim staklom, sve ćete videti ružičasto. Ako vam je staklo crno, sve ćete videti zatamnjeno. Razlika između uverenja i naočara je u tome što znamo da nosimo naočare i da one boje sliku koja dolazi do oka, a za naša uverenja mislimo da daju pravi odraz stvarnosti. U tome leži velika opasnost. Naša stvarnost određena je našim tumačenjem stvarnosti, našom percepcijom. Mi određujemo svoju percepciju i odgovorni smo za nju. Isti događaj može imati sasvim različito značenje za različite ljude. Svoja uverenja moramo testirati da bismo videli da li je naš doživljaj stvarnosti takav da nam daje pravi smer za akciju koja će nas dovesti do ostvarivanja željenih ciljeva.

Na žalost, naše «naočare» kroz koji gledamo na svet, naša uverenja, najčešće snažno iskrivljuju sliku kada gledamo sami sebe. Najveće probleme nam stvara ono što mi zovemo «čvrsta uverenja». Umesto da donesu neku konstruktivnu životnu odluku koja bi im poboljšala život, ljudi na njeno mesto postavljaju neka čvrsta uverenja koja su negativna i koja toliko boje opažanje i mišljenje da postaju njegov sastavni i nepromenjivi deo. Čvrsto ubeđenje paranoika je da je svet protiv njega. Sve što se dešava tumačiće u skladu sa tim uverenjem. U ljubaznom postupku tražiće skrivenu nameru, nameštaljku, odvlačenje njegove pažnje…Čvrsta uverenja su nešto što smatrate tačnim i istinitim i uopšte to ne dovodite u pitanje, ne proveravate. Ako su ta čvrsta uverenja negativna, mogu vam uništiti život. To su ograničavajuća uverenja. Često ih niste ni svesni, zato što ih tako dugo imate, pa ste se navikli na njih i više ih ni ne primećujete, a ona vas polako i podmuklo truju i podrivaju sve vaše napore da uspete u životu. Ona boje vašu sliku sveta.

Ono što ističemo u O.L.I. metodu je da su i uverenja proizvodi bazičnih sposobnosti za obradu emocija. Ne želimo da stvorimo i sami jedno pogrešno uverenje kada je psihoterapija u pitanju – uverenje da je psihoterapijski proces baziran uglavnom na prepoznavanju i otklanjanju pogrešnih uverenja. Ljudi stvaraju i održavaju iracionalna uverenja jer im nedostaju određene sposobnosti. Sposobnosti testiranja realnosti, tolerancije na frustraciju, tolerancije na ambivalenciju, sposobnost odlaganja…i druge bazične sposobnosti za obradu emocija. Defekti u bazičnim sposobnostima za obradu emocija održavaju iracionalna uverenja. Zato je tako teško „razuveriti“ ljude logičkim i racionalnim argumentima. Osoba sa nerazvijonom sposobnošću za neutralizaciju neće ni da misli, ona će reagovati „instiktivno“, a potom, eventualno, racionalizovati svoje impulsivno ponašanje kao „spontanost“, „iskrenost“ ili „borbu za pravdu“. Neće mentalizovati, razumeti motive, ni svoje ni tuđe. Ljudi sa problemima celovitosti objekta će stvarati crno-bela uverenja, neće videti ljude i pojave kao celine, sa pozitivnim i negativnim aspektima (to znači da neće videti ljude, već „parcijalne objekte“)… Kada osoba i otkrije svoja iracionalna uverenja, kada shvati njihovu neadekvatnost i detruktivnu ulogu u njenom životu, to još ne znači da će doći do promene. Za promenu je, uglavnom, potrebno nešto više. Razvoj sposobnosti koje će podržati nova, istinitija i adaptibilnija uverenja. „Bez alata nema ni zanata”. Bez razvoja sposobnosti nema promene. Promena uverenja je samo početak.

b. Odgovornost za stvaranje predstave o sebi

«Niko ne može da vas bez vašeg pristanka

natera da se osećate manje vrednim» (Eleonora Ruzvelt)

«Svaki čovek udara na sebe pečat sopstvene vrednosti…

čovek čini sebe velikim ili malim po svojoj volji.» (J.C.F. Fon Šiler)

Ličnost čoveka formira se pod uticajem različitih faktora koje grubo možemo podeliti na spoljašnje i unutrašnje (setimo se da granica između spoljašnjeg i unutrašnjeg nije tako čvrsta kao što izgleda). Našu predstavu o sebi formiramo pod uticajem spoljašnjih faktora – događaja i iskustava, pozitivnih i negativnih, koji su ostavili utisak na nas i uticali na formiranje naše predstave o sebi i svetu. Nisu svi događaji i iskustva podjednako važni za formiranje predstave o sebi. U O.L.I. metodu tragamo za onim najvažnijim, ključnim doživljajima i iskustvima koji su ostavili značajan trag na ličnost vaspitanika. Nazvaćemo ih odsudnim trenucima. To su oni trenuci u vremenu koji se jasno ističu u vašem sećanju i na osnovu kojih ste vi izveli neke ključne zaključke o sebi i svetu. Pravimo bezbroj izbora u životu. Ali, nisu svi izbori podjednako važni i nisu podjednako uticali na naš život. Zato tragamo za onim najvažnijim izborima koje smo napravili u određenim periodima svog života. Zvaćemo ih odlučujući izbori. Kao i odsudni trenuci, i ovi malobrojni odlučujući izbori mogu da nas nauče mnogo o tome ko smo i kako smo to postali. Uz odsudne trenutke i odlučujuće izbore sreli smo se sa malim brojem ljudi koji su značajno uticali na to kako smo se formirali, u pozitivnom ili negativnom smislu. Zvaćemo ih centralnim ljudima. Identifikovanje tih ljudi i uloge koju su odigrali u formiranju naše lične istine i predstave o sebi biće ključni element ostvarivanja kontrole nad našim budućim kvalitetom života (Ideju o ciljanom traganju za odsudnim trenucima, odlučujućim izborima i centralnim ljudima pronašli smo u radu psihologa Filipa Mekgroa (2003) i, uz izvesne modifikacije, koristimo je u O.L.I. metodu kao proceduru koja zamenjuje psihoanalitičke slobodne asocijacije ciljanim asocijacijama i “domaćim zadacima”-protokolima za samoistraživanje.). Naravno, ne mislimo da se sve što je potrebno da klijent spozna o sebi može postići na ovakav način. Mnogo toga što je uticalo na formiranje nečije slike o sebi i svetu nisu neki posebno događaji, već opšta atmosfera u kojoj je odrastao (događaji su, često, samo tipični uzorci stvarnosti koji odslikavaju atmosferu). Do mnogih nesvesnih sadržaja se ne može doći na taj način. Posebno do onih koji se odnose na preverbalnu fazu razvoja osobe. Ipak, ciljanim asocijacijama i protokolima koji podstiču samoistraživanje može se dobiti dosta korisnog materijala i podstaći aktivnost klijenata između psihoterapijskih seansi.

Ne zaboravimo to da čovek ne reaguje na spoljašnje događaje, već na svoju percepciju tih spoljašnjih faktora i na svoje tumačenje događaja. Na spoljašnje faktore koji utiču na našu sliku o sebi možemo da utičemo mnogo manje nego na unutrašnje – na vlastitu percepciju i tumačenje stvarnosti. Samim tim, odgovorniji smo za ono što je više u našoj moći – za vlastitu percepciju i tumačenja stvarnosti na osnovu kojih gradimo sliku o sebi.

O.L.I. metod je saznajna procedura koja je usmerena na to da pomogne osobi da pronađe pogrešne informacije o sebi, drugima i svetu, koje su izvor njene pogrešne slike o sebi. Spoznaje koje možemo dobiti o sebi mogu nam omogućiti da napravimo bolje izbore u budućnosti. Mogu nam dati mogućnost izbora da naša prošlost ne upravlja više našom budućnošću i veću slobodu od uticaja spoljašnjih faktora na formiranje naše slike o sebi. Da bismo mogli da utičemo na naše unutrašnje faktore – na našu percepciju, tumačenja i uverenja, potrebno je da dobro upoznamo tipične načine na koji opažamo, tumačimo i usvajamo informacije iz spoljašnjeg sveta. Analiza tipičnog načina percepcije i tumačenja stvarnosti je ključna za O.L.I. metod. Međutim, ne želimo da stvorimo pogrešnu prestavu da O.L.I. psihoterapija spada u grupu kognitivnih terapija. Kognitivna komponenta je jedan od sastavnih delova O.L.I. metoda, ali nije sve. Kod mnogih klijenata to nije dovoljno. Uvid ne dovodi do promene. Često se srž promene zasniva na odnosu terapeuta i klijenta, na stvaranju nove atmosfere u kojoj će klijent drugačije doživeti sebe, na stvaranju novog, drugačijeg odnosa (u kojem su uvidi deo promene, ali ne i osnova), nove značajne osobe, ili „objekta” i „objektnog odnosa” kroz koji će osoba razviti bazične sposobnosti za obradu emocija koje nije mogla da razvije sa primarnim objektima.

Čak i kada bi bilo moguće da dva različita čoveka imaju potpuno iste spoljašnje faktore, da dožive u životu potpuno iste odsudne trenutke, odlučujuće izbore i da imaju iste centralne ljude, oni bi dali različite odgovore na te situacije, različito bi ih opažali, tumačili i različito reagovali, što bi dovelo do dve različite predstave o sebi. Unutrašnji faktori obuhvataju stvari koje govorimo sami sebi, stvari o sebi u koje verujemo, sve unutrašnje dijaloge koji oblikuju našu predstavu o sebi, načine na koji obrađujemo sopstvene emocije i na osnovu toga kreiramo sliku o sebi i drugima. Ovi unutrašnji faktori nose u sebi sadržaje naše lične istine. O unutrašnjim faktorima je najbolje da mislimo kao o ponašanju, načinu na koji se ponašamo iznutra. Ponašanje je, po definiciji, nešto što se može posmatrati. Naše unutrašnje ponašanje vidljivo je samo nama. I u našem unutrašnjem ponašanju mi pravimo izbore: ili puštamo da nas voda nosi, ili se borimo za ono što želimo i zaslužujemo. U svom umu stvaramo predstavu o sebi i živimo u skladu sa njom. Pošto je stvaramo, odgovorni smo za našu predstavu o sebi jer, ako smo u stanju da je stvaramo, možemo i da je menjamo. Ako verujete da ste inferiorni, bićete inferiorni. Živećete u skladu sa svojom predstavom o sebi. Imamo predstavu o sebi, i zadatak nam je da saznamo kako smo je stekli. Ona se nije prosto desila. Moramo biti spremni da ostavimo iza sebe neke dugovečne i snažne inercije u svom životu. Rezultat toga treba da bude da krenemo da utičemo na svoje spoljašnje i unutrašnje faktore, a ne oni na nas. O.L.I. metod nudi preciznu i razrađenu proceduru usmerenu ka razumevanju perceptivnih mehanizama klijenta, pronalaženju “grešaka” u tim mehanizmima opažanja i tumačenja stvarnosti. Cilj tog saznajnog procesa je O.L.I. : Otklanjanje Lažnih Informacija i Otkrivanje Lične Istine.

c. Odgovornost za odgovore koje daje i posledice koje iz tih odgovora proizilaze.

„Bože, daj mi snage

da prihvatim ono što ne mogu da promenim,

hrabrosti da promenim ono što mogu

i mudrosti da to dvoje razlikujem.“

Dobar čovek je svestan uzročno posledičnih odnosa. Ne izbegava da ih uoči i prihvati. Ne istiskuje iz svesti činjenicu da je on, to jest njegovo ponašanje, uzrok određenih posledica, i dobrih i loših. Svestan je životne činjenice da birajući ponašanje, čovek bira i posledice. Svestan je sopstvene slobode izbora, kao i toga da je njegov život rezultat svih njegovih izbora. Za sopstvene loše izbore ne optužuje druge. Spreman je da «plati cenu» i ispravi posledice svojih loših izbora. Dobar čovek nije sklon griži savesti, bežanju od nje i paralizi stvarne odgovornosti koju griža savesti obično izaziva. Umesto griže savesti, on oseća tugu zbog sopstvenih loših izbora i teži da povrati svoja dobra osećanja i samopoštovanje psihološkim mehanizmom «reparacije», potrebom za delanjem koje bi poravilo «štetu». Ume da razlikuje šta jeste, a šta nije pod njegovom kontrolom. Ima unutrašnji centar kontrole, ali ne pripisuje sebi odgovornost za ishode koje ne može da kontroliše.

Dobar čovek ima u sebi dobra osećanja, i teži da ih zadrži. Ako čini nešto što izaziva posledice koje narušavaju njegova dobra osećanja, on ne laže sebe, ne izbegava istinu koja mu je neprijatna. Svestan je toga da čovek ne može da promeni ono što ne prepoznaje i ne priznaje. Suočava se sa svojim greškama, neadekvatnim odgovorima-neodgovornostima, i ima volju da učini ono što je u njegovoj moći da popravi «štetu» i povrati svoja dobra osećanja. Njegova savest nije progoniteljska, ne «grize» ga. Dobar čovek voli sebe, i svoja dobra osećanja, i teži da promeni u sebi i svom ponašanju ono što narušava njegovu pozitivnu predstavu o sebi i to da se «dobro oseća u sopstvenoj koži». Dobar čovek je sposoban i spreman da oprašta i sebi i drugima. On nije „sudija“ niti „tužilac“, ne traži „krivce“ niti „zločince“ u sebi i drugima, „sve što je ljudsko nije mu strano“. Ali, to ne znači da će dopuštati sebi ili drugima ono što vidi kao loše. Naprotiv, postaviće se odgovorno i težiti da ispravi ono što može.

1. d. Odgovornost za ostvarivanje sopstvenih potencijala.

Čovek se rađa sa određenim potencijalima. Ako ih ne ostvaruje, to dovodi do osećanja neispunjenosti i nedostatka samopoštovanja i ljubavi prema sebi. Život je ekspanzivna sila koja teži da ostvari svoje potencijale. Ako u tome nailazi na prepreke, javlja se osećanje nezadovoljstva koje se ispoljava kroz različite negativne emocije. Ljudska priroda nije takva da svoje potencijale može da posmatra kao «kolokvijalne», neobavezne predmete u školi života. Sve što postoji kao potencijal ima potrebu da se razvije. Ako čovek sprečava razvoj sopstvenih potencijala, ako ne radi na tome da ih realizuje, oni se deformišu i mogu da se pretvore u nešto suprotno, u psihološke ili fizičke deformacije. Šta se dešava kada se sprečava razvoj nekog organa, na primer stopala? (u nekim kulturama sprečava se razvoj stopala kod žene-malo, «dečje» stopalo smatra se prikladnim za ženu). Pa, dobijemo deformisani organ. Životna sila koja u sebe ima ugrađen «program» da raste, širi se, neće zaustaviti tu svoju tendenciju jer se organ nalazi u nekom kalupu. Životna sila nastavlja da «gura», prepreka joj ne dozvoljava, i na tom mestu sukoba razvija se deformacija, «kvrga», bolest. To isto se dešava i sa psihološkim i emotivnim potencijalima čoveka. Razvoj psiholoških i emotivnih potencijala koje čovek ima njegov su «domaći zadatak», «obavezni predmet» koji je sastavni deo njegove ljudske prirode. On može da izabere da ih ne razvija, ali životna sila to ne može. Ona će uvek, po svom «programu», gurati napred, težiti da se ispolji, razvije, širi. Čovek će morati da troši veliku energiju da je zadrži. Možda i veću energiju od one koja bi mu bila potrebna da razvija svoje potencijale. Manje je energije potrebno da bi se održavao proces koji je prirodan. Na mestima sukoba razvijaju se emotivne i psihološke deformacije, «kvrge», bolest.

Dobar čovek je duboko svestan ove činjenice, jer je u bliskom kontaktu sa životnom silom. On je voli i njen je prijatelj. Zato je prijatelj i sebi, i voli sebe. Prisetimo se šta radi cvet ili travka sa svojom potrebom da raste i razvija se. Šta ako padne na tlo koje nije pogodno? Iskoristiće svaku, i onu najmanju mogućnost, da realizuje svoj razvojni potencijal. Možemo je videti kako «niče iz betona», kako nalazi sitne pukotine sa malo zemlje, vode…nalazi nekako put do svetlosti, i raste. Ne razmišlja o tome da je rast rizičan. Može da dođe jaka suša i vrućina i da je sprži. Neko može da je zgazi ili počupa…Svašta može da se desi u životu jedne biljke. Ali, to za nju nije razlog da se ne razvija dokle god može. Biljka svoj zadatak ne dovodi u pitanje. Možda zato što nema svest i nije sposobna da razmišlja i kalkuliše da li se razvoj isplati ili ne isplati (mada, i to da biljka nema nema neki oblik svesti je pod znakom pitanja). Čovek ima mnogo veću slobodu da upravlja svojim ponašanjem, da manipuliše svojim psihološkim mehanizmima, pa i slobodu da sputava sopstvenu životnu silu i razvoj svojih potencijala. Na žalost njegovu, nema i slobodu da zaustavi posledice takvog sprečavanja. Hteo on to ili ne, nastaju deformiteti, kvrge i bolesti u njegovoj psihi. Čovek ima slobodu da izabere ponašanje, ali ne i slobodu da za to ne mora da plati cenu. Ljudska priroda nije relativna. Ona ima svoje standarde-potencijale, i odstupanje od njih košta.

Nisu potencijali svih ljudi isti. «Od onoga kome je više dato, više će se od njega i tražiti», piše u svetom pismu. Čovek je, duboko u sebi, svestan svojih potencijala i u odnosu na njih meri sebe, meri koliko je ispunio svoj zadatak. Od toga zavise njegovo samopoštovanje i ljubav prema sebi koje su osnova njegovog kapaciteta za zadovoljstvo i psihološko-emotivnog «zdravlja».

Svi ljudi, ako nemaju neki organski poremećaj mozga, rađaju se sa određenim potencijalima koji su njihovi razvojni zadaci. Ti potencijali su osnova za to da svaki čovek ima sve što mu je potrebno i što će mu ikada biti potrebno da bi mogao da bude dobar čovek, sposoban da voli sebe i druge, da radi i stvara, bude ispunjen i raduje se životu. Životna sila od čoveka ne zahteva da ostvari nešto za šta ga nije obdarila. Ne traži od ljudskog bića da daje nešto što nema.

Svi razvojni potencijali jednog cveta već se nalaze u njegovom semenu. Povoljna sredina ih samo probudi i pruži neophodne uslove za razvoj. Tako je i sa čovekom. Povoljna sredina budi urođene potencijale ljudskog bića da voli, da se otvara prema svetu kao cvet, da daje i prima, da radi i stvara, da saznaje, osmišljava-daje smisao, da se igra, raduje i uživa u životu. Svako dobro iskustvo aktivira te potencijale i u um čoveka, u njegovu svest, dovodi standarde dobrog. Ako smo, makar i na trenutak, doživeli potpunu otvorenost, poverenje, bliskost, ljubav…to osećanje sebe i sveta duboko se urezalo u našu svest kao standard-«To smo stvarno mi, naše najbolje izdanje, naša mogućnost. To postoji u nama kao potencijal! Takvi možemo da budemo i tome treba da težimo.» To je naša autentična ličnost, naš puni potencijal nedeformisan kvrgama koje dobijamo u sukobu sa životnim preprekama. Ljudi se ne rađaju sa psihološko-emotivnim «kvrgama» (osim ako imaju neku organsku deformaciju, ili psihološko-emotivne rane koje su nastale još u stomaku majke).

Dobar čovek je duboko svestan svoje odgovornosti za razvoj sopstvenih potencijala (kao i za podsticanje tih potencijala kod drugih ljudi i živih bića koje voli. To je njegova odgovornosti prema životnoj sili koju duboko voli i poštuje). Spreman je da ih razvija uprkos rizicima, patnji, bolu, preprekama na koje nailazi. To ispunjavanje darova, potencijala koji su mu dati, i podsticanje tih potencijala kod drugih, dobar čovek doživljava kao smisao svog postojanja, svoju misiju na ovom svetu i vezu sa nečim većim od sebe. To se zove biofilija -ljubav prema životu.

Rekli smo već da nisu potencijali svih ljudi isti. Postoje, međutim, «opšta mesta» u ljudskoj prirodi, potencijali koji su dati svim ljudima, i «posebni darovi» ili «talenti» kojima su obdareni neki ljudi. Neiskorišćeni dar se pretvara u «prokletstvo», zadaje određenu bol onome ko ga ima, a ne razvija ga, ne raduje mu se. Najopštiji dar, a i najvredniji dar kojim su, kao urođenim potencijalom, obdareni svi ljudi je potencijal za ljubav. Potencijal za rad i kreativnost udružen sa potencijalom za ljubav najosnovniji su potencijali čoveka i njihovo ostvarivanje osnova su samopoštovanja i mentalnog zdravlja. To su «glavni predmeti» u školi života. Posebni talenti nisu manje važni. Oni su «individualni program» sa životnim zadacima koji su pripremljeni posebno, individualizovanim pristupom za svakog «učenika» u «školi života».

Potencijali se ne realizuju na svakom uzrastu na isti način. Svaki životni uzrast ima neke svoje zadatke, čijim ostvarivanjem osoba stiče i utemeljuje svoje samopoštovanje. Kao što se i školsko obrazovanje zasniva na modelu «koncentričnih krugova», što znači da se suštinski iste stvari uče u osnovnoj, pa u srednjoj školi, pa i na fakultetu, ali se uče na različitim nivoima složenosti i «težine», tako se i u «školi života» «gradivo» uči po sličnom modelu. Realizacija potencijala za ljubav ne manifestuje se na isti način kod bebe, školarca, adolescenta i zrelog čoveka. Međutim, «princip je isti, sve su ostalo nijanse». Životni zadaci koji su pred pedesetogodišnjakom, u svojoj suštini, ne razlikuju se od životnih zadataka đaka prvaka. Napravićemo poređenje sa matematikom. Računska radnja zvana sabiranje u suštini je ista kada sabiramo 2+2, kao i kada sabiramo 2.437,753 + 345.649,09. Naravno, težina zadatka nije ista, i sabiranje sedmocifrenih brojeva nije razvojni zadatak sedmogodišnjeg deteta, ali računska operacija sabiranja, sama po sebi, jeste. Baveći se razvojnim zadacima odraslih ljudi, zapravo, ne preskačemo razvojne zadatke dece, samo odmah prelazimo na teži nivo životne «igrice». Sve što treba da savladaju kao odrasli, ljudi su već morali da savladaju kao deca, samo na manje teškom i složenom nivou. Ako neke životne veštine, koje su oblik realizacije životnih potencijala, osoba nije savladala na tom jednostavnijem nivou kao dete, biće joj jako teško da ih savlada kao odrasla osoba na složenijem nivou. U tom slučaju biće joj neophodna pomoć stručnjaka ili neke mudre i vešte osobe koja je sposobna da odrasle uči onome što su trebali da nauče kao deca.

Da vidimo koji su to razvojni zadaci usemereni ka realizaciji čovekovih psihološko-emotivnih potencijala od čijeg ispunjavanja zavisi samopoštovanje osobe. Ali, pre toga ćemo reći nešto više o samopoštovanju, o tome kakva su osobe sa visokim, a kakve one sa niskim samopoštovanjem. Reći ćemo nešto i tome odakle samopoštovanje potiče i kako se do njega dolazi.

Osobe koji imaju dobro razvijeno samopoštovanje:

– Smatraju sebe vrednima da budu voljeni i da vole druge, vredni toga da se drugi brinu o njima, kao i toga da se oni brinu o drugima, da neguju druge i da budu negovani, da primaju i daju podršku, da budu saslušani i da slušaju, da budu podržani i da podržavaju. Osećaju da zaslužuju da budu prepoznati i podržani kao dobri ljudi, kao što su i sami sposobni da prepoznaju druge ljude kao dobre.

– Imaju produktivnu ličnost i realizuju svoje potencijale ostvarujući uspeh u skladu sa svojim potencijalima.

– Sposobni su da budu kreativni, imaginativni u rešavanju problema. Spremni su da preuzmu rizike i optimistični u pristupu životu i ostvarivanju ličnih ciljeva.

– Često su lideri i vešti su u ophođenju sa ljudima. Nisu ni preterano nezavisni, (osećaju da su im drugi ljudi potrebni) niti preterano zavisni od drugih.

– Imaju dobru i realnu predstavu o sebi, koja je u skladu sa onim što prezentuju drugim ljudima.

– Sposobni su da jasno kažu ko su, koji su njihovi potencijali i čemu su posvećeni u životu. U stanju su i da se izjasne o tome šta zaslužuju od života.

– Prihvataju odgovornost za posledice svojih dela. Ne optužuju druge za svoje neuspehe, niti se vade na druge da bi opravdali neke negativne ishode.

– Altruistični su. Iskreno im je stalo do dobrobiti drugih, ali ne prihvataju preteranu odgovornost za druge čineći za njih ono što oni mogu da učine sami za sebe – ne ulaze u ulogu velikog iskorišćenog dobrotvora ili žrtve. Daju drugima ono što im je stvarno potrebno i što ih usmerava ka razvoju. Zapravo, na taj način ih poštuju, kao što poštuju sebe.

– Sposobni su da se na produktivan način nose sa stresom koje donosi život, sa brigama, problemima, konfliktima. Nisu previše idalisti da bi postali nerealni, niti su smrknuti i ogorčeni. Imaju dobar smisao za humor, i sposobni su da održavaju balans između rada i zabave u svojim životima.

– Gledaju u budućnost kao na avanturu, sa pozitivnim uzbuđenjem i optimizmom. Prepoznaju svoje potencijale za uspeh i vizualizuju njihovo ostvarivanje u budućnosti. Imaju snove, aspiracije i nade za budućnost i trepere u želji za realizacijom.

-Orijentisani su ka ciljevima, sa smislom za prioritete i balans u raspodeli energije usmerene na ostvarivanje različitih ciljeva. Znaju ko su, odakle su došli (kako su se razvili i postali to što jesu), gde su sada, i kuda idu.

Nije teško uočiti da se osobine i ponašanja osoba sa dobro razvijenim samopoštovanjem preklapaju sa osobenostima koje smo naveli kao sastavne elemente «dobrog čoveka». Naravno, ko je dobar za sebe, pa zbog toga voli i poštuje sebe, dobar je i za druge. Na osnovu gore navedenih osobina možemo prepoznati osobe sa visokim samopoštovanjem. A po čemu možemo prepoznati osobe sa niskim samopoštovanjem?

Osobe koji imaju nisko samopoštovanje:

1. -Smatraju sebe izgubljenima, nedovoljno vrednim ljubavi, nege i podrške. Često to sakrivaju i od sebe i od drugih. Teže za spoljašnjim, materijalnim pokazateljima sopstvene vrednosti kao zamenom za samopoštovanje.
2. -Plaše se preuzimanja neophodnih rizika.
3. -Funkcionišu pod stalnim strahom od odbacivanja.
4. -Teško se ispoljavaju u svom ponašanju prema drugima. Nedovoljno su asertivni.
5. -Plaše se konflikata sa drugima.
6. -Gladni su potvrde od strane drugih.
7. -Neuspešni su u rešavanju problema.
8. -Ispunjeni su iracionalnim uverenjima i imaju tendenciju da misle iracionalno.
9. -Podložni su raznim vrstama strahova.
10. -Obično su neuspešni u školi ili na poslu. Neki od njih kompenzuju nedostatak samopoštovanja preteranim aktivnostima usmerenim na postizanje očiglednih, društveno priznatih uspeha u određenim oblastima.
11. -Nesposobni su da pozitivno afirmišu i podrže sami sebe.
12. -Teško im je da iskreno odmere sopstvene kvalitete, snagu, dobre strane. Teško im je da prihvate komplimente ili priznanja od drugih. Negde u sebi se osećaju kao «lažnjaci».
13. -Imaju slabo definisan identitet. Teže da se ponašaju kao kameleoni, da bi se uklopili sa drugima.
14. -Nesigurni su, anksiozni, nervozni kada su sa drugim ljudima.
15. -Često su preplavljeni besom zbog svog statusa u životu i nose u sebi hronično neprijateljstvo ili depresiju.
16. -Lako ih uhvati očaj ili depresija kada naiđu na prepreke ili pretrpe neki gubitak u životu.
17. -Imaju tendenciju da preterano reaguju i lako se osete uvređenima, besnima zbog toga. Često im to podstiče želju za osvetom prema onima za koje veruju da ih ne prihvataju u potpunosti. Zapravo, projektuju sopstveno neprihvatanje sebe na druge, i vide neprihvatanje i tamo gde ga nema.
18. -Ispunjavaju neke uloge u svojim primarnim porodicama koje su kontraproduktivne jer nisu prikladne njihovom statusu odrasle nezavisne osobe.
19. -Podložni su raznim psihološkim problemima i imaju sklonost da koriste ovisnička ponašanja da bi ublažili svoje povrede i bol. Takva ovisnička ponašanja su alkoholizam, drogiranje, kockanje, preterana ishrana, promiskuitetna seksualnost, opsesivna potreba za kupovinom, pušenje, radoholizam, opsesivna potreba za uzbuđenjima, «mudrošću» i guruima koji će im pokazati brz i lak put do uspeha i sreće.
20. -Često su okupirani strahom od smrti, žaljenjem zbog neproživljenog života.

Šta je potrebno za razvoj samopoštovanja?

Da bi čovek poštovao sebe, potrebno je da ispunjava svoje životne zadatke, da razvija svoje potencijale. Sredina u kojoj se razvija može mu pomagati u tome ili ga ometati. Navešćemo koji od spoljašnjih faktora značajno utiču na razvoj samopoštovanja. Ali, to što osoba možda nije imala odgovarajuće spoljašnje okolnosti koje bi joj olakšale ispunjavanje razvojnih zadataka ne oslobađa je odgovornosti pred samom sobom za razvoj vlastitih potencijala. Ako ih ne razvije, imaće nisko samopoštovanje, bez obzira na sve «olakšavajuće okolnosti» koje mogu da posluže kao «alibi» za zastoje u razvoju. Ti otežavajući faktori mogu da posluže čoveku da razume zašto je postao takav kakav jeste, da ne okrivljuje sebe za neispunjavanje razvojnih zadataka…ali, to neće promeniti činjenicu da zadaci nisu ispunjeni, i da nema samopoštovanja dok ih osoba ne ispuni kako zna i ume, makar i pod najtežim okolnostima. Odgovorni smo za sopstveni razvoj, bez obzira na smetnje i prepreke koje nam život postavi. Imamo moć da damo pravi odgovor čak i pod teškim, ometajućim okolnostima. Ta moć je u nama, i protivteža je svim «objektivnim otežavajućim okolnostima» koja nas zadese. Čovek može da bira kako će da opaža, tumači i prihvata stvarnost, i na osnovu toga gradi svoju predstavu o sebi i svetu. Koji su spoljašnji faktori koji utiču na razvoj samopoštovanja?

Samopoštovanje osobe se razvija pod uticajem okoline – porodice, škole, grupe vršnjaka, prijatelja, radne okoline i društva. Razvoj samopoštovanja okolina podstiče ako osoba dobija od okoline vaspitanje koje pruža:

-Bezuslovnu toplinu, ljubav i brigu – da bi osoba mogla da shvati kako je drugi ljudi prepoznaju kao biće koje zaslužuje da prima negu, podršku, nagradu, ljubav i da oseća povezanost. Okolina prenosi poruke topline, ljubavi, nege i fizičke bliskosti, zadovoljava životne potrebe za hranom, odećom, smeštajem i pruža osećanje stabilnosti i reda u životu.

-Prihvatanje osobe onakve kakva jeste – da bi osoba prepoznala kako je drugi ljudi vide kao vrednu individuu koja ima unikatni sklop osobina, veština, sposobnosti i kompetencija koje je čine jedinstvenom. To prihvatanje pomaže individui da prepozna da su razlike između ljudi u redu i da je ohrabri da razvija svoju jedinstvenost. Prihvatanje omogućava osobi da razvije veze sa drugima, a da zadrži i zdrave granice vlastite individualnosti.

-Dobru komunikaciju – okolina je spremna da sasluša osobu i pruži joj mogućnost da odgovori na način koji omogućava razrešavanje problema koji iskrsavaju. Prikladno davanje i primanje povratnih informacija ohrabruje se i potkrepljuje. Komuniciranje na emotivnom nivou je način ophođenja koji omogućava osobi da opstane u kontaktu sa svojim emocijama na produktivan način.

-Jasno definisana i postavljena ograničenja – ograničenja koja okolina postavlja (nije sve dozvoljeno, nisu dozvoljena ponašanja koja ugrožavaju druge, niti autodestruktivna ponašanja) jasno su definisana i postavljena, bez skrivenih trikova i manipulacija. Granice uvode strukturu u život individue, uvodeći jasne referentne okvire za prikladno i neprikladno ponašanje. Granice omogućavaju individui da prepozna svoje odgovornosti i da odredi svoje ponašanje na racionalan način. Vaspitanje dece bez jasnih granica oslabljuje njihovo samopoštovanje.

-Poštovanje i ostavljanje širokog prostora za aktivnosti individue u okviru granica definisanih od okoline – To ohrabruje osobu da koristi sopstvenu kreativnost, maštu, dovitljivost, imaginaciju da bi bila produktivna u okviru ustanovljene strukture. Restrikcije koje ograničavaju individualnost mogu dovesti do uskog fokusa i toga da ljudi postaju kruti i onemogućeni u punom korišćenju svojih veština, potencijala i sposobnosti – što umanjuje njihovo samopoštovanje.

-Slobodu unutar strukture – što omogućava individui da razvije osećaj lične autonomije, (ali ne raspuštenosti. Raspuštenost, ispoljavanje «neograničene slobode», «slobode bez odgovornosti», ne podstiče razvoj samopoštovanja). Suviše potiskivanja lične slobode može dovesti do ogorčenosti i eventualno do pobune. Nedostatak strukture obično vodi do narcističkih poremećaja ličnosti. Sloboda za ispoljavanje u okviru jasno definisane strukture (sloboda uz odgovornost) omogućava osobi da istražuje i ostvaruje svoje pune potencijale.

-Povezivanje – stvaranje osećaja pripadnosti i međusobne zdrave zavisnosti – Osećaj pripadnosti i zdrave uzajamne zavisnosti između osobe i njoj značajnih ljudi bitan je za razvoj samopoštovanja.

U koliko je osoba imala sreću da odrasta u sredini koja pruža gore navedene mogućnosti i pogodnosti za razvoj njenih potencijala, ispunjavanje razvojnih zadataka joj je bilo olakšano. Većina ljudi, na žalost, nema tu sreću da odrasta u uslovima pogodnim za razvoj samopoštovanja. To, međutim, ne znači da je razvoj samopoštovanja nemoguć i u okolnostima koje tom procesu ne idu na ruku. Čovek ima moć da ispuni svoje razvojne zadatke i zasluži svoje samopoštovanje i pod teškim okolnostima. Psihoterapija je jedan od procesa koji mogu pomoći osobi da prevaziđe otežavajuće okolnosti koje su se isprečile na njenom putu ka samoaktualizaciji i samopoštovanju. O.L.I. metod je usmeren upravo ka Otklanjanju Lažnih Informacija koje su ometujući spoljašnji faktori “usadili” u osobu -informacija o tome kakva je osoba, kakav je svet, kakvi su ljudi, čega je osoba vredna, kakvi su njeni stvarni potencijali, na šta ima pravo…Otklanjanje tih lažnih informacija otvara put Otkrivanju Lične Istine – oktrivanju punih potencijala i prava koje osoba ima u igri zvanoj život. Ta igra, međutim, nije bez pravila i jasnih zahteva. Život pred nas postavlja zadatke koji se moraju ispuniti da bismo zaslužili samopoštovanje.

Literatura:

Abelson, R, P., &Rosenberg, M, J., (1958) Symbolic psychologic: A model of attitudinal cognition, Behavioral Science, 3, 1 – 13

Abraham, K. (1922). Manifestations of the Female Castration Complex, 1. Int. J. Psycho-Anal., 3:1-29

Abraham, K. (1925). Psychoanalytical notes on Coue’s system of self mastery. In Clinical Papers and Essys on Psycho-Analysis. 36.327. London: Hogart Press, 1955.

Abraham, K. (1927). A short history of the development of the libido. In Selected papers of Karl Abraham (Douglas Bryan and Alix Strachey, Trans.). London: Hogarth Press. (Originalni rad je publikovan 1924)

Abrams, S. 1978 The teaching and learning of psychoanalytic developmental psychology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 26:387-406

Adler, G. (1985). Borderline psychopathology and its treatment. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Adler, G. 1981 The borderline-narcissistic personality disorders continuum Amer. J. Psychiatry 138 46-50

Akhtar, S. (1992). Tethers, orbits, and invisible fences: clinical, developmental, sociocultural, and technical aspects of optimal distance. In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues, ed. S. Kramer & S. Akhtar. Northvale, NJ:

Akhtar, S. (1994). Object Constancy and Adult Psychopathology. Int. J. Psycho-Anal., 75:441-455

Akhtar, S. (2002). Forgiveness. Psychoanal Q., 71:175-212

Akhtar, S. 1987. Schizoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 41 499-518

Akhtar, S. 1989 Narcissistic personality disorder, Psychiatric Clinics of North America 12 505-529

Akhtar, S. 1990a. Concept of interpersonal distance in borderline personality disorder (letter to editor) Amer. J. Psychother. 147 2

Akhtar, S. 1990b Paranoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 44 5-25

Akhtar, S. 1992b Broken Structures: Severe Personality Disorders and Their Treatment, Northvale, NJ: Jason Aronson.

Akhtar, S., & Byrne, J. P. 1983 The concept of splitting and its clinical relevance, Amer. J. Psychiatry 140 1013-1016

Alpert, A. (1949). Sublimation and Sexualization—A Case Report. Psychoanal. St. Child, 4:271-278

American Academy of Pediatric, 2008. Bright Futures Guidelines for Health Supervision of Infants, Children, and Adolescents—Third Edition, Edited by Joseph F. Hagan Jr. MD, FAAP; Judith S. Shaw, RN, MPH, EdD; and Paula Duncan, MD, FAAP

Anderson, L. & Krathwohl, D. A. (2001) Taxonomy for Learning, Teaching and Assessing: A Revision of Bloom’s Taxonomy of Educational Objectives, New York: Longman

Arlow, J. Fantasy systems in twins. Psychoanal Q. 1960 Apr;29:175–199.

Assagioli, R. (1973.) The Act of Will. New York: Viking Press,

Auchincloss, E.L. and Weiss, R.W. (1992). Paranoid Character and the Intolerance of Indifference. J. Amer. Psychoanal. Assn., 40:1013-1037

Balint, M. 1948. On genital love In: Primary Love and Psychoanalytic Technique, New York: Tavistock, pp. 109-120 1959

Balint, A. (1949). Love for the mother and mother love, Int. J. Psychoanal. 30:250-258

Bandler, R. and Grinder, J. (1979). Frogs into Princes: Neuro Lingustic Programming: Introduction to Neurolinguistic Programming. Real People Press, Boulder.

Bartlett, F. 1973. Significance of Patient’s Work in the Therapeutic Process. Contemp. Psychoanal., 9:405-416.

Beck, A.; Rush, J.; Shaw, B.; Emery, G. (1979). Cognitive Therapy of Depression. New York: The Guilford Press.

Beck, A.T.,(1975) Cognitive Therapy and the Emotional Disorders. Intl Universities Press

Becker, E. , 1973, Denial of Deth, Free Press, New York

Beebe, B. & Lachmann, F. (1988). The contribution of mother-infant mutual influence to the origins of self and object representations. Psychoanal. Psychol., 5: 305-337

Bergmann, M. S. (1971). Psychoanalytic observations on the capacity to love. In J. B. Mcdevitt & C. F. Settlage, eds., Separation-individuation: Essays in honor of Margaret Mahler. Madison, CT: International Universities Press.

Bergmann, M. S. (1980). On the intrapsychic function of falling in love. Psychoanal. Q., 49: 56-77

Bergmann, M.S. (1982). Platonic Love, Transference Love, and Love in Real Life. J. Amer. Psychoanal. Assn., 30:87-111

Bergmann, M. (1987). The Anatomy of Loving. The Story of Man’s Quest to Know What Love is. New York: Columbia University Press,

Bergmann, M. (1988). Freud’s three theories of love in the light of later development. Journal of the American Psychoanalytic Association,, 36: 653-672.

Bergmann, M. (2001) Finding an object. Mod. Psychoanal., 26: 3-13.

Berliner, B. (1958). The role of object relations in moral masochism. Psychoanal. Q., 27:38-56

Bernard, M. E. (1991) Staying Rational in an Irrational World, Albert Ellis and Rational Emotive Therapy, New York: NY, Carol Communications, Inc

Berne, E. (1964) Games people play. New York: Grove Press

Berne, E. (1976). Classification of positions. Transactional Analysis Bulletin Selected Articles from Volumes 1 through 9, 3. San Francisco: TA Press. (Original work published 1962)

Bettelheim, B. 1960, The Informed Heart, New York: Free Press of Glencoe

Bion, W. (1957). Differentiation of the psychotic from the non-psychotic personalities. Int. J. Psycho-Anal., 38:266-275.

Bion, W. 1967 Second Thoughts, New York: Jason Aronson.

Bion, W. R. (1962). Learning from Experience. London: Marsefield

Bishop, S. (2010) Develop your Assertiveness, Second Edition, Kogan Page, London

Bleuler, E. (1952), Dementia praecox (Joseph Zinkin, Trans). New York: International Universities Press. (Originalni rad je publikovan 1911)

Blos, P. 1967. The second individuation process of adolescence, Psychoanal. Study Child 22:162-186

Blum, H. P. 1981. Object inconstancy and paranoid conspiracy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:789-813

Bollas, C. (1987). The Shadow of the Object: Psychoanalysis of the Unthought Known. New York: Columbia Univ. Press.

Bloom B. S. 1956. Taxonomy of Educational Objectives, Handbook I: The Cognitive Domain. New York: David McKay Co Inc.

Bond, M. D., Gardner, S.T. Christian, J. & Sigal, J.J. (1983). Empirical study of self-defese styles. Archives of General Psychiatry, 40, 333-338

Bowlby, J. (1973). Attachment and Loss. Vol. II Separation. New York: Basic Books

Bowlby, J. 1969 Attachment and Loss Vol. 1 New York: Basic Books.

Bowlby, J. 1980 Attachment and Loss Volume 3 New York: Basic Books.

Brenner, C. 1982. The Mind in Conflict. New York: International Universities Press

Breuer, J., i Freud, S., 1895, Studies in Hysteria , New York: Nervous and Mental Disease Monographs, 1947

Buber, M. ( 1977) Ja i Ti. Beograd. Vuk Karadžić

Burngam, D. L., Gladstone, A. E. & Gibson, R. W. 1969. Schizophrenia and the Need-Fear Dilemma, New York: Int. Univ. Press.

Capponi, A. (1979). Origins and evolution of the borderline patient. In J. LeBoit & A. Capponi (Eds.),(1986) Advances in psychotherapy of the borderline patient (pp. 63-147). New York: Jason Aronson, Chasseguet-Smirgel

Cassidy, J., & Berlin, L. J. (1994). The insecure/ ambivalent pattern of attachment: Theory and research. Child Development, 65, 971-991.

Czander, W. 1993. The psychodynamics of work and organizations : theory and application. Guilford Press, New York

Chasseguet-Smirgel, J. (1964). Female Sexuality. New Psychoanalytic Views. London: Karnac Books.

Cohen, C. P., & Sherwood, V. R. (1991). Becoming a constant object in psychotherapy with the borderline patient. Northvale, NJ: Jason Aronson.

David, D., & Szentagotai, A. (2006). Cognitions in Cognitive- behavioral psychotherapies; toward an integrative model, Clinical psychology review 26, pp: 284-298, www. Sciencedirect.com

Davis, H. B. (1988). The self and loving. In J. F. Lasky & H. W. Silverman (Eds.). Love: Psychoanalytic perspectives (pp. 159-172). New York: New York University Press.

Deutsch, H. (1942). Some forms of emotional disturbance and their relationship to schizophrenia. Psychoanal. Q., 11:301-321.

Dryden, W, & Branch, R. (2008). The Fundamentals of Rational Emotive Behaviour Therapy, A Training Handbook, Second Edition, John Willey & Sons Ltd, West Sussex, England

Dryden, W, & Gordon, J (1990) Think Your Way to Happiness, Sheldon Press, London

Ehrenberg, D. B. (1975). The quest for intimate relatedness. Contemp. Psychoanal., 11, 320-331.

Ellis, A & Knaus, W, J (1979). Overcoming Procrastination, NY: New York, New American Library

Ellis, A, & Harper, R, A. (1975). A New Guide to Rational Living, Wilshire Book Company

Ellis, A. (2002) Overcoming Resistance: A Rational Emotive Behavior Therapy Integrated Approach, 2nd ed. NY: Springer Publishing

Erikson, E. H. (1963). Childhood and society. New York: Norton.

Eriksson, E. (1982). The Life Cycle Completed, W.W. Norton and Company, New York

Erikson, E. (1985) Identitet i životni ciklus, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Escoll, P. J. 1992. Vicissitudes of optimal distance through the life cycle, In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues ed. S. Kramer. & S. Akhtar. Northvale, NJ: Jason Aronson, pp. 59-87

Fairbairn, W. R. D. (1941). A revised psychopathology of the psychoses and psychoneuroses Int. J. Psychoanal. 22:250-279

Fairbairn, W. R. D. (1952). Psychoanalytic Studies of the Personality, London: Tavistock

Fenichel, O. (1938). Problems of Psychoanalytic Technique, The Psycho Analytic Quaterly, Inc.N.Y. , str. 6.

Fenichel, O. (1945). The Psychoanalytic Theory of Neurosis, New York: W. W. Norton and Co.

Fenihel, O. (1961), Psihoanalitička teorija neuroza, Medicinska knjiga, Beograd, str. 186

Ferenczi, S. (1921). The further development of an active therapy in psycho-analysis, In Ferenczi, S. 1951 Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis ed. J. Rickman. London: The Hogarth Press. pp. 198-217

Ferenczi, S. (1926) Further Contribution to the Theory and Technique of Psychoanalysis, (Psychoanalysis of Sexual Habits); Institute of Psychanalysis and Hogarth Press, London.

Ferenczi, S. (1926a). The problem of acceptance of unpleasant ideas: advances in knowledge of the sense of reality, In Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis New York: Boni and Liveright, 1927 pp. 366-379

Ferenci, S. (1926b), Sunday Neuroses, in Further contribution to the theory and technique of psycho-analysis, pp174/177, London, Hogart Press (original work published 1918)

Fonagy , P. & Target, M. (1998). Mentalization: A protective factor and a focus of psychotherapy. Psychoanalytic Dialogues , 8 ( 1 ), 28 – 95 .

Fonagy , P. (2001). Attachment theory and psychoanalysis. New York : Other Press .

Fonagy, P. , Gergely, G. , Jurist, E. L. , & Target, M. (2002). Affect regulation, mentalization, and the development of the self . NY : Other Press .

Fonagy , P. , & Target , M. (2002). Early intevention and the development of self-regulation . Psychoanalytic Inquiry , 22 ( 3 ), 307 – 335 .

Fonagy , P. (2003) . The development of psychopathology from infancy to adulthood: The mysterious unfolding of disturbance in time . Infant Mental Health Journal , 24 ( 3 ), 212 – 239 .

Frankl, V. ( 1987) Nečujni vapaj za smislom: Naprijed, Zagreb,

Freud, A., (1946). The ego and the mechanisms of defence. New York, International Universities Press, 1966. (Original work published 1936)

Freud, S. (1905). Three essays on sexuality. Standard Edition VII.

Freud, S. (1908). On sexual theories of children. Standard Edition IX

Freud, S. (1909d). Notes upon a case of obsessional neurosis. SE, 10: 151-318.

Freud, S. (1910). A special type of object choice made by men. Standard Edition.

Freud, S. (1912). Recommendations to Physicians Practising Psycho-Analysis. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XII (1911-1913): The Case of Schreber, Papers on Technique and Other Works, 109-120

Freud, S. (1912b). On the tendency to degradation in the sphere of love. Standard Edition., 11: 178-190.

Freud, S. (1912-13/1953), Totem and taboo. Standard Edition., 13:IX.

Freud, S. (1914). On narcissism: An introduction. Standard Edition., 14: 69-102

Freud, S. (1915). Instincts and their vicissitudes, S.E. 14

Freud, S. (1915a) Observations on transference-love S.E. 12

Freud, S. (1917). Mourning and melancholia, Standard Edition 14:243-258 London: Hogarth Press, 1957

Freud, S. (1922) Beyond the Pleasure Principle Trans. by C. J. M. Hubback. New York: Boni & Liveright

Freud, S. (1923). The Ego and the Id. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XIX (1923-1925): The Ego and the Id and Other Works, 1-66

Freud, S. (1924). The dissolution of the Oedipus complex. Standard Edition IXX

Freud, S. (1926). Inhibitions, Symptoms and Anxiety. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XX (1925-1926): An Autobiographical Study, Inhibitions, Symptoms and Anxiety, The Question of Lay Analysis and Other Works, 75-176

Freud, S. (1930). Civilization and its Discontents, New York: W. W. Norton, 1961

Freud, S. 1931. Libidinal Types. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XXI (1927-1931): The Future of an Illusion, Civilization and its Discontents, and Other Works, 215-2201931,Libidinal Types )

Freud, S. (1933a [1932]). New introductory lectures on psycho-analysis. SE, 22: 1-182.

Freud S. 1957, New Introductoru Lecture on P.A. Hogart Press. London str.86

Freud, S. (1959). On the history of the psycho-analytic movement. In E. Jones (Ed.) & J. Riviere (Trans.) Collected Papers (Vol. 1, pp. 287–359). New York: Basic Books. (Original work published in 1914.)

Freud, S., (1963). Psychoanalysis and Faith, “The letters of S. Freud and Oscar Pfister, str. 126. New York, Basic Books

Frojd, S. (1976). Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska,. Str. 269

From, E. (1982). Samerhil za i protiv, zbornik, Prosveta, Beograd, str. 169 – 182.

From, E.(1990), Umeće ljubavi, Beogradski izdavacko-graficki Zavod, Beograd.

Galdston, R. (1987). The longest pleasure: a psychoanalytic study of hatred. Int. J. Psycho-Anal., 68:371-378.

Gediman, H. K. (1985) Imposter, inauthenticity, and feeling fraudulent, J. Am. Psychoanal. Assoc. 33:911-936

Gendlin, E. (1982). Focusing, New York: Bantam Books

Gesell, A. , Francis, I., Louis, B. Ames & Glenna Bullis (1977). The Child from Five to Ten. New York: Harper and Row

Gill, M. (1994). Psychoanalysis in Transition. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Glasser, W. (1965). Reallity therapy, New york: Harper & Row,

Glenn, J. (1991). Transformations in normal and pathological latency In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation, Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 171-187

Goldstein, K. (1948). Language and language disturbances. New York: Grune and Stratton)

Gorkin, M. (1984). Narcissistic Personality Disorder and Pathological Mourning. Contemp. Psychoanal., 20:400-420

Greenacre, P. (1956). Re-Evaluation of the Process of Working Through, 1. Int. J. Psycho-Anal., 37:439-444

Greenson, R. (1966). That „Impossible“ Profession, J. Amer. Psychoanal. Assn., 14:9-27

Greenson, R. (1967). The Technique and Practice of Psychoanalysis, New York: International Universities Press, p. 200)

Greenson, R. (1978) The Technique and Practice of Psycho Analysis, Hogarth Press and Inst. Of P. A., London,., str. 101. – 121.

Grunberger, B. (1979). Narcissism. New York: Int. Univ. Press.

Gunderson, J. G. (1985). Borderline Personality Disorder, Washington, DC: American Psychiatric Press.

Guntrip, H. (1969). Schizoid phenomena, object relations and the self. New York: International Universities Press.

Hammerlie, F. M. & Montgomery, R. L. (1982). Self-perception Theory and Unobstrusively Biased Interactions, A Treatment for Homosexual Anxiety, pp: 362-370, Journal of Counselling Psychology

Hartman, D., & Zimberoff, D. (2003). The existential approach in Heart-Centered therapies. Journal of Heart-Centered Therapies, 6(1), 3-46.

Hartmann , H. (1939). Psycho-Analysis and the concept of mental health. International Journal of Psycho-Analysis, 20, 308–321

Hartmann, H. (1950a). Psychoanalysis and developmental psychology. Psychoanalytic Study of the Child , 5 , 7 – 17 .

Hartmann, H. (1950). Comments on the psycho-analytic theory of the ego.’ In: Hartmann 1964 Essays on Ego Psychology (London: Hogarth; New York: Int. Univ. Press.)

Hartmann, H. (1952). The mutual influences in the development of ego and id In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 155-182

Hartmann, H. (1956) Notes on the reality principle In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 241-267

Hartman, H. (1958). Ego Psychology and the Problem of Adaptation , London: Imago

Hartmann, H. (1958a). Comments on the Scientific Aspects of Psychoanalysis. Psychoanal. St. Child, 13:127-146.)

Hendrick, I. (1936). Ego Development and Certain Character Problems Psychoanal. Q. V p. 32

Hendrick, I. (1942). Instinct and the ego during infancy Psychoanal. Q. 11:33-58

Hendrick, I. (1943). Work and the Pleasure Principle. Psychoanal. Q., 12:311-329)

Herman, J. (1992). Trauma and Recovery. New York: Basic Books.

Horney, K. (1947). Inhibitions in Work. Am. J. Psychoanal., 7:18-25.

Horney, K. 1950 Neurotic Disturbances in Work. Amer. J. Psa. X pp. 80-82)

Ikonen, P. (1998). On phallic defense. Scand. Psychoanal. Rev., 21:136-150

Miguel Hoffmann, J., Popbla, L., Duhalde, C. (1999). Early stages of initiative and environmental response, Infant Mental Healt Journal, Volume 19 issue 4, Michigan Association for Infant Mental Health

Jaques, E. (1960) Disturbances in the Capacity to Work. 1. Int. J. Psycho-Anal., 41:357-367)

Jacobson, E. (1964). The Self and the Object World New York, International Universities Press.

Jalom, I. (2011). Gledanje u sunce-prevazilaženje užasa od smrti, Psihopolis, Novi Sad

Jalom, I. (2011a). Čari psihoterapije, Psihopolis, Novi Sad

Janov, A. (2007). Primalni krik, Nova Knjiga, Podgorica

Joffe, W. G. & Sandler, J. (1965). Notes on pain, depression, and individuation. Psychoanal. Study Child 20:394-424

Jones, E. (1928). Fear, guilt, and hate. In Papers on Psychoanalysis. Baltimore, MD: Williams & Wilkins, 1950.

Jones, E. 1948 The Theory of Symbolism. Papers on Psycho-Analysis , London: Baillière, Tindall and Cox

Jovanović, N. (2006). Nečujna muzika postojanja, Narodna knjiga, Beograd

1. Jovanović, N. (2006a), Psihologija uspeha-živeti ili životariti, Beograd, Narodna Knjiga

Jovanović, N. (2005). Kako se naštimovati uz pomoć biofidbeka, Beograd: Centar za Primenjenu Psihologiju Društva Psihologa Srbije

Jung, C.G. (1913). The Theory of Psychoanalysis. Psychoanal. Rev., 1:1-40

Kainer, R. (1979). The Critical Voice in the Treatment of the Obsessional. Contemp. Psychoanal., 15:276-287.

Kainer, R.G. (1983). On the Distinction Between Narcissism and Will: Two Aspects of the Self. Psychoanal. Rev., 70:535-552

Kelley, C. (1992). Education in Feeling and purpose, Radix Journal, Volume I

Kernberg, O. F. (1970). Psychoanalytic classification of character pathology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 18:800-822

Kernberg, O. (1970a). Factors in the psychoanalytic treatment of narcissistic personalities, American Psychoanal. Assn. 18:51-85

Kernberg, O. (1971). New developments in psychoanalytic object relations theory , Presented at the 58th Annual Meeting of the American Psychoanalytic Association, May 1971

Kernberg, O. (1972). Early ego integration and object relations, Annals New York Acad. Sciences 193 233-247

Kernberg, O.F. (1974). Barriers to Falling and Remaining in Love. J. Amer. Psychoanal. Assn., 22:486-511

Kernberg, O. (1975). Boderline Conditions and Pathological Narcissism, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. (1976). Object Relations Theory and Clinical Psychoanalysis, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1980) Internal World and External Reality, New York: Jason Aronson

Kernberg, O. F. (1984). Object relations theory and clinical psychoanalysis. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1984). Severe Personality Disorders: Psychotherapeutic Strategies. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1992). Aggression in Personality Disorders and Perversions. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1995). Love relations. New Haven, CT: Yale University Press.

Kleeman, J. A. (1967) The peek-a-boo game: part I: its origins, meanings, and related phenomena in the first year. Psychoanal. Study Child 22:239-273

Klein, M. (1935). A contribution to the psychogenesis of manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 282-310

Klein, M. (1937). Love, Guilt and Reparation. In: Love, Hate and Reparation with Riviere (London: Hogarth). [I]

Klein, M. (1940). Mourning and its relation to manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 344-369

Klein, M. (1948). Contributions to Psychoanalysis (1921-1945). London: Hogarth.

Klein, M. (1948a). On the Importance of Symbol Formation in the Development of the Ego’ Contributions to Psycho-Analysis (London: Hogarth)

Klein, M. (1958). On the Development of Mental Functioning. Int. J. Psychoanal. 39)

Klein, M. (1983). Zavist i zahvalnost, Naprijed, Zagreb

Knaus, W. J. ( 1983). How to Conquer Yor Frustration, Prentice Hall Trade, UK, England

Knaus, W. J. (1973). Overcoming procrastination, Rational Living, 8, 2-7

Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. New York: International Universities Press

Kohut, H. (1972). Thoughts on Narcissism and Narcissistic Rage. Psychoanal. St. Child.. 27:360-400

Kohut , H. (1977). The restoration of the self. New York : International Universities Press .volume 4, p.451-457 “four basic concepts”)

Kohut, H. (1984). How Does Analysis Cure, ed. A. Goldberg and P. Stepansky. Chicago: University of Chicago

Kramer, S. (1980). Residues of split-object and split-self dichotomies in adolescence, In Rapprochement: The Critical Subphase of Separation-Individuation ed. R. Lax. et al.: Jason Aronson, pp. 417-437

Kris, E. (1951). The Development of ego psychology. Samiksa 5

Lachmann, F. & Beebe, B. (1996). Three principles of salience in the patient-analyst interaction. Psychoanal. Psychol., 13: 1-22

Lantos, B. (1952). Metapsychological Considerations on the Concept of Work. 5. Int. J. Psycho-Anal., 33:439-443)

Lasch, C. (1979). Narcistička kultura, Zagreb, Naprijed, 1986

Lazarus, R, & Folkman, S (1984). Stress, Appraisal and Coping, NY: New York, Springer Publishing Company

Levine, D. (2010). Object Relations, Work and the Self, Routlage, East Sissex

Lichtenberg, J. (1983). Psychoanalysis and Infant Research, Hillsdale, N. J., Analytic Press.

Lichtenstein, H. (1970). Changing implications of the concept of psychosexual development: an inquiry concerning the validity of classical psychoanalytic assumptions concerning sexuality, American Psychoanal. Assn. 18:300-318

Loven, A. (1984). Bioenergetika, Nolit, Beograd str. 134.

Lowen, A. (2003) The Way to Vibrant Health: Bioenergetic Press

Luria, A. R. (1961). The Role of Speech in the Regulation in Normal and Abnormal Behavior , NY: New York, Livermore

Lurija, A. R. (1982). Osnovi neurolingvistike, Beograd, Nolit

Lyons-Ruth, K. (1991). Rapprochement or approchement: Mahler’s theory reconsidered from the vantage point of recent research on early attachment relationships. Psychoanal. Psychol., 8: 1-23

Mahler, M. S. & Furer, M. (1963). Certain aspects of the separation-individuation phase Psychoanal. Q. 32:1-14

Mahler, M. S. (1971). A study of the separation-individuation process and its possible application to borderline phenomena in the psychoanalytic situation. Psychoanal. Study Child 26:403-424

Mahler, M. S. (1974). Symbiosis and individuation: the psychological birth of the human infant. In The Selected Papers of Margaret S. Mahler, Vol. 2, Separation-Individuation New York: Jason Aronson, 1979 pp. 149-165

Mahler, M. S. (1975). On the current status of the infantile neurosis, In The Selected Papers of Margaret S.

Mahler, M. S., & FURER, M. (1968). On Human Symbiosis and the Vicissitudes of Individuation, New York: Int. Univ. Press.

Mahler, M. (1979). Separation-Individuation, Vol. 2, New York: Jason Aronson, pp. 189-194

Main, M., & Solomon, J. (1986). Discovery of an insecure-disorganized/ disoriented attachment pattern: Procedures, findings and implications for the classification of behavior. In T. B. Brazelton & M.

Maslow, A. (1970). Motivation and personality (rev. ed.). New York: Harper & Row.

Masterson, J. F. (1976). Psychotherapy of the borderline adult: A developmental approach. New York: Brunner/Mazel.

Masterson, J. F. (1988). The search for the real self. New York: Free Press.

May, R. (1966), The Problem of will and Intentionality in psychoanalysis. Contemporary Psychoanalysis, 3:55-70 ,

May, R. (1969). Love and Will, New York: Norton.

McDevitt, J. (1975). Separation-individuation and object constancy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 23:713-743

McDevitt, J. B. (1983). The emergence of hostile aggression and its defensive and adaptive modifications during the separation-individuation process. J. Am. Psychoanal. Assoc. 31 (Suppl.) 273-300

McDevitt, J.B. (1975). Separation-Individuation and Object Constancy. J. Amer. Psychoanal. Assn., 23:713-742

McGuire, W.J. (1964). Indicing resistance to persuasion, U: L. Berkowitz (Ed.): Advances in Exper, Social, Psichology, Vol.1 Academic Press, New York, 192-229.

McGuire, W.J. (1989). The Nature of Attitudes and Change. U: Handbook of Social Psychology, Vol. III, 136-314

Meichenbaum D. H & Goodman J. (1971). Training impulsive children to talk to themselves: a means of developing self-control. Journal of Abnormal Psychology, Apr;77(2):115–126.

Meichenbaum, D. (1977). Cognitive Behaviour Modification: An Integrative Account. NY: New York: Plenum.

Meichenbaum, D. (1996). Stress inoculation training for coping with stressors. The Clinical Psychologist, 49, 4-7.

Mekgo, F. (2003). Vaša Ličnost, Moć knjige i Mono &Manana, Beograd

Melges, F. T. & Swartz, M. S. (1989). Oscillations of attachment in borderline personality disorder. Amer. J. Psychiatry 146 1115-1120

Menaker, E. (1985). The Concept of Will in the Thinking of Otto Rank and its Consequences for Clinical Practice. Psychoanal. Rev., 72:255-264

Miller, A. (1979). The drama of the gifted child and the psychoanalyst’s narcissistic disturbance. Int. J. Psychoanal. 60:47-58

Neff, W. S. (1968). Work, and Human Behavior . New York: Atherton Press p. 78

Nunberg , H. (1930/1931) . The synthetic function of the ego . International Journal of Psychoanalysis , 12 , 123 – 140

O’Donohue W, T, & Fisher, J, E. (2009). General Principles and Empirically Supported Techniques of Cognitive Behavior Therapy, John Willey & Sons. Inc, Hoboken, New Jersey

Osofsky, J. D., (1979). Handbook of Infant Development, New York: Wiley.

Parens, H. (1980). An exploration of the relations of instinctual drives and the symbiosis-separation-individuation process , J. Am. Psychoanal. Assoc. 28:89-114

Parens, H. (1991). Separation-individuation theory and psychosexual theory In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M. D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 3-34

Pavlov, I.P. (1969). O uslovnim refleksima. u: Parsons Talkot, Edvard Šils, Kaspar Negel, Džes Pits (ur.) Teorije o društvu – osnovi savremene sociološke teorije, Beograd: Vuk Karadžić

Peck, S. (1987). Put kojim se ređe ide, Biblioteka Astra, Arion, Beograd, str. 75

Pearls, F. (1947) Ego, Hunger, and Aggression. George Allen and Unwin,

Pfieffer, E. (1974). Borderline states. Diseases of the Nervous System 35 212-219

Pearls, F. (1969) Ego, Hunger and Aggression: The beginning of Gestalt Therapy. New York: Random House

Pearls F. (1969). Gestalt Therapy Verbatim, Utah: Bantam Books, Real People Press

Piaget, J. (1937). The Construction of Reality in the Child. New York: Basic Books, 1954

Piaget, J. (2002). The Language and Thought of the Child. 3d ed. London: Routledge.

Pine, F. (1989). Motivation, Personality Organization, and the Four Psychologies of Psychoanalysis. J. Amer. Psychoanal. Assn., 37:31-64

Poland, W. (1977). Pilgrimage: action and tradition in self analysis, J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:399-416

1. Racker, H. (1966). Ethics and psychoanalysis and the psycho analysis of ethics. Int.J. Psychoanal.47,63

Rajh V. (1982), Analiza karaktera, Naprijed, Zagreb

Rank, O. (1972) Will Therapy, 1929-31. In: Will Therapy and Truth and Reality. New York: Knopf.

Rank, O. (1991). The genesis of the object relation. In P. Rudnytsky (Ed.), The Psychoanalytic Vocation: Rank, Winnicott, and the Legacy of Freud. New Haven, CT: Yale University Press.

Rank, Otto. (1932) Art and Artist. New York: Knopf, 1958.

Reich W. (1949). Character analysis: 3rd ed. New York: Orgone Institute Press;

Reilly, P. M. & Shopshire, M. S. (2002). Anger Management for substance Abuse and Mental Health Clients, A Cognitive Behavioural Therapy Manual, U.S Departemnt of Health and Human Servicies, Rockville; MD 20857

Roheim, G. 1943. The origin and function of culture, Nervous and mental disease monographs, New York.

Rot, N. 2003. Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Sander, L. (1962). Issues in early mother-child interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 1: 144-166.

Sander, L. (1988). The event-structure of regulation in the neonate-caregiver system as a biological background for early organisation of psychic structure. In Frontiers in Self Psychology, ed. A. Goldberg. Hillsdale, NJ: Analytic Press, pp. 64-77.

Sander, L. (1997). Paradox and resolution. In Handbook of Child and Adolescent Psychiatry, ed. J. Osofsky. New York: John Wiley, pp. 153-160.

Sandler, J. & Sandler, A-M. (1978). On the development of object relationships and affects Int. J. Psychoanal. 59:285-296

Sas, T. (1978). Etika psihoanalize, Vuk Karadžić, Beograd.

Sachs, H. (1933). The Delay of the Machine Age. Psychoanal Q., 2:404-424.

Segal, H. 1957 Notes on Symbol Formation. Int. J. Psychoanal. 38

Segal, H. (1964). Introduction to the work of Melanie Klein. New York: Basic Books.

Selye, H. (1975). Stress without Distress, NY: New York, Signet

Settlage, C. (1977). The psychoanalytic understanding of narcissistic and borderline personality disorders: advances in developmental theory. J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:805-833

Settlage, C. (1991). On the treatment of preoedipal pathology In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 351-367

Settlage, C. (1993). Therapeutic process and developmental process in the restructuring of object and self constancy J. Am. Psychoanal. Assoc. 41:473-492

Shapiro, D. H. (1994). Manual for the Shapiro Control Inventory (SCI). Palo Alto, CA: Behaviordata.

Shengold, L. (1989). Soul Murder: The Effects of Childhood Abuse and Deprivation. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Shostrom, E. (1968) Man, the manipulator. New York, Bantam Books,

Sohn, L. (1999). A defective capacity to feel sorrow. In Remorse and Reparation, ed. M. Cox. London: Jessica Kingsley, pp. 69-104.

Spangler, G., & Grossman, K. E. (1993). Biobehavioral organization in securely and insecurely attached infants. Child Development, 64, 1439-1450.

Spitz, R.A. (1945). Hospitalism—An Inquiry Into the Genesis of Psychiatric Conditions in Early Childhood. Psychoanalytic Study of the Child, 1, 53-74.

Spitz, R. (1946). The smiling response: a contribution to the ontogenesis of social relations. Genetic Psychology Monograph 34 57-125

Spitz, R. (1965). The First Year of Life, New York: Int. Univ. Press.

Stein, R. (1991). Psychoanalytic Theories of Affect. New York: Praeger.

Stein, R. (1998). Two Principles of Functioning of the Affects. Am. J. Psychoanal., 58:211-230

Steiner, J. (1993). Psychic Retreats: Pathological Organizations in Psychotic, Neurotic and Borderline Patients. London: Routledge

Stern, D. N. (1985). The Interpersonal World of the Infant. New York: Basic Books.

Stern, D. N. (1995). The Motherhood Constellation. New York: Basic Books.

Stern, D.N., Sander, L.W., Nahum, J.P., Harrison, A.M., Lyons-Ruth, K., Morgan, A.C., Bruschweilerstern, N. and Tronick, E.Z. (1998). Non-Interpretive Mechanisms in Psychoanalytic Therapy: The ‘Something More’ Than Interpretation. Int. J. Psycho-Anal., 79:903-921

Stoller, R. J. (1992). Hooray for love. In: Shapiro, Th. & Emde, R. N. (ed.): Affect: Psychoanalytic Perspectives: 411-437.

Stolorow, R. Brandchaft, B. & Atwood, G. (1987). Psychoanalytic Treatment: An Intersubjective Approach. Hillsdale, NJ: The Analytic Press.

Stolorow, R. D. & Atwood, G. (1992). Contexts of Being. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Stolorow, R.D. & Trop, J.L. (1992). Reply to Richards and Mitchell. Psychoanal. Dial., 2:467-473)

Stone, L. (1981). Notes on the noninterpretive elements in the psychoanalytic situation and process, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:89-118

Stone, L. J., Smith, H. T. & Murphy, L. B. (1973). The Competent Infant: Research and Commentary. New York: Basic Books.

Štorh, M. (2003) Čežnja jake žene za jakim muškarcem, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Thoma, H. & Kachele, H. (1987). Psychoanalytic Practice. 1 Principles. Berlin: Springer-Verlag.

Thorndike, E. L. (1931) Human Learning, NY: New York, Appletion-Century-Crofts

Tillich, P. ( 1952) The Courage to Be: Yale University Press,

Toplin, P. & M., 1996. Heinz Kohut: The Chicago Institute Lectures , The Analytic Press, Inc

Trevarthen, C. (1979). Communication and cooperation in early infancy: a description of primary intersubjectivity. In Before Speech: The Beginning of Interpersonal Communication, ed. M. M. Bullowa. Cambridge: Cambridge Univ. Press, pp. 321-349.

Trevarthen, C. (1993). Brain, science and the human spirit. In Brain, Culture and the Human Spirit, ed. J. B. Ashbrook et al. Lanham, MD: Univ. Press America, pp. 129-181.

Tronick, E. Z. & Cohn, J. (1989). Infant-mother face-to-face interaction: age and gender differences in coordination and the occurrence of miscoordination. Child Devel., 60: 85-92.

Tronick, E. Z. et al. (1978). The infant’s response to entrapment between contradictory messages in face-to-face interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 17: 1-13.

Vigotski, L.S. (1983). Mišljenje i govor, Nolit, Beograd

Vigotski, L.S. (1996). Problemi razvoja psihe. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd

Weil, A. (1970). The basic core. Psychoanal. Study Child 25:442-460

Wheelis, A. ( 1956 ) „Will and Psychoanalysis,“ J. Am. Psychoanal. Assoc. 4:285

White, R. W. (1963). Ego and reality in psychoanalytic theory: a proposal regarding independent ego energies, Psychol. Issues Monogr. 11. New York: Int. Univ. Press.

Wilkinson-Ryan, & Westen. (2000). Identity disturbance in borderline personality disorder. American Journal of Psychiatry, 157(4), 528-541.

Winnicott, D. W. (1965). The maturational processes and the facilitating environment. New York: International Universities Press.

Winnicott, D. W. (1960). Ego distortion in terms of true and false self The Maturational Processes and the Facilitating Environment. New York: Int. Univ. Press, 1965 pp. 140-152

Wisdom, J.O. (1970). Freud and Melanie Klein: Psychology, Ontology, and Weltanschauung. in Psychoanalysis and Philosophy, ed. C. Hanley and M. Lazerowitz (New York: International Universities Press, 350.

Wolf, E.S. (1980), On the developmental line of selfobject relations. In: Advances in Self Psychology, ed. A. Goldberg. New York: International Universities Press, pp. 117-130..

Wolf, E.S. (1988). Problems of Therapeutic Orientation. Progr. Self Psychol., 4:168-172

Yogman, M.W. (1999). Affective Development in Infancy, 95-124. Norwood, NJ: Ablex.

Yudofsky, Stuart C., (2005), Fatal flaws : navigating destructive relationships with people with disorders of personality and character, American Psychiatric Publishing, London)

Zwemer, Weare A.; Deffenbacher, Jerry L (1984), Irrational beliefs, anger, and anxiety, Journal of Counseling Psychology, Vol 31(3), Jul 1984, 391-393.

The post Vrednosna orijentacija OLI metoda appeared first on Oli Centar.

Nebojša Jovanović, Beoknjiga 2013.

Taksonomija terapijskih ciljeva

Naše osnovno polazište je da se, u psihoterapijskom procesu promene, može raditi samo na promenama u funkcionisanju određenih sposobnosti. Klijenti se terapeutima obraćaju uglavnom zbog određenih stanja u kojima se nalaze. U stanju su napetosti, mrzovolje, bezvoljnosti, depresije, panike…nemaju samopoštovanje ili samopouzdanje…Iako terapeuti često kažu „možemo da radimo na vašem samopouzdanju, ili na vašoj depresivnosti, nestrpljenju…“, tako postavljen cilj je, zapravo, neprecizno i pogrešno definisan. Da prvo definišemo razliku između bazičnih sposobnosti, veština i stanja.

Bazične sposobnosti, veštine i stanja

Napravićemo, radi jasnije slike, ponovo poređenje funkcionisanja čoveka sa funkcionisanjem računara. Kada nešto ne funkcioniše sa radom računara, korisnik to vidi na ekranu. Pojavljuju se neke kukice, kvakice, kvadratići…ne može se pročitati tekst ili videti slika…Korisnik koji je iole upućen u način funkcionisanja kompjutera ne misli da se pokvario ekran, već softver koji obrađuje podatke i stvara ono što se vidi na ekranu, ili hardver – neki mehanički deo računara. Kad je kod čoveka “pokvaren hardver” on ide kod lekara, neurologa, hirurga, ili nekog drugog specijaliste za određeni ljudski hardver, ili organ. Kada mu ne funkcioniše “softver” (program za obradu podataka), obraća se stručnjacima za psihu.

Stanja zbog kojih se obraća su, zapravo, ekran ili “klinička slika”, kako je obično zovu stručnjaci za psihu. Slika se ne može poraviti, već samo defekti na hardveru ili softveru koji je stvaraju. Psihoterapeuti se ne bave organima (hardverima) već sposobnostima i veštinama koje klijent nema dovoljno razvijene. Dakle, mi ne možemo popraviti nečije samopoštovanje ili depresivnost ili nestrpljenje ili bilo koje drugo nepoželjno stanje, niti možemo stvoriti bilo koje poželjno stanje, ako ne “popravimo” bazične sposobnosti za obradu emotivno – kognitivnih podataka, što će dovesti do promene stanja. Čovek stvara svoja stanja načinom obrade onoga što mu se dešava.

Ponekada su ljudi svesni nedostataka određenih veština i obraćaju se za pomoć psihoterapeutima (u novije vreme lifecoachevima – trenerima životnih veština) sa željom da nauče određene veštine, kao što su veštine komunikacije, planiranja, organizovanja… Međutim, ovladavanje veštinama nije moguće ako se ne bazira na određenim sposobnostima. Ne možete naučiti nekoga da pleše, ako nema sposobnost koordinacije pokreta, niti nekoga da peva, ako ne može da kontroliše glasne žice. Pre mogućnosti da se ovlada veštinama potrebno je da se razviju sposobnosti koje čine to ovladavanje mogućim.

Uzmimo, na primer, tinejdžera koji je depresivan jer se oseća odbačenim od vršnjaka, smotanim i bojažljivim u komunikaciji, nema samopouzdanje i samopoštovanje, nestrpljiv je da nađe devojku, jer svi već imaju neke “simpatije” i nekakve “vezice”…Ako bismo pokušali da popravimo “sliku” mogli bismo da ga tešimo, ohrabrujemo, ili da ga učimo nekim veštinama komunikacije, kako da bude asertivan, kako da se snađe u nekim situacijama…ali to retko daje rezultate (zaprvo, daje ih ako klijent ima razvijene sposobnosti, ali ne i dovoljno razvijene veštine). Kažemo mu, na primer, da “izkulira” kad ga neko u društvu “proziva”, i da će tako ispasti veći “šmeker” nego ako pobegne iz situacije ili “pukne” u bespomoćnom besu…Takve dobronamerne savete i podučavanja, koji su najčešći oblik pokušaja da se pomogne, on može da primi k znanju, da pokuša…ali, uglavnom, ne i da sprovede u delo. Veština nema na šta da se “uhvati”. Kada dođe u situaciju nabijenu tenzijom on, na primer, ne može da “ukroti” svoje emocije (da ih neutralizuje i razborito misli). Preplavi ga bes ili strah, ili mu toliko “hormoni udare u glavu” da postaje iracionalan i nerazuman. Kada ga neko “zeza”, taj neko, u njegovom doživljaju, nije samo vršnjak koji se malo pravi važan, već oličenje zla koje treba uništiti ili pobeći od njega glavom bez obzira (gubi celovitost objekta i koristi mehanizam cepanja). Kako da “izkulira” kad nema sposobnost koja bi mu to omogućila. Pokušaj primene neke veštine bio bi “čista gluma” koja se lako “provali”. Zašto je tako strašno ako ga neko zeza? To udara na njegovu sliku o sebi koja nije stabilna (nema konstantnost objekta – konstantnost selfa), nema toleranciju na narcističke frustracije. Ambivalentan je prema odrastanju (da nije, bio bi uključen u zbivanja i interesovanja vršnjaka, shvatio bi “pravila igre”). Njegova volja je slaba, paralisana, okrenuta ka onome što je lakše (provodi sate za kompjuterom igrajući igrice, na primer) umesto ka razvoju…A onda ga sve to dovede u stanja koja mu ne prijaju – u apatiju ili nestrpljenje, nesigurnost, anksioznost…oseća se nesrećnim.

Da li bi pomoglo kada bi bio strpljiviji i više se trudio da ovlada veštinama i znanjima koja bi ga dovela do osećanja kompetentnosti? Da, samo što on nema stanje strpljenja. Strpljenje zahteva da psiha uposli nekoliko radnika – bazičnih sposobnosti za obradu emocija, da bi proizvela strpljenje kao željeno stanje. Nema strpljenja bez tolerancije na frustraciju i sposobnosti da se odloži zadovoljstvo. Da bi njegova psiha mogla da toleriše frustraciju i odloži zadovoljstvo, potrebno je da izvede na teren nekoliko “igrača”. Jedan bi morao da ima veru da će do zadovoljstva doći, samo da treba da se strpi. Da kaže u glavi “polako, biće toga, sve će biti u redu…”. Odakle taj glas u glavi. Šta ga drži stalno prisutnim i dovoljno uverljivim? Uspomene na dosledna ponašanja objekta koji je bio siguran i dovoljno konstantan da nam se ta iskustva “usade u glavu”. Ako momčić nije u stanju da održava taj glas u svom umu, teško će mu biti da bude strpljiv (s-trpljiv-nosi u sebi značenje trpeti sa nekim, a taj neko je u nama i pomaže nam da trpimo zajedno). Nema strpljenja bez konstantnosti objekta, ne može se uvežbati bez toga. A možda ga je baš njegov objekt naučio nestrpljenju tako što je zadovoljavao sve njegove potrebe i nije ga pelcovao za frustracije koje donosi uključivanje u grupu vršnjaka. Možda je “razmažen”, očekuje sve na gotovo, bez truda i muke. Sve u svemu, momčetu ne možemo pomoći tako lako. Potrebno je da mu pomognemo da razvije bazične sposobnosti koje nije razvio (a znamo da razvoj boli), da ga pridobijemo da radi sa nama na tome (i da podnosi bol razvoja) zbog željenog stanja u kojem želi da bude (ali koje će doći “jednog dana”).

I psihoterapija je oblik vaspitanja i obrazovanja. Kao što nastavnici i roditelji imaju problem da podstaknu decu da misle, da razviju i koriste više kognitivne procese, tako i u psihoterapijskom procesu terapeuti “muče muku” sa otporima klijenata, nezrelim mehanizmima odbrane, kontraveštinama, manipulacijama…u pokušajima da ih zamene zrelim emocionalnim kompetencijama.

U poglavljima u kojima smo obrađivali pojedinačno bazične emotivne sposobnosti, dali smo tabele sa prikazima menifestacija zrelih sposobnosti i defekta u sposobnostima u kognitivnom, afektivnom i konativnom domenu. Takođe smo prikazali i neke od terapijskih tehnika koje se mogu koristiti za razvoj pojedinih sposobnosti i povezali ih sa vrstama učenja koje se kroz te tehnike odvijaju. Govorili smo o tehnikama koje razvijaju konceptualno znanje, znanje o određenim psihološkim pojavama kod čoveka, razumevanje pojmova. Mnogi grupni psihoterapijski pravci otpočinju rad sa terapijskim grupama edukacijom o bazičnim pojmovima (Transakciona analiza edukacijom klijenata o ego stanjima, tipovima transakcija, igrama…Geštaltisti o svesnosti, odnosu figure i pozadine, eksperimentima…). Govorili smo i o učenju proceduralnih, deklarativnih i metakognitivnih znanja u procesu psihoterapije, i tehnikama ili osobenostima psihoterapijskog odnosa koji podstiču ove vrste učenja. Kako bi izgledala taksonomija psihoterapijskih ciljeva prema modelu sposobnosti koji smo predložili? Terapijske ciljeve možemo predstaviti u obliku dvodimenzione tabele kao što je sledeća:

Tabela 40-Taksonomija terapijskih ciljeva

Terapijski proces je proces učenja. Thorndike (1931) je učenje definisao kao aktivnost koja dovodi do promene. Ono što ne dovodi do promene nije učenje (ah, kako se onda malo uči u školama). U terapijskom procesu je takvo shvatanje učenja od ključne važnosti. Klijent je došao da se promeni. Ako se ne menja, sve što smo radili, koliko god sadržaja bilo izneto na terapijskim seansama, koliko god “uvida” da je klijent imao, ti procesi nisu bili učenje, jer učenje je menjanje. U koliko procesi koji se odvijaju na psihoterapijskim seansama ne dovode do promena u bazičnim emotivnim sposobnostima, do poboljšanja u njihovom funkcionisanju, neće doći ni do značajnih promena u opštem funkcionisanju klijenta u životu, u ljubavi i radu. Psihoterapijske tehnike koje ne podstiču neko od vrsta učenja navedenih u tabeli i razvoj procesa vezanih za sazrevanje neke od bazičnih emocionalnih sposobnosti, smatramo beskorisnima u terapijskom procesu.

Konceptualno učenje-konceptualna znanja i bazične emocionalne sposobnosti

Ova vrsta učenja se najviše koristi u delu psihoterapijskog procesa koji nazivamo „vaspitanje klijenta za psihoterapiju”. Najizraženije je u psihoterapijskim pristupima koji su kognitivistički orijentisani, ali je prisutno u svim psihoterapijskim pristupima u različitoj meri. Deklarativno je jer se izražava rečima, i uglavnom se odnosi na učenje klijenta o nekim opštim karakteristikama ljudske prirode, o tome kako funkcioniše čovek, o principima promene. Klijenti koji provedu izvesno vreme na psihoterapiji vođenoj po principima nekog psihoterapijskog pravca nauče i „jezik” tog pravca, osnovne pojmove karakteristične za tu terapijsku školu i način na koji taj pravac objašnjava izvesne psihološke pojave koje se dešavaju u psihoterapijskom procesu. Psihoanalitički klijent brzo nauči šta je to nesvesno (Terapeut mu ukazuje na tu psihološku pojavu, kao na opšteljudsku karakteristiku: „Vidite kako neke emocije koje ljudi ne žele da priznaju, osete, koje nisu u našoj svesti, mogu da utiču na ponašanje, a da mi to ne znamo…”), šta je otpor („vidite da, iako smo se dogovorili da ćete pokušati da kažete sve što vam padne na pamet, bez cenzure, postoje neke snage u vama koje se opiru tome, neke neprijatne emocije koje pokušavate da izbegnete. U psihoterapijskom procesu se to redovno dešava, ljudi izbegavaju ono što im je bolno, iako žele da se osloboge tegoba zbog kojih su došli…”, ili transfer („dešava se da ljudi prenose osećanja sa jedne na drugu osobu, kao što ste vi preneli ono što osećate prema ocu na mene…”). Klijent na R.E.B.T. psihoterapiji će, na samom početku, biti edukovan o ABC modelu, o tome kako događaji, sami po sebi, ne izazivaju emocije već se, između događaja i emocija, uključuju naša tumačenja događaja, naša uverenja…Na taj način klijenti stiču određene konceptualne okvire o funkcionisanju čoveka u koje smeštaju sopstvena iskustva (ili te okvire povezuju sa svojim iskustvima. Kako bi rekao Pijaže, stvaraju se određene „asimilacione šeme”).

Kada su u pitanju konceptualna znanja o bazičnim sposobnostima za obradu emocija, ona se mogu učiti na nekoliko načina. Jedan je kroz upoznavanje klijenata sa konceptom sposobnosti, objašnjavanje kako one funkcionišu, i razgovor sa njim o tome kako on vidi razvijenost i funkcionisanje tih sposobnosti kod sebe. To se češće radi u grupi, na radionicama (kada se da mali „teorijski” uvod, neka tema za rad), nego u individualnom radu. U individualnom radu se obično ide obrnutim putem. Primeti se neki obrazac u funkcionisanju osobe, suoči se osoba sa obrascem, i onda razgovara o tom obrascu kao o generalizovanom načinu ponašanja. Zapravo, do konceptualnih znanja se može doći i induktivnim i deduktivnim putem, od opšteg ka posebnom ili od posebnog ka opštem, od principa ka konkretnom primeru, ili od konkretnih primera iz kojih se izvlače opšiti principi.

Na primer, tehnika koja koristi konceptualno učenje procesa neutralizacije je već spomenuti ABC model u R.E.B.T terapiji. Često se koristi kod takozvanog „menadžmenta besa”. Osoba dolazi na terapiju zbog problema sa kontrolom besa i impulsivnim ispadima koje je dovode u neprilike. R.E.B.T terapeut je prvo uvodi u koncepte koji objašnjavaju nastanak besa. „Vidite, nije događaj doveo do vaše reakcije besa, već način na koji ste ga tumačili…”. Potom ide edukacija klijenta o tome šta su zahtevi od stvarnosti, a šta su želje. Kad osoba ima zahteve prema sebi, drugima ili uslovima života, pa ti zahtevi nisu ispunjeni, onda je ona besna…kad govori sebi (ili misli tako), „on ne sme to da mi radi, on mora da se ponaša tako…”, pa se to ne ispuni, reakcija je bes koji nije neutralisan („slepi bes”), i mentalno je neobrađen (nema dovoljne mentalizacije, sposobnosti da se razumeju motivi drugih, napravi „teorija uma”…).

Biofidbek tehnike samoregulacije, takođe, podrazumevaju edukaciju o nekim bazičnim konceptima psihofiziološkog funkcionisanja čoveka, o uticaju načina disanja, na primer, na aktivaciju simpatičkog i parasimpatičkog nervnog sistema, na uzbuđivanje ili smirivanje. Klijent se podučava o uticaju telesnih ritmova na balansiranje emocija…Ova konceptualna znanja pripremaju teren za usvajanje proceduralnih znanja vezanih za neutralizaciju – uvežbavanje i automatizaciju veština samoregulacije.

Konceptualna znanja povezana sa celovitošću objekta obuhvataju razumevanje pojmova vezanih za procese integracije doživljaja, za procese „lepljenja”, povezivanja različitih fragmentiranih aspekata percepcije, emocija, kognicije. Brojne geštalt tehnike, na primer, uvode klijenta u razumevanje odnosa između figure i pozadine, proširivanja svesnosti, integracije odcepljenih delova selfa…klijent se priprema da razume pojmove i koncepte u koje bi svrstao sopstvena iskustva fragmentacije doživljaja i integracije doživljaja drugih i sebe. Telesni pravci, bioenergetika i radiks, takođe edukuju klijente o odnosu tela i uma, mišićnim tenzijama koje zaustavljaju protok energije kroz telo i blokiraju emocije, fragmentirajući doživljaj osobe…Sva ova konceptualna učenja usmerena su na to da pripreme teren za proceduralno učenje – ovladavanje sposobnošću integracije-celovitošću objekta.

Konceptualna znanja povezana sa konstantnošću objekta prenose se kroz edukaciju klijenta o tome kako se formiraju stabilne mentalne reprezentacije druge osobe i sebe, kako se diferenciraju mentalne reprezentacije sebe od mentalnih reprezentacija drugih. Na primer, u transakcinonoj analizi se podučavaju klijenti o konceptima ego stanja roditelj, odrasli i dete. O tome da je ego stanje roditelj unošenje mentalnih reprezentacija drugog (roditelja) u mentalnu reprezentaciju sebe („moj roditelj govori kroz mene, kao da je deo mene, kao da sam ja“). Klijenti crtaju svoj „egogram“, procenu toga koliko je koje ego stanje dominantno, kakav bi želeli da bude odnos između ego stanja roditelj, odrasli i dete u njima…Ova konceptualna znanja pripremaju teren za proceduralna znanja – učenje procesa diferencijacije (razdvajanja doživljaja sebe i drugoga, stvaranje jasnih granica selfa), separacije i individuacije, i stvaranje stabilne mentalne reprezentacije sebe i drugoga. Geštalt terapija često koristi i određene „izreke“ kroz koje podučava klijente razumevanju određenih koncepata bitnih za razvoj (često ih možemo videti na zidovima ordinacija geštalt terapeuta). Recimo, kada je u pitanju podučavanje o procesu diferencijacije (deo procesa separacije i formiranja konstantnosti objekta) koriste poznatu Perlsovu izreku „Ja činim svoje. Ti činiš svoje. Ja nisam na ovom svetu da bih ispunio tvoja očekivanja, niti si ti na ovom svetu da bi ispunio moja. Ti si ti, ja sam ja, ako uspemo da se nađemo biće lepo, a ako ne, ne može se ništa.“ (Perls F. 1969).

Nećemo se ovde dalje upuštati u razradu konceptualnog učenja za svaku od navedenih bazičnih sposobnosti za obradu emocija, jer to zahtev posebnu knjigu i dosta prostora. Hteli smo samo da pokažemo kako se, služeći se modelom sposobnosti koji smo dali i taksonomijom terapijskih ciljeva, može jasnije odrediti čemu tačno služi koja terapijska tehnika ili terapijska aktivnost. Ka kojoj vrsti učenja i znanja je usmerena i koju sposobnost teži da razvije. Terapeutima to omogućuje da se, u izboru tehnika koje koriste, ne oslanjaju samo na intuiciju.

Proceduralno učenje – znanje i bazične emocionalne sposobnosti

Psihoterpijski proces nije samo kognitivna aktivnost (uvid, razumevanje, promena uverenja), ne odvija se samo na planu onoga što je izrečeno i što se može izraziti rečima. Sve veći broj autora u okviru psihoanalitičke teorije prihvata stav da je za terapijsku promenu neophodno nešto više od interpretacije. Uvid i interpretacija su oblici spoznaje koji spadaju u simbolički domen takozvanih eksplicitnih deklarativnih znanja (znanja koja se mogu verbalizovati, simbolično predstaviti, svesna znanja o činjenicama…). Međutim, najmanje dve vrste znanja, dve vrste reprezentacija i dve vrste sećanja, stvaraju se i rekonstruišu u dinamičkoj psihoterapiji. Jedno je eksplicitno (deklarativno) i drugo je implicitno (proceduralno), ili, kako ga još autori nazivaju, “implicitno relaciono znanje” (nesvesno znanje o načinima bivstvovanja sa drugom osobom).

Proceduralna znanja se mogu usvajati na različite načine. Kroz odnos – kontakt sa drugom osobom, kroz uvežbavanje određenih veština, pri čemu koraci kroz koje se prolazi u ovladavanju veštinom mogu biti i deklarativno izraženi i definisani (Pri učenju vožnje automobila, na primer, daju se i verbalne instrukcije kako se menjaju brzine, kako se gleda u retrovizor…ali je suštinski deo učenja u uvežbavanju, ponavljanju radnji dok ne dođe do automatizacije).

U psihoanalitičkom metodu, proceduralna znanja se usvajaju pretežno kroz identifikaciju klijenta sa načinom razmišljanja analitičara, kroz usvajanje analitičke procedure. Klijent uči da slobodno asocira, da sam prepoznaje otpore, transferne manifestacije, da radi sa svojim sadržajima ono što je radio analitičar. On usvaja veštinu, procedure samoanaliziranja. To je samo jedan deo proceduralnog učenja u analitičkoj terapiji. Kroz kontakt sa analitičarem, kroz „momente susreta“ (o kojima smo govorili ranije) dolazi i do druge vrste proceduralnog učenja – učenja o tome kako se osećati drugačije u odnosu sa drugim ljudskim bićem. Da bi se osoba osećala opušteno u odnosu sa drugim, ona mora ovladati određenim mehanizmima regulacije, određenim procedurama, aktivnostima unutar uma i organizma koje se, implicitno, uče kroz novi odnos i proširuju na druge odnose. Neki terapijski pravci, u pokušajima da skrate terapijski proces, zanemaruju ovaj ključni aspekt proceduralnog učenja naglašavajući tehnike. Iskustvo pokazuje da klijenti, nakon uspešno završenog tretmana, uglavnom pamte dva tipa ključnih događaja za koje veruju da su doveli do promene. Jedni se tiču ključnih interpretacija (uvida) koje su reorganizovale njihov unutrašnji svet. Drugi se tiču sprecifičnih momenta autentičnog odnosa uspostavljenog sa terapeutom koji su promenili odnos sa njim i dalje promenili klijentov doživljaj samog sebe. Ovi izveštaji ukazuju na to da mnoge terapije ne uspevaju ili se prebrzo završavaju ne zbog netačnih ili neprihvaćenih interpretacija, već zbog propuštanja prilike za uspostavljanje značajnog odnosa između dve osobe kroz koji se usvajaju bazična proceduralna znanja.

U nekim terapijskim pristupima, koji su više bihejvioralno orijentisani, naglasak se stavlja na usvajanje veština koje se uče kroz razrađene korake. U biofidbeku se uče veštine regulacije, dijafragmatsko disanje uz relaksaciju i vizualizaciju, praćeno preciznim povratnim informacijama o telesnim funkcijama koje se snimaju senzorima. R.E.B.T. terapeuti edukuju klijente uvežbavajući ih da dosledno primenjuju ABC model u svakodnevnim situacijama…

U O.L.I. metodu, naglasak je na kontaktu kroz koji se uče proceduralna znanja, ali i na specifičnoj osetljivosti terapeuta za procese obrade emocija (rad bazičnih sposobnosti za obradu emocija) koji se odvijaju u klijentu. Oni se prepoznaju i klijent se suočava sa njima. U koliko je suočavanje sa tim obrascima uvremenjeno i ostvareno kroz dobar kontakt, klijenti postaju svesni obrazaca, ali ne znaju kako da ih promene. Obično komentarišu “da, sada vidim kako funkcionišem, ali ne znam drugačije…kako se to radi?”. Tada terapeut može i deklarativno da objasni drugačiju procedure obrade emocija, da ukaže klijentu na to kako mogu funkcionisati razvijene bazične emocionalne sposobnosti. U poglavljima u kojima smo obrađivali bazične emocionalne sposobnosti nabrojali smo i neke tehnike koje ih mogu razvijati, pa ih nećemo ovde navoditi. Većina tih tehnika je usmerena na proceduralno učenje. Ako kažemo klijentu da radi tehniku fokusiranja, ali da ne ulazi u osećanja koja se pojavljaju, samo da ih primeti, da se fokusira na celinu doživljaja, “osećajni utisak”, učimo ga, u isto vreme, i procedure neutralizacije i integracije-održavanja celovitosti objekta. Ako ga, u naletima pozitivnih ili negativnih emocija, podsetimo na to šta još zna o osobi koju, u tom trenutku, voli ili mrzi, učimo ga da toleriše ambivalenciju umesto da koristi cepanje kao mehanizam odbrane…Učenjem tehnika emotivnog računovodstva uvodimo ga u procedure odmeravanja emocija i donešenja odluka. Ako tražimo da razmisli o tome šta je najgora moguća varijanta neke situacije koju katastrofizira i pitamo ga šta je toliko strašno u tome, ili ga podstičemo da se suoči sa blažom varijantom te situacije koju će sam namerno izazivati, (kao u “domaćim zadacima” koji se primenjuju u R.E.B.T. u) učimo ga da razvija proceduralna znanja vezana za toleranciju na frustraciju.

Pre nego što smo jasnije definisali bazične emocionalne sposobnosti i procedure koje se odvijaju u našem umu dok obrađujemo emocije, često smo sebe zaticali, u radu sa klijentima, kako ne znamo da im odgovorimo na pitanja “kako se to radi”. Kako se neutralizuje, kako se održava celovitost i konstantnost objekta, kako se toleriše frustracija ili ambivalencija…Čovek to radi automatski, i ne analizira u detalje automatizovane procese koji se odvijaju u njemu. Ali, u klijentu se ti procesi ne odvijaju automatizovano. Odvijaju se automatizovano nedovoljno razvijeni procesi, procesi sa greškom, kontraveštine. Tehnike O.L.I. metoda su, uglavnom, orijentisane upravo na proceduralno učenje o načinima funkcionisanja razvijenih bazičnih sposobnosti za obradu emocija.

Metakognitivno učenje – znanje i bazične emocionalne sposobnosti

Metakognitivno znanje je znanje o kognitivnim procesima uopšte, kao i svesnost i razumevanje kognitivnih procesa. U njega spada i strateško znanje (znanje o strategijama koje se mogu koristiti za rešavanje određenih zadataka), znanje o zadacima i kontekstu, kondicionalno znanje (koji je tip zadatka koji treba da rešimo, u kom kontekstu su primenljive strategije za rešavanje takvog zadatka, pod kojim uslovima, koja su ograničenja) i samospoznaja (kakav je moj specifični način na koji učim, suočavam se sa problemima, rešavam ih…). Sas (1978) je, u „Etici psihoanalize“, naglasio tu metakognitivnu dimenziju učenja u psihoterapijskom odnosu.

Govoreći o psihoanalizi kao obrazovanju Sas je naveo tri vrste učenja i tri tipa obrazovnih situacija na kojima se ona zasnivaju:

1) Protoobrazovanje – njegove odlike su da je a) učenje ograničeno na jednu posebnu stvar, b) učenik ne raspolaže uspešnim sredstvima za proveravanje tačnosti uputstva koje je dobio. Tipičan primer je davanje i primanje saveta. Ako smo, na primer, u nepoznatom gradu i pitamo za neku ulicu, dobićemo savet kako da stignemo tamo, čiju tačnost utvrđujemo tek kada to uradimo. U terapiji je takva vrsta učenja direktivno savetovanje koje se zasniva na sugestiji.

2) Druga vrsta situacije je obrazovanje – metod učenja postaje složeniji kad nastavnik podučava, a učenik uči nešto više od saveta. Iz dobijenih informacija učenik sam može da izvuče savet. Tu vrstu saveta Sas naziva „metasavetom“. Na primer, ako putujemo i potreban nam je matasavet, onda uzmemo mapu, ako učimo strani jezik – rečnik… Odlike ovakvog učenja su: a) nije ograničeno na neko posebno pitanje ili predmet jer, ako ume da se koristi metasavetom ( npr. mapom ili rečnikom ), učenik će moći da nauči mnoge stvari koje pripadaju istoj logičkoj klasi. b) Učenik može više da proceni tačnost stečenog obaveštenja nego u situaciji protoobrazovanja. Ovde spada većina poznatih obrazovnih situacija. U terapiji osoba uči o svojim nepriznatim osećanjima i sklonostima, iz analize otpora i prenosa shvata inventar svojih osnovnih interpersonalnih strategija ponašanja, njihovo poreklo, ciljeve i sl. I, na osnovu toga, može da izvuče „metasavet“. Dobija svoju „mapu“, i ako nauči da se njome služi, oslobađa se potrebe za stalnim traženjem saveta.

3) Metaobrazovanje – je na vrhu hijerarhije obrazovnih situacija. Odlike ovog tipa obrazovanja su: a) Učenje nije ograničeno ne jednu jedinu klasu predmeta. To je učenje o tome kako se uči. Metanastavnik podučava učenika kako je nešto naučio i kakve lične i društvene posledice proističu iz tog stila učenja. b) Pošto cilj metaobrazovanja nije u tome da pruži faktička obaveštavanja, istinitost ili lažnost onoga što nastavnik saopštava nije od značaja. Nastavnikov zadatak je da pomogne učeniku da prema sebi stekne meta obrazovnu perspektivu. Ovde nastavnik nudi sistem za organizovanje znanja i podstiče učenika da se koristi autonomnijim i kritičkim metodom učenja. U terapiji se meta obrazovanje podstiče analizom same analitičke situacije, samog metoda sticanja znanja, što postaje oruđe u rukama analizanta za suočavanje sa životom.

Mogli bismo reći da, kroz metakognitivno učenje, klijent postaje ekspert, preuzima od terapeuta njegove funkcije, čime prestaje vezanost koja je zasnovana na nedostatku funkcija. Preuzimanje funkcija, „unutrašnjih radnih modela“ je, kako nam je to sugerisao Fonagy (2001, 2002, 2003) osnova sigurnog afektivnog vezivanja i sposobnosti za separaciju i individuaciju.

Ne bismo mogli govoriti o nekim posebnim tehnikama vezanim za metakognitivno učenje, već pre o opštem stavu, sklonosti i sposobnosti terapeuta da prenosi svoj proces mišljenja, da ga jasno pokazuje i artikuliše, da uči klijenta kako da prepoznaje i nadzire sopstvene mentalne procese, procese učenja o sebi. Svaka aktivnost u procesu psihoterapije, tehnika, intervencija…pruža mogućnost da se objasni klijentu kako smo do toga došli, zašto smo to uradili, zašto baš tada, u toj situaciji…za podsticanje metakognitivnog učenja.

Uverenja, stavovi, uvidi…i bazične emocionalne sposobnosti

U kognitivističkim i kognitivno bihejvioralnim pravcima naglasak se stavlja na rad sa iracionalnim uverenjima klijenata. Osnovni model promene vidi se kroz promenu iracionalnih uverenja. ABC model R.E.B.T.a kaže: aktivirajući događaji ne izazivaju posledice (emocije), već načini na koji ih tumačimo – iracionalna uverenja koja utiču na naše tumačenje događaja. Ako se promene uverenja, promeniće se posledice, to jest disfunkcionalne emocije. Smatramo da je uverenje da su iracionalna uverenja krajnji uzrok iracionalnih ponašanja takođe iracionalno uverenje, kao i ideja da će promene iracionalnih uverenja u racionalna dovesti do promena u funkcionisanju klijenta. Ovaj model ima jednu ozbiljnu “rupu”. Naime, iracionalna uverenja su, takođe, posledice ispod kojih, u lancu kauzalnosti, stoje defekti u bazičnim sposobnostima za obradu emocija. Ona su “slika na ekranu” koju daje neispravan softver. Bez promene u funkcionisanju bazičnih emocionalnih sposobnosti neće doći do stvarnih promena u funkcionisanju klijenta, čak i ako promeni iracionalna uverenja u racionalna. Ona će biti samo “general bez vojske”, neće suštinski uticati na doživljaj osobe. Promena nije tako jednostavna stvar kako često sugerišu neki R.E.B.T. terapeuti. Naravno, kao što smo ranije pokazali, brojne R.E.B.T. tehnike mogu biti korisne u razvoju nekih bazičnih sposobnosti. Ono što je korisno su mogućnosti koje nude za proceduralno učenje, uvežbavanje sposobnosti.

Disputacija (osporavanje) iracionalnih uverenja je samo jedna od karika u lancu promene, ona karika koja utiče na površniji nivo – na intelekt. Da bi bio bliži istini o načinu funkcionisanja čoveka, onako kako je mi vidimo, ABC model bismo izmenili dodavanjem ključne karike – rada bazičnih emocionalnih sposobnosti. Iako ne bi izgledao “elegantno” kao ABC model promene u tri koraka (ta tendencija da se unificira terapijski proces, da se odredi neka standardizovana procedura, možda je dobra za istraživače, psihometričare, ali je smatramo destruktivnom po sam proces psihoterapije, koju vidimo kao fleksibilan proces koji se modifikuje sa svakim klijentom), naša “formula” bi izgledala ovako: ABECBC (i ovde su skraćenice od engleskih reči) A-aktivirajući događaj, BEC-bazične emotivne kompetencije (obrada primarnih emotivnih reakcija koje se javljaju kao direktan odgovor na događaj), B-uverenje (believes) i C – konsekvence, sekundarne emotivne reakcije.

Afekt može biti produkt kognitivne aktivnosti i, kao takav, zavisan od misli, kako to tvrde R.E.B.T. teoretičari. Promenom uverenja, tumačenja događaja, mogu se menjati i posledice – emocije. To je tačno, ali delimično. Emocije nisu samo reakcije na kogniciju. One su kognicija koja je postojala i pre uverenja, koja ima i svoju nezavisnu istinu. Afekti imaju sopstvenu, neposrednu evaluaciju stvarnosti, ličnog značenja situacije u kojoj se nalazimo. Možemo reći da su afekti kognitivni sami po sebi (slično značenje ima i termin “mudrost tela”, kognitivna dimenzija telesnih reakcija). Afekti su kognitivni u širem smislu značenja reči kognicija. Oni imaju kognitivnu dimenziju koja se odnosi na činjenicu da emocije predstavljaju oblik povezanosti sa svetom i da su nosioci ličnog značenja. Tako, emocionalno relevantna značenja mogu biti okinuta podražajima čije intelektualno dekodiranje još nije dostignuto (ili nije artikulisano). Emocije mogu evaluirati stvarnost pre intelekta. Takođe, sada je već poznato da afekti imaju sopstvene reprezentacije (mentalno predstavljanje)(Stein, 1991) u obliku nediskurzivnih simbola ili prezentacija (predstave kroz pokrete). Afekti su nosioci znanja koje je drugačije od našeg intelektualnog znanja, i koje težimo da artikulišemo, povežemo sa našom “sekundardnom kognicijom”.

Iskrivljena uverenja su posledica neadekvatne obrade emotivnih informacija. Njihova funkcija je da podrže odbrambene mehanizme i kontraveštine koje su razvijene umesto zrelih sposobnosti, da realnost iskrive kako bi se uskladila sa subjektivnim doživljajima i potrebama. I u socijalnoj psihologiji možemo naći brojne potvrde ovakvog shvatanja kod autora koji se bave stavovima i otpornošću na menjanje stavova, posebno predrasuda (McGuire, 1964, 1989). Kao nejčešći faktori koji utiču na otpornost prema menjanju stavova (Rot, 2003) navode se faktori vezani za funkciju koju stavovi imaju: instrumentalnost (osoba ima neku korist od svog stava) i odbrambena funkcija stava (stavovi su u službi mehanizama odbrane od anksioznosti). Pa se navodi da je promena stava moguća (kod odbrambenih stavova) kad se promeni osećanje ugroženosti. I ovde možemo videti ideju da promena u emotivnom domenu dovodi do promene u kognitivnom domenu – da emotivna promena prethodi uvidu, a ne uvid promeni. Kognitivna, emotivna i konativna komponenta stava, kažu socijalni psiholozi, često nisu u korelaciji, i to šta neko misli o određenom socijalnom objektu (kognitivna komponenta) nije pouzdan prediktor njegovog ponašanja (konativna komponenta). Međutim, intenzivna afektivna komponenta je u većoj meri povezana sa spremnošću osobe da nešto preduzme (pozitivno ili negativno) u odnosu na objekt stava.

Nije samo R.E.B.T. model promene pod “sumnjom”, već i psihoanalitički. Da li uvid prethodi promeni ili promena prethodi uvidu? Frojdov model je jasan – prevođenje nesvesnog u svesno dovodi do promene. Međutim, često možemo čuti preporuke psihoanalitičkih “metodologa”, onih koji se bave proučavanjem psihoanalitičke tehnike, o tome kada i kako treba davati interpretacije. Interpretacija, kažu, treba da bude “uvremenjena”, klijent treba da bude spreman za interpretaciju da bi je prihvatio. Šta to znači? Klijent koji je bio nespreman, pa je postao spreman za interpretaciju, već se promenio. Njegova spremnost je promena, a prihvatanje interpretacija ili uvid do kojega je došao sam klijent su posledice, ishod promene. Naravno, i sam uvid može da pokreće nove promene. Analitičari govore i o tome da jedan uvid ne čini promenu, da se on mora “prorađivati”, primenjivati u raznim situacijama, da se efektivnost uvida može izgubiti (kao da ga klijent zaboravi, ili umanji značaj nekog svog uvida). Kao da neki uvid, koji je “probio” u određenom trenutku, nema “za šta da se zakači”, nema sposobnosti koja bi ga integrisala u celinu ličnosti i držala konstantnim (tek onda postaje “princip funkcionisanja”, “unutrašnji radni model”). Izolovani i neintegrisani uvidi koji se ne održavaju u vremenu ne dovode do trajnijih promena. Njima je potrebna “radna snaga”, vredne “radiše”, bazične emocionalne sposobnosti, koje će neprekidno obavljati svoje radne zadatke: balansirati snažne emocije da bi moglo doći do uvida (neutralizacija, mentalizacija. “Gvožđe se kuje dok je hladno”) integrisati uvid u celinu ličnosti (celovitost objekta), održavati njegovo značenje, važnost za osobu (konstantnost objekta), koristiti uvid za bolje podnošenje frustracija (tolerancija na frustraciju), usmeravati osobu da donosi odluke u skladu sa uvidom, da preduzme odgovornosti (tolerancija na ambivalenciju), obezbediti energiju za sporovođenje odluka koje su posledica uvida (volja), pokrenuti ponašanja koja proističu iz uvida (inicijativa). Ako bilo koji od “zaposlenih” u ovom lancu zakaže, neće doći do potpune promene.

Videli smo da je, u razvoju bazičnih emocionalnih sposobnosti, od ključnog značaja proceduralno učenje, učenje koje se odvija kroz kontakt sa psihoterapeutom, kroz „momente susreta (Stern, 1998) i sticanje „inplicitnih relacionih znanja“, modela za „kako biti zajedno sa drugim“. Kao što je interpretacija terapeutski dogadjaj koji preuredjuje klijentovo svesno deklarativno znanje, „momenti susreta“ su trenuci koji preuredjuju implicitno relaciono znanje, kako kod klijenta, tako i kod analitičara. Upravo u tom smislu ovaj „momenat“ dobija na značaju kao bazična jedinica subjektivne promene u domenu „implicitnog relacionog znanja“. Kada dođe do promene u interpersonalnom okruženju, upravo je „momenat susreta“ ono što je do toga dovelo. Ova će se promena osetiti, dok će izmenjeno okruženje tada delovati kao novi efektivni kontekst u kojem se kasnije mentalne aktivnosti dešavaju i oblikuju, i time povratno reorganizovati doživljaj prošlih događaja.

Kroz kontakt se „preuzimaju funkcije“ …(Fonagu, P. 2001, 2002, 2003), stvaraju se, implicitno, „unutrašnji radni modeli“ koji se skladište u proceduralnoj memoriji. Usvajanje terapeutovih unutrašnjih radnih modela od strane klijenta direktno je povezano sa razvojem refleksivne funkcije, odnosno mentalizacije, i spremnošću na uvide i prihvatanje interpretacija.

Zašto naglašavamo pitanje šta je prvo, „kokoška ili jaje“, uvid ili promena? Želimo da ponovo naglasimo da psihoterapija nije zanat i da tehnike (iako smo naveli veliki broj terapijskih tehnika) ne mogu zameniti kontakt, proceduralno i metakognitivno učenje koje se odvija kroz kontakt između terapeuta i klijenta. Tek promene koje se dešavaju kroz kontakt pripremaju teren za tehnike, uvide, kognitivna razumevanja problema…Zašto je, uopšte, potrebno da to naglašavamo? Zato što postoji tendencija u savremenim psihoterapijskim pristupima da se psihoterapijski proces „standardizuje“, da se pretvori u određenu tehničku proceduru koja ne zavisi u većoj meri od psihoterapeutove sposobnosti za kontakt, u proceduru koju „na isti način mogu da ponove nezavisni istraživači“…kako bi bila naučna. Smatramo da takve tendencije uništavaju samu srž psihoterapije, sa alibijem da pokušavaju da je načine naučnom disciplinom. Čovek nije „standardizovan“, pa mu se ne može ni prići standardizovanim pristupima. Psihoterapijska „tehnokratija“ je, prema našem uverenju, destruktivan pokret, „virus“ u organizmu psihoterapije, zaraza preneta iz akademske psihologije, testocentrične psihologije, „prave, objektivne nauke“. Imunitet psihoterapijskog tela je oslabljen potrebom za dodvoravanjem „nauci“, dokazivanjem efikasnosti kroz „standardizovano merenje“, potrebom za skraćivanjem terapijskog postupka kako bi bio ekonomski isplatljiviji, najpoželjniji na „tržištu“…

Literatura:

Abelson, R, P., &Rosenberg, M, J., (1958) Symbolic psychologic: A model of attitudinal cognition, Behavioral Science, 3, 1 – 13

Abraham, K. (1922). Manifestations of the Female Castration Complex, 1. Int. J. Psycho-Anal., 3:1-29

Abraham, K. (1925). Psychoanalytical notes on Coue’s system of self mastery. In Clinical Papers and Essys on Psycho-Analysis. 36.327. London: Hogart Press, 1955.

Abraham, K. (1927). A short history of the development of the libido. In Selected papers of Karl Abraham (Douglas Bryan and Alix Strachey, Trans.). London: Hogarth Press. (Originalni rad je publikovan 1924)

Abrams, S. 1978 The teaching and learning of psychoanalytic developmental psychology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 26:387-406

Adler, G. (1985). Borderline psychopathology and its treatment. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Adler, G. 1981 The borderline-narcissistic personality disorders continuum Amer. J. Psychiatry 138 46-50

Akhtar, S. (1992). Tethers, orbits, and invisible fences: clinical, developmental, sociocultural, and technical aspects of optimal distance. In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues, ed. S. Kramer & S. Akhtar. Northvale, NJ:

Akhtar, S. (1994). Object Constancy and Adult Psychopathology. Int. J. Psycho-Anal., 75:441-455

Akhtar, S. (2002). Forgiveness. Psychoanal Q., 71:175-212

Akhtar, S. 1987. Schizoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 41 499-518

Akhtar, S. 1989 Narcissistic personality disorder, Psychiatric Clinics of North America 12 505-529

Akhtar, S. 1990a. Concept of interpersonal distance in borderline personality disorder (letter to editor) Amer. J. Psychother. 147 2

Akhtar, S. 1990b Paranoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 44 5-25

Akhtar, S. 1992b Broken Structures: Severe Personality Disorders and Their Treatment, Northvale, NJ: Jason Aronson.

Akhtar, S., & Byrne, J. P. 1983 The concept of splitting and its clinical relevance, Amer. J. Psychiatry 140 1013-1016

Alpert, A. (1949). Sublimation and Sexualization—A Case Report. Psychoanal. St. Child, 4:271-278

American Academy of Pediatric, 2008. Bright Futures Guidelines for Health Supervision of Infants, Children, and Adolescents—Third Edition, Edited by Joseph F. Hagan Jr. MD, FAAP; Judith S. Shaw, RN, MPH, EdD; and Paula Duncan, MD, FAAP

Anderson, L. & Krathwohl, D. A. (2001) Taxonomy for Learning, Teaching and Assessing: A Revision of Bloom’s Taxonomy of Educational Objectives, New York: Longman

Arlow, J. Fantasy systems in twins. Psychoanal Q. 1960 Apr;29:175–199.

Assagioli, R. (1973.) The Act of Will. New York: Viking Press,

Auchincloss, E.L. and Weiss, R.W. (1992). Paranoid Character and the Intolerance of Indifference. J. Amer. Psychoanal. Assn., 40:1013-1037

Balint, M. 1948. On genital love In: Primary Love and Psychoanalytic Technique, New York: Tavistock, pp. 109-120 1959

Balint, A. (1949). Love for the mother and mother love, Int. J. Psychoanal. 30:250-258

Bandler, R. and Grinder, J. (1979). Frogs into Princes: Neuro Lingustic Programming: Introduction to Neurolinguistic Programming. Real People Press, Boulder.

Bartlett, F. 1973. Significance of Patient’s Work in the Therapeutic Process. Contemp. Psychoanal., 9:405-416.

Beck, A.; Rush, J.; Shaw, B.; Emery, G. (1979). Cognitive Therapy of Depression. New York: The Guilford Press.

Beck, A.T.,(1975) Cognitive Therapy and the Emotional Disorders. Intl Universities Press

Becker, E. , 1973, Denial of Deth, Free Press, New York

Beebe, B. & Lachmann, F. (1988). The contribution of mother-infant mutual influence to the origins of self and object representations. Psychoanal. Psychol., 5: 305-337

Bergmann, M. S. (1971). Psychoanalytic observations on the capacity to love. In J. B. Mcdevitt & C. F. Settlage, eds., Separation-individuation: Essays in honor of Margaret Mahler. Madison, CT: International Universities Press.

Bergmann, M. S. (1980). On the intrapsychic function of falling in love. Psychoanal. Q., 49: 56-77

Bergmann, M.S. (1982). Platonic Love, Transference Love, and Love in Real Life. J. Amer. Psychoanal. Assn., 30:87-111

Bergmann, M. (1987). The Anatomy of Loving. The Story of Man’s Quest to Know What Love is. New York: Columbia University Press,

Bergmann, M. (1988). Freud’s three theories of love in the light of later development. Journal of the American Psychoanalytic Association,, 36: 653-672.

Bergmann, M. (2001) Finding an object. Mod. Psychoanal., 26: 3-13.

Berliner, B. (1958). The role of object relations in moral masochism. Psychoanal. Q., 27:38-56

Bernard, M. E. (1991) Staying Rational in an Irrational World, Albert Ellis and Rational Emotive Therapy, New York: NY, Carol Communications, Inc

Berne, E. (1964) Games people play. New York: Grove Press

Berne, E. (1976). Classification of positions. Transactional Analysis Bulletin Selected Articles from Volumes 1 through 9, 3. San Francisco: TA Press. (Original work published 1962)

Bettelheim, B. 1960, The Informed Heart, New York: Free Press of Glencoe

Bion, W. (1957). Differentiation of the psychotic from the non-psychotic personalities. Int. J. Psycho-Anal., 38:266-275.

Bion, W. 1967 Second Thoughts, New York: Jason Aronson.

Bion, W. R. (1962). Learning from Experience. London: Marsefield

Bishop, S. (2010) Develop your Assertiveness, Second Edition, Kogan Page, London

Bleuler, E. (1952), Dementia praecox (Joseph Zinkin, Trans). New York: International Universities Press. (Originalni rad je publikovan 1911)

Blos, P. 1967. The second individuation process of adolescence, Psychoanal. Study Child 22:162-186

Blum, H. P. 1981. Object inconstancy and paranoid conspiracy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:789-813

Bollas, C. (1987). The Shadow of the Object: Psychoanalysis of the Unthought Known. New York: Columbia Univ. Press.

Bloom B. S. 1956. Taxonomy of Educational Objectives, Handbook I: The Cognitive Domain. New York: David McKay Co Inc.

Bond, M. D., Gardner, S.T. Christian, J. & Sigal, J.J. (1983). Empirical study of self-defese styles. Archives of General Psychiatry, 40, 333-338

Bowlby, J. (1973). Attachment and Loss. Vol. II Separation. New York: Basic Books

Bowlby, J. 1969 Attachment and Loss Vol. 1 New York: Basic Books.

Bowlby, J. 1980 Attachment and Loss Volume 3 New York: Basic Books.

Brenner, C. 1982. The Mind in Conflict. New York: International Universities Press

Breuer, J., i Freud, S., 1895, Studies in Hysteria , New York: Nervous and Mental Disease Monographs, 1947

Buber, M. ( 1977) Ja i Ti. Beograd. Vuk Karadžić

Burngam, D. L., Gladstone, A. E. & Gibson, R. W. 1969. Schizophrenia and the Need-Fear Dilemma, New York: Int. Univ. Press.

Capponi, A. (1979). Origins and evolution of the borderline patient. In J. LeBoit & A. Capponi (Eds.),(1986) Advances in psychotherapy of the borderline patient (pp. 63-147). New York: Jason Aronson, Chasseguet-Smirgel

Cassidy, J., & Berlin, L. J. (1994). The insecure/ ambivalent pattern of attachment: Theory and research. Child Development, 65, 971-991.

Czander, W. 1993. The psychodynamics of work and organizations : theory and application. Guilford Press, New York

Chasseguet-Smirgel, J. (1964). Female Sexuality. New Psychoanalytic Views. London: Karnac Books.

Cohen, C. P., & Sherwood, V. R. (1991). Becoming a constant object in psychotherapy with the borderline patient. Northvale, NJ: Jason Aronson.

David, D., & Szentagotai, A. (2006). Cognitions in Cognitive- behavioral psychotherapies; toward an integrative model, Clinical psychology review 26, pp: 284-298, www. Sciencedirect.com

Davis, H. B. (1988). The self and loving. In J. F. Lasky & H. W. Silverman (Eds.). Love: Psychoanalytic perspectives (pp. 159-172). New York: New York University Press.

Deutsch, H. (1942). Some forms of emotional disturbance and their relationship to schizophrenia. Psychoanal. Q., 11:301-321.

Dryden, W, & Branch, R. (2008). The Fundamentals of Rational Emotive Behaviour Therapy, A Training Handbook, Second Edition, John Willey & Sons Ltd, West Sussex, England

Dryden, W, & Gordon, J (1990) Think Your Way to Happiness, Sheldon Press, London

Ehrenberg, D. B. (1975). The quest for intimate relatedness. Contemp. Psychoanal., 11, 320-331.

Ellis, A & Knaus, W, J (1979). Overcoming Procrastination, NY: New York, New American Library

Ellis, A, & Harper, R, A. (1975). A New Guide to Rational Living, Wilshire Book Company

Ellis, A. (2002) Overcoming Resistance: A Rational Emotive Behavior Therapy Integrated Approach, 2nd ed. NY: Springer Publishing

Erikson, E. H. (1963). Childhood and society. New York: Norton.

Eriksson, E. (1982). The Life Cycle Completed, W.W. Norton and Company, New York

Erikson, E. (1985) Identitet i životni ciklus, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Escoll, P. J. 1992. Vicissitudes of optimal distance through the life cycle, In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues ed. S. Kramer. & S. Akhtar. Northvale, NJ: Jason Aronson, pp. 59-87

Fairbairn, W. R. D. (1941). A revised psychopathology of the psychoses and psychoneuroses Int. J. Psychoanal. 22:250-279

Fairbairn, W. R. D. (1952). Psychoanalytic Studies of the Personality, London: Tavistock

Fenichel, O. (1938). Problems of Psychoanalytic Technique, The Psycho Analytic Quaterly, Inc.N.Y. , str. 6.

Fenichel, O. (1945). The Psychoanalytic Theory of Neurosis, New York: W. W. Norton and Co.

Fenihel, O. (1961), Psihoanalitička teorija neuroza, Medicinska knjiga, Beograd, str. 186

Ferenczi, S. (1921). The further development of an active therapy in psycho-analysis, In Ferenczi, S. 1951 Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis ed. J. Rickman. London: The Hogarth Press. pp. 198-217

Ferenczi, S. (1926) Further Contribution to the Theory and Technique of Psychoanalysis, (Psychoanalysis of Sexual Habits); Institute of Psychanalysis and Hogarth Press, London.

Ferenczi, S. (1926a). The problem of acceptance of unpleasant ideas: advances in knowledge of the sense of reality, In Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis New York: Boni and Liveright, 1927 pp. 366-379

Ferenci, S. (1926b), Sunday Neuroses, in Further contribution to the theory and technique of psycho-analysis, pp174/177, London, Hogart Press (original work published 1918)

Fonagy , P. & Target, M. (1998). Mentalization: A protective factor and a focus of psychotherapy. Psychoanalytic Dialogues , 8 ( 1 ), 28 – 95 .

Fonagy , P. (2001). Attachment theory and psychoanalysis. New York : Other Press .

Fonagy, P. , Gergely, G. , Jurist, E. L. , & Target, M. (2002). Affect regulation, mentalization, and the development of the self . NY : Other Press .

Fonagy , P. , & Target , M. (2002). Early intevention and the development of self-regulation . Psychoanalytic Inquiry , 22 ( 3 ), 307 – 335 .

Fonagy , P. (2003) . The development of psychopathology from infancy to adulthood: The mysterious unfolding of disturbance in time . Infant Mental Health Journal , 24 ( 3 ), 212 – 239 .

Frankl, V. ( 1987) Nečujni vapaj za smislom: Naprijed, Zagreb,

Freud, A., (1946). The ego and the mechanisms of defence. New York, International Universities Press, 1966. (Original work published 1936)

Freud, S. (1905). Three essays on sexuality. Standard Edition VII.

Freud, S. (1908). On sexual theories of children. Standard Edition IX

Freud, S. (1909d). Notes upon a case of obsessional neurosis. SE, 10: 151-318.

Freud, S. (1910). A special type of object choice made by men. Standard Edition.

Freud, S. (1912). Recommendations to Physicians Practising Psycho-Analysis. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XII (1911-1913): The Case of Schreber, Papers on Technique and Other Works, 109-120

Freud, S. (1912b). On the tendency to degradation in the sphere of love. Standard Edition., 11: 178-190.

Freud, S. (1912-13/1953), Totem and taboo. Standard Edition., 13:IX.

Freud, S. (1914). On narcissism: An introduction. Standard Edition., 14: 69-102

Freud, S. (1915). Instincts and their vicissitudes, S.E. 14

Freud, S. (1915a) Observations on transference-love S.E. 12

Freud, S. (1917). Mourning and melancholia, Standard Edition 14:243-258 London: Hogarth Press, 1957

Freud, S. (1922) Beyond the Pleasure Principle Trans. by C. J. M. Hubback. New York: Boni & Liveright

Freud, S. (1923). The Ego and the Id. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XIX (1923-1925): The Ego and the Id and Other Works, 1-66

Freud, S. (1924). The dissolution of the Oedipus complex. Standard Edition IXX

Freud, S. (1926). Inhibitions, Symptoms and Anxiety. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XX (1925-1926): An Autobiographical Study, Inhibitions, Symptoms and Anxiety, The Question of Lay Analysis and Other Works, 75-176

Freud, S. (1930). Civilization and its Discontents, New York: W. W. Norton, 1961

Freud, S. 1931. Libidinal Types. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XXI (1927-1931): The Future of an Illusion, Civilization and its Discontents, and Other Works, 215-2201931,Libidinal Types )

Freud, S. (1933a [1932]). New introductory lectures on psycho-analysis. SE, 22: 1-182.

Freud S. 1957, New Introductoru Lecture on P.A. Hogart Press. London str.86

Freud, S. (1959). On the history of the psycho-analytic movement. In E. Jones (Ed.) & J. Riviere (Trans.) Collected Papers (Vol. 1, pp. 287–359). New York: Basic Books. (Original work published in 1914.)

Freud, S., (1963). Psychoanalysis and Faith, “The letters of S. Freud and Oscar Pfister, str. 126. New York, Basic Books

Frojd, S. (1976). Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska,. Str. 269

From, E. (1982). Samerhil za i protiv, zbornik, Prosveta, Beograd, str. 169 – 182.

From, E.(1990), Umeće ljubavi, Beogradski izdavacko-graficki Zavod, Beograd.

Galdston, R. (1987). The longest pleasure: a psychoanalytic study of hatred. Int. J. Psycho-Anal., 68:371-378.

Gediman, H. K. (1985) Imposter, inauthenticity, and feeling fraudulent, J. Am. Psychoanal. Assoc. 33:911-936

Gendlin, E. (1982). Focusing, New York: Bantam Books

Gesell, A. , Francis, I., Louis, B. Ames & Glenna Bullis (1977). The Child from Five to Ten. New York: Harper and Row

Gill, M. (1994). Psychoanalysis in Transition. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Glasser, W. (1965). Reallity therapy, New york: Harper & Row,

Glenn, J. (1991). Transformations in normal and pathological latency In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation, Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 171-187

Goldstein, K. (1948). Language and language disturbances. New York: Grune and Stratton)

Gorkin, M. (1984). Narcissistic Personality Disorder and Pathological Mourning. Contemp. Psychoanal., 20:400-420

Greenacre, P. (1956). Re-Evaluation of the Process of Working Through, 1. Int. J. Psycho-Anal., 37:439-444

Greenson, R. (1966). That „Impossible“ Profession, J. Amer. Psychoanal. Assn., 14:9-27

Greenson, R. (1967). The Technique and Practice of Psychoanalysis, New York: International Universities Press, p. 200)

Greenson, R. (1978) The Technique and Practice of Psycho Analysis, Hogarth Press and Inst. Of P. A., London,., str. 101. – 121.

Grunberger, B. (1979). Narcissism. New York: Int. Univ. Press.

Gunderson, J. G. (1985). Borderline Personality Disorder, Washington, DC: American Psychiatric Press.

Guntrip, H. (1969). Schizoid phenomena, object relations and the self. New York: International Universities Press.

Hammerlie, F. M. & Montgomery, R. L. (1982). Self-perception Theory and Unobstrusively Biased Interactions, A Treatment for Homosexual Anxiety, pp: 362-370, Journal of Counselling Psychology

Hartman, D., & Zimberoff, D. (2003). The existential approach in Heart-Centered therapies. Journal of Heart-Centered Therapies, 6(1), 3-46.

Hartmann , H. (1939). Psycho-Analysis and the concept of mental health. International Journal of Psycho-Analysis, 20, 308–321

Hartmann, H. (1950a). Psychoanalysis and developmental psychology. Psychoanalytic Study of the Child , 5 , 7 – 17 .

Hartmann, H. (1950). Comments on the psycho-analytic theory of the ego.’ In: Hartmann 1964 Essays on Ego Psychology (London: Hogarth; New York: Int. Univ. Press.)

Hartmann, H. (1952). The mutual influences in the development of ego and id In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 155-182

Hartmann, H. (1956) Notes on the reality principle In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 241-267

Hartman, H. (1958). Ego Psychology and the Problem of Adaptation , London: Imago

Hartmann, H. (1958a). Comments on the Scientific Aspects of Psychoanalysis. Psychoanal. St. Child, 13:127-146.)

Hendrick, I. (1936). Ego Development and Certain Character Problems Psychoanal. Q. V p. 32

Hendrick, I. (1942). Instinct and the ego during infancy Psychoanal. Q. 11:33-58

Hendrick, I. (1943). Work and the Pleasure Principle. Psychoanal. Q., 12:311-329)

Herman, J. (1992). Trauma and Recovery. New York: Basic Books.

Horney, K. (1947). Inhibitions in Work. Am. J. Psychoanal., 7:18-25.

Horney, K. 1950 Neurotic Disturbances in Work. Amer. J. Psa. X pp. 80-82)

Ikonen, P. (1998). On phallic defense. Scand. Psychoanal. Rev., 21:136-150

Miguel Hoffmann, J., Popbla, L., Duhalde, C. (1999). Early stages of initiative and environmental response, Infant Mental Healt Journal, Volume 19 issue 4, Michigan Association for Infant Mental Health

Jaques, E. (1960) Disturbances in the Capacity to Work. 1. Int. J. Psycho-Anal., 41:357-367)

Jacobson, E. (1964). The Self and the Object World New York, International Universities Press.

Jalom, I. (2011). Gledanje u sunce-prevazilaženje užasa od smrti, Psihopolis, Novi Sad

Jalom, I. (2011a). Čari psihoterapije, Psihopolis, Novi Sad

Janov, A. (2007). Primalni krik, Nova Knjiga, Podgorica

Joffe, W. G. & Sandler, J. (1965). Notes on pain, depression, and individuation. Psychoanal. Study Child 20:394-424

Jones, E. (1928). Fear, guilt, and hate. In Papers on Psychoanalysis. Baltimore, MD: Williams & Wilkins, 1950.

Jones, E. 1948 The Theory of Symbolism. Papers on Psycho-Analysis , London: Baillière, Tindall and Cox

Jovanović, N. (2006). Nečujna muzika postojanja, Narodna knjiga, Beograd

1. Jovanović, N. (2006a), Psihologija uspeha-živeti ili životariti, Beograd, Narodna Knjiga

Jovanović, N. (2005). Kako se naštimovati uz pomoć biofidbeka, Beograd: Centar za Primenjenu Psihologiju Društva Psihologa Srbije

Jung, C.G. (1913). The Theory of Psychoanalysis. Psychoanal. Rev., 1:1-40

Kainer, R. (1979). The Critical Voice in the Treatment of the Obsessional. Contemp. Psychoanal., 15:276-287.

Kainer, R.G. (1983). On the Distinction Between Narcissism and Will: Two Aspects of the Self. Psychoanal. Rev., 70:535-552

Kelley, C. (1992). Education in Feeling and purpose, Radix Journal, Volume I

Kernberg, O. F. (1970). Psychoanalytic classification of character pathology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 18:800-822

Kernberg, O. (1970a). Factors in the psychoanalytic treatment of narcissistic personalities, American Psychoanal. Assn. 18:51-85

Kernberg, O. (1971). New developments in psychoanalytic object relations theory , Presented at the 58th Annual Meeting of the American Psychoanalytic Association, May 1971

Kernberg, O. (1972). Early ego integration and object relations, Annals New York Acad. Sciences 193 233-247

Kernberg, O.F. (1974). Barriers to Falling and Remaining in Love. J. Amer. Psychoanal. Assn., 22:486-511

Kernberg, O. (1975). Boderline Conditions and Pathological Narcissism, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. (1976). Object Relations Theory and Clinical Psychoanalysis, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1980) Internal World and External Reality, New York: Jason Aronson

Kernberg, O. F. (1984). Object relations theory and clinical psychoanalysis. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1984). Severe Personality Disorders: Psychotherapeutic Strategies. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1992). Aggression in Personality Disorders and Perversions. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1995). Love relations. New Haven, CT: Yale University Press.

Kleeman, J. A. (1967) The peek-a-boo game: part I: its origins, meanings, and related phenomena in the first year. Psychoanal. Study Child 22:239-273

Klein, M. (1935). A contribution to the psychogenesis of manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 282-310

Klein, M. (1937). Love, Guilt and Reparation. In: Love, Hate and Reparation with Riviere (London: Hogarth). [I]

Klein, M. (1940). Mourning and its relation to manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 344-369

Klein, M. (1948). Contributions to Psychoanalysis (1921-1945). London: Hogarth.

Klein, M. (1948a). On the Importance of Symbol Formation in the Development of the Ego’ Contributions to Psycho-Analysis (London: Hogarth)

Klein, M. (1958). On the Development of Mental Functioning. Int. J. Psychoanal. 39)

Klein, M. (1983). Zavist i zahvalnost, Naprijed, Zagreb

Knaus, W. J. ( 1983). How to Conquer Yor Frustration, Prentice Hall Trade, UK, England

Knaus, W. J. (1973). Overcoming procrastination, Rational Living, 8, 2-7

Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. New York: International Universities Press

Kohut, H. (1972). Thoughts on Narcissism and Narcissistic Rage. Psychoanal. St. Child.. 27:360-400

Kohut , H. (1977). The restoration of the self. New York : International Universities Press .volume 4, p.451-457 “four basic concepts”)

Kohut, H. (1984). How Does Analysis Cure, ed. A. Goldberg and P. Stepansky. Chicago: University of Chicago

Kramer, S. (1980). Residues of split-object and split-self dichotomies in adolescence, In Rapprochement: The Critical Subphase of Separation-Individuation ed. R. Lax. et al.: Jason Aronson, pp. 417-437

Kris, E. (1951). The Development of ego psychology. Samiksa 5

Lachmann, F. & Beebe, B. (1996). Three principles of salience in the patient-analyst interaction. Psychoanal. Psychol., 13: 1-22

Lantos, B. (1952). Metapsychological Considerations on the Concept of Work. 5. Int. J. Psycho-Anal., 33:439-443)

Lasch, C. (1979). Narcistička kultura, Zagreb, Naprijed, 1986

Lazarus, R, & Folkman, S (1984). Stress, Appraisal and Coping, NY: New York, Springer Publishing Company

Levine, D. (2010). Object Relations, Work and the Self, Routlage, East Sissex

Lichtenberg, J. (1983). Psychoanalysis and Infant Research, Hillsdale, N. J., Analytic Press.

Lichtenstein, H. (1970). Changing implications of the concept of psychosexual development: an inquiry concerning the validity of classical psychoanalytic assumptions concerning sexuality, American Psychoanal. Assn. 18:300-318

Loven, A. (1984). Bioenergetika, Nolit, Beograd str. 134.

Lowen, A. (2003) The Way to Vibrant Health: Bioenergetic Press

Luria, A. R. (1961). The Role of Speech in the Regulation in Normal and Abnormal Behavior , NY: New York, Livermore

Lurija, A. R. (1982). Osnovi neurolingvistike, Beograd, Nolit

Lyons-Ruth, K. (1991). Rapprochement or approchement: Mahler’s theory reconsidered from the vantage point of recent research on early attachment relationships. Psychoanal. Psychol., 8: 1-23

Mahler, M. S. & Furer, M. (1963). Certain aspects of the separation-individuation phase Psychoanal. Q. 32:1-14

Mahler, M. S. (1971). A study of the separation-individuation process and its possible application to borderline phenomena in the psychoanalytic situation. Psychoanal. Study Child 26:403-424

Mahler, M. S. (1974). Symbiosis and individuation: the psychological birth of the human infant. In The Selected Papers of Margaret S. Mahler, Vol. 2, Separation-Individuation New York: Jason Aronson, 1979 pp. 149-165

Mahler, M. S. (1975). On the current status of the infantile neurosis, In The Selected Papers of Margaret S.

Mahler, M. S., & FURER, M. (1968). On Human Symbiosis and the Vicissitudes of Individuation, New York: Int. Univ. Press.

Mahler, M. (1979). Separation-Individuation, Vol. 2, New York: Jason Aronson, pp. 189-194

Main, M., & Solomon, J. (1986). Discovery of an insecure-disorganized/ disoriented attachment pattern: Procedures, findings and implications for the classification of behavior. In T. B. Brazelton & M.

Maslow, A. (1970). Motivation and personality (rev. ed.). New York: Harper & Row.

Masterson, J. F. (1976). Psychotherapy of the borderline adult: A developmental approach. New York: Brunner/Mazel.

Masterson, J. F. (1988). The search for the real self. New York: Free Press.

May, R. (1966), The Problem of will and Intentionality in psychoanalysis. Contemporary Psychoanalysis, 3:55-70 ,

May, R. (1969). Love and Will, New York: Norton.

McDevitt, J. (1975). Separation-individuation and object constancy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 23:713-743

McDevitt, J. B. (1983). The emergence of hostile aggression and its defensive and adaptive modifications during the separation-individuation process. J. Am. Psychoanal. Assoc. 31 (Suppl.) 273-300

McDevitt, J.B. (1975). Separation-Individuation and Object Constancy. J. Amer. Psychoanal. Assn., 23:713-742

McGuire, W.J. (1964). Indicing resistance to persuasion, U: L. Berkowitz (Ed.): Advances in Exper, Social, Psichology, Vol.1 Academic Press, New York, 192-229.

McGuire, W.J. (1989). The Nature of Attitudes and Change. U: Handbook of Social Psychology, Vol. III, 136-314

Meichenbaum D. H & Goodman J. (1971). Training impulsive children to talk to themselves: a means of developing self-control. Journal of Abnormal Psychology, Apr;77(2):115–126.

Meichenbaum, D. (1977). Cognitive Behaviour Modification: An Integrative Account. NY: New York: Plenum.

Meichenbaum, D. (1996). Stress inoculation training for coping with stressors. The Clinical Psychologist, 49, 4-7.

Mekgo, F. (2003). Vaša Ličnost, Moć knjige i Mono &Manana, Beograd

Melges, F. T. & Swartz, M. S. (1989). Oscillations of attachment in borderline personality disorder. Amer. J. Psychiatry 146 1115-1120

Menaker, E. (1985). The Concept of Will in the Thinking of Otto Rank and its Consequences for Clinical Practice. Psychoanal. Rev., 72:255-264

Miller, A. (1979). The drama of the gifted child and the psychoanalyst’s narcissistic disturbance. Int. J. Psychoanal. 60:47-58

Neff, W. S. (1968). Work, and Human Behavior . New York: Atherton Press p. 78

Nunberg , H. (1930/1931) . The synthetic function of the ego . International Journal of Psychoanalysis , 12 , 123 – 140

O’Donohue W, T, & Fisher, J, E. (2009). General Principles and Empirically Supported Techniques of Cognitive Behavior Therapy, John Willey & Sons. Inc, Hoboken, New Jersey

Osofsky, J. D., (1979). Handbook of Infant Development, New York: Wiley.

Parens, H. (1980). An exploration of the relations of instinctual drives and the symbiosis-separation-individuation process , J. Am. Psychoanal. Assoc. 28:89-114

Parens, H. (1991). Separation-individuation theory and psychosexual theory In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M. D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 3-34

Pavlov, I.P. (1969). O uslovnim refleksima. u: Parsons Talkot, Edvard Šils, Kaspar Negel, Džes Pits (ur.) Teorije o društvu – osnovi savremene sociološke teorije, Beograd: Vuk Karadžić

Peck, S. (1987). Put kojim se ređe ide, Biblioteka Astra, Arion, Beograd, str. 75

Pearls, F. (1947) Ego, Hunger, and Aggression. George Allen and Unwin,

Pfieffer, E. (1974). Borderline states. Diseases of the Nervous System 35 212-219

Pearls, F. (1969) Ego, Hunger and Aggression: The beginning of Gestalt Therapy. New York: Random House

Pearls F. (1969). Gestalt Therapy Verbatim, Utah: Bantam Books, Real People Press

Piaget, J. (1937). The Construction of Reality in the Child. New York: Basic Books, 1954

Piaget, J. (2002). The Language and Thought of the Child. 3d ed. London: Routledge.

Pine, F. (1989). Motivation, Personality Organization, and the Four Psychologies of Psychoanalysis. J. Amer. Psychoanal. Assn., 37:31-64

Poland, W. (1977). Pilgrimage: action and tradition in self analysis, J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:399-416

1. Racker, H. (1966). Ethics and psychoanalysis and the psycho analysis of ethics. Int.J. Psychoanal.47,63

Rajh V. (1982), Analiza karaktera, Naprijed, Zagreb

Rank, O. (1972) Will Therapy, 1929-31. In: Will Therapy and Truth and Reality. New York: Knopf.

Rank, O. (1991). The genesis of the object relation. In P. Rudnytsky (Ed.), The Psychoanalytic Vocation: Rank, Winnicott, and the Legacy of Freud. New Haven, CT: Yale University Press.

Rank, Otto. (1932) Art and Artist. New York: Knopf, 1958.

Reich W. (1949). Character analysis: 3rd ed. New York: Orgone Institute Press;

Reilly, P. M. & Shopshire, M. S. (2002). Anger Management for substance Abuse and Mental Health Clients, A Cognitive Behavioural Therapy Manual, U.S Departemnt of Health and Human Servicies, Rockville; MD 20857

Roheim, G. 1943. The origin and function of culture, Nervous and mental disease monographs, New York.

Rot, N. 2003. Osnovi socijalne psihologije, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd

Sander, L. (1962). Issues in early mother-child interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 1: 144-166.

Sander, L. (1988). The event-structure of regulation in the neonate-caregiver system as a biological background for early organisation of psychic structure. In Frontiers in Self Psychology, ed. A. Goldberg. Hillsdale, NJ: Analytic Press, pp. 64-77.

Sander, L. (1997). Paradox and resolution. In Handbook of Child and Adolescent Psychiatry, ed. J. Osofsky. New York: John Wiley, pp. 153-160.

Sandler, J. & Sandler, A-M. (1978). On the development of object relationships and affects Int. J. Psychoanal. 59:285-296

Sas, T. (1978). Etika psihoanalize, Vuk Karadžić, Beograd.

Sachs, H. (1933). The Delay of the Machine Age. Psychoanal Q., 2:404-424.

Segal, H. 1957 Notes on Symbol Formation. Int. J. Psychoanal. 38

Segal, H. (1964). Introduction to the work of Melanie Klein. New York: Basic Books.

Selye, H. (1975). Stress without Distress, NY: New York, Signet

Settlage, C. (1977). The psychoanalytic understanding of narcissistic and borderline personality disorders: advances in developmental theory. J. Am. Psychoanal. Assoc. 25:805-833

Settlage, C. (1991). On the treatment of preoedipal pathology In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 351-367

Settlage, C. (1993). Therapeutic process and developmental process in the restructuring of object and self constancy J. Am. Psychoanal. Assoc. 41:473-492

Shapiro, D. H. (1994). Manual for the Shapiro Control Inventory (SCI). Palo Alto, CA: Behaviordata.

Shengold, L. (1989). Soul Murder: The Effects of Childhood Abuse and Deprivation. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Shostrom, E. (1968) Man, the manipulator. New York, Bantam Books,

Sohn, L. (1999). A defective capacity to feel sorrow. In Remorse and Reparation, ed. M. Cox. London: Jessica Kingsley, pp. 69-104.

Spangler, G., & Grossman, K. E. (1993). Biobehavioral organization in securely and insecurely attached infants. Child Development, 64, 1439-1450.

Spitz, R.A. (1945). Hospitalism—An Inquiry Into the Genesis of Psychiatric Conditions in Early Childhood. Psychoanalytic Study of the Child, 1, 53-74.

Spitz, R. (1946). The smiling response: a contribution to the ontogenesis of social relations. Genetic Psychology Monograph 34 57-125

Spitz, R. (1965). The First Year of Life, New York: Int. Univ. Press.

Stein, R. (1991). Psychoanalytic Theories of Affect. New York: Praeger.

Stein, R. (1998). Two Principles of Functioning of the Affects. Am. J. Psychoanal., 58:211-230

Steiner, J. (1993). Psychic Retreats: Pathological Organizations in Psychotic, Neurotic and Borderline Patients. London: Routledge

Stern, D. N. (1985). The Interpersonal World of the Infant. New York: Basic Books.

Stern, D. N. (1995). The Motherhood Constellation. New York: Basic Books.

Stern, D.N., Sander, L.W., Nahum, J.P., Harrison, A.M., Lyons-Ruth, K., Morgan, A.C., Bruschweilerstern, N. and Tronick, E.Z. (1998). Non-Interpretive Mechanisms in Psychoanalytic Therapy: The ‘Something More’ Than Interpretation. Int. J. Psycho-Anal., 79:903-921

Stoller, R. J. (1992). Hooray for love. In: Shapiro, Th. & Emde, R. N. (ed.): Affect: Psychoanalytic Perspectives: 411-437.

Stolorow, R. Brandchaft, B. & Atwood, G. (1987). Psychoanalytic Treatment: An Intersubjective Approach. Hillsdale, NJ: The Analytic Press.

Stolorow, R. D. & Atwood, G. (1992). Contexts of Being. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Stolorow, R.D. & Trop, J.L. (1992). Reply to Richards and Mitchell. Psychoanal. Dial., 2:467-473)

Stone, L. (1981). Notes on the noninterpretive elements in the psychoanalytic situation and process, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:89-118

Stone, L. J., Smith, H. T. & Murphy, L. B. (1973). The Competent Infant: Research and Commentary. New York: Basic Books.

Štorh, M. (2003) Čežnja jake žene za jakim muškarcem, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd.

Thoma, H. & Kachele, H. (1987). Psychoanalytic Practice. 1 Principles. Berlin: Springer-Verlag.

Thorndike, E. L. (1931) Human Learning, NY: New York, Appletion-Century-Crofts

Tillich, P. ( 1952) The Courage to Be: Yale University Press,

Toplin, P. & M., 1996. Heinz Kohut: The Chicago Institute Lectures , The Analytic Press, Inc

Trevarthen, C. (1979). Communication and cooperation in early infancy: a description of primary intersubjectivity. In Before Speech: The Beginning of Interpersonal Communication, ed. M. M. Bullowa. Cambridge: Cambridge Univ. Press, pp. 321-349.

Trevarthen, C. (1993). Brain, science and the human spirit. In Brain, Culture and the Human Spirit, ed. J. B. Ashbrook et al. Lanham, MD: Univ. Press America, pp. 129-181.

Tronick, E. Z. & Cohn, J. (1989). Infant-mother face-to-face interaction: age and gender differences in coordination and the occurrence of miscoordination. Child Devel., 60: 85-92.

Tronick, E. Z. et al. (1978). The infant’s response to entrapment between contradictory messages in face-to-face interaction. J. Amer. Acad. Child Psychiat., 17: 1-13.

Vigotski, L.S. (1983). Mišljenje i govor, Nolit, Beograd

Vigotski, L.S. (1996). Problemi razvoja psihe. Zavod za udžbenike i nastavna sredstva Beograd

Weil, A. (1970). The basic core. Psychoanal. Study Child 25:442-460

Wheelis, A. ( 1956 ) „Will and Psychoanalysis,“ J. Am. Psychoanal. Assoc. 4:285

White, R. W. (1963). Ego and reality in psychoanalytic theory: a proposal regarding independent ego energies, Psychol. Issues Monogr. 11. New York: Int. Univ. Press.

Wilkinson-Ryan, & Westen. (2000). Identity disturbance in borderline personality disorder. American Journal of Psychiatry, 157(4), 528-541.

Winnicott, D. W. (1965). The maturational processes and the facilitating environment. New York: International Universities Press.

Winnicott, D. W. (1960). Ego distortion in terms of true and false self The Maturational Processes and the Facilitating Environment. New York: Int. Univ. Press, 1965 pp. 140-152

Wisdom, J.O. (1970). Freud and Melanie Klein: Psychology, Ontology, and Weltanschauung. in Psychoanalysis and Philosophy, ed. C. Hanley and M. Lazerowitz (New York: International Universities Press, 350.

Wolf, E.S. (1980), On the developmental line of selfobject relations. In: Advances in Self Psychology, ed. A. Goldberg. New York: International Universities Press, pp. 117-130..

Wolf, E.S. (1988). Problems of Therapeutic Orientation. Progr. Self Psychol., 4:168-172

Yogman, M.W. (1999). Affective Development in Infancy, 95-124. Norwood, NJ: Ablex.

Yudofsky, Stuart C., (2005), Fatal flaws : navigating destructive relationships with people with disorders of personality and character, American Psychiatric Publishing, London)

Zwemer, Weare A.; Deffenbacher, Jerry L (1984), Irrational beliefs, anger, and anxiety, Journal of Counseling Psychology, Vol 31(3), Jul 1984, 391-393.

The post Taksonomija terapijskih ciljeva u OLI metodu appeared first on Oli Centar.

Nebojša Jovanović, Beoknjiga 2013.

Šta je O.L.I.-Integrativna Psihodinamska Psihoterapija

O.L.I. je skarćenica od Otkrivanje Lične Istine Otklanjanjem Lažnih Informacija

O.L.I. metod je psihoterapijski (savetnički i koučing) pravac sa bazično psihodinamskom orijentacijom. Teorijski je zasnovan na integraciji saznanja četiri psihoanalitičke psihologije: psihologije nagona („klasnična psihoanalitička teorija“), Ego psihologije, psihologije objektnih odnosa i self psihologije. Iz ovih teorija ekstrahovana su saznanja o bazičnim sposobnostima za obradu emocija na kojima se bazira rad u O.L.I. metodu. Metod rada sa klijentima je, takođe, integrtivni, jer se primenjuju tehnike različitih psihoterapijskih pravaca (psihoanalize, geštalt terapije, transakcione analize, bioenergetike, N.L.P., „fokusiranja“, biofidbeka i neurofidbeka, R.E.B.T…) u kombinaciji sa tehnikama nastalih u okviru O.L.I. metoda kao što su „O.L.I. protokoli za razvoj ličnosti“, „protokoli za razvoj Bazičnih emocionalnih kompetencija“, „Emotivno računovodstvo i psihološka matematika“…

O.L.I. metod, međutim, nije eklektički, već integrativan. Osnovu za integraciju različitih teorijskih okvira , metoda i tehnika, pruža model bazičnih emotivnih kompetencija. Osnovna postavka O.L.I. metoda je da „nema alata bez zanata“, da se osoba ne može promeniti ako se ne razviju ili deblokiraju njene osnovne „alatke za život“, bazične sposobnosti za obradu emocija, softveri kojima naša psiha obrađuje emotivne informacije (emocije su oblik obrade informacija). „Bagovi“ ili „virusi“ u tim izvršnim programima dovode do disfunkcionalnih emocija, pogrešnog opažanja i tumačenja odnosa sa sobom, drugima i svetom. O.L.I. psihoterapeut radi u dve ravni: ravni sadržaja i ravni procesa. Slušajući sadržaj koji klijent iznosi, razgovarajući sa njim o tom sadržaju, životnim događajima, njegovim odnosima, ljubavi i radu, O.L.I terapeut posebnu pažnju obraća na obrasce koje klijent primenjuje, na tipične načine na koje obrađuje svoja iskustva i emocije koje ta iskustva izazivaju.

Terapijske tehnike različitih pravaca se uključuju u rad sa klijentom ako one mogu da doprinesu razvoju određene bazične emotivne sposobnosti. To je osnov za integraciju tehnika iz različitih pravaca, bilo da potiču iz psihodinamske, bihejvioralne ili neke druge orijentacije.

O.L.I. metod se usmerava na dve ključne, složene sposobnosti: sposobnost za ljubav i sposobnost za rad. Ove dve složene ljudske sposobnosti su, kao „lego kocke“ sastavljene od određenog broja manjih, jednostavnijih kockica-bazičnih emotivnih kompetencija:

1) Sposobnosti za neutralizaciju i mentalizaciju(razboritost psihe)

2)Celovitost „objekta“-(lepak psihe)

3) Konstantnost objekta (stabilizator psihe)

4) Tolerancija na ambivalenciju (usmerivač psihe)

5) Tolerancija na frustraciju (imunitet psihe)

6) Volja (motor psihe)

7) Inicijativa (pokretač psihe)

Bez bilo koje od ovih kockica psiha je defektna. (Osobi „nedostaje neka daska u glavi“-neka kockica) Sposobnost osobe za ljubav i rad je oštećena. Bez razvijene neutralizacije osoba je u vlasti svojih nagona („kao bez glave“), impulsivna, iracionalna i neartikulisana. Bez „lepka“-sposobnosti za celovito doživljavanje druge osobe („objekta“) doživljaji osobe su rascepljeni na crno-beli svet dobra i zla (kaže se da je „odlepila“, sve vidi ili ružičasto ili crno, idealizuje ili mrzi…). Bez konstantnosti objekta-stabilizatora psihe, osoba je „nestabilna“, zavisna od drugih. Bez tolerancije na frustraciju-osoba nema imunitet na frustracije koje donosi život, ljubav i rad, „puca pod pritiskom“. Bez tolerancije na ambivalenciju osoba je neodlučna, nesposobna da se suoči sa oprečnim emocijama prema nekome ili nečemu (ili prema sebi) i da odmeri i „preseče“, da se opredeli i donese odluku. Bez volje, osoba je kratkog daha, bez energije da podrži u kontinuitetu sopstvene želje i ciljeve. Bez inicijative osoba je reaktivna, nema „ključ“ za svoj „motor“, potrebno je da je pokrene neko drugi.

Teško je živeti, voleti i raditi bez razvijene bilo koje od navedenih sposobnosti. Ključ promene u terapiji je pomoći klijentu da navedene sposobnosti razvije ili deblokira. Terapijske tehnike su „sortirane“ po tome koju sposobnost i u kojoj fazi razvoja mogu da pokrenu ili deblokiraju. O.L.I. metod daje i taksonomiju psihoterapijski ciljeva, ukazujući na to koje vrste učenja se odvijaju u procesu psihoterapije i koje sposobnosti se aktiviraju kroz određeni oblik učenja.

O.L.I. metod je saznajna procedura usmerena ka otkrivanju lažnih informacija o sebi i svetu, proces dolaženja do lične istine. Zadatak svakog čoveka je da otkrije kako funkcioniše život da bi bio kompetentniji da se u životu snalazi. Od rođenja nas uče tome kako funkcioniše život, ali u tom procesu primamo i mnogo lažnih informacija koje usvajamo i orijentišemo se prema njima. Primamo lažne informacije (ili ih stvaramo sami, zbog nezrelosti našeg kognitivnog sistema da adekvatno obradi informacije koje dobija) o tome kakvi smo mi, kako funkcionišu međuljudski odnosi, kako možemo uspeti u zadovoljavanju naših bazičnih psiholoških potreba, šta se može očekivati od života…Informacije primamo od osoba koje i same imaju puno neistinitih informacija u svom sistemu uverenja. Svaka lažna informacija vezana za neki bitan aspekt života koja je usvojena kao uverenje vodi do neuspeha u toj oblasti života. Lažna informacija je kao kompjuterski «bug» ili virus koji uništava «fajl» u kojem se nalazi. Virusi su skloni razmnožavanju, širenju. Lažne informacije su sklone da se generalizuju, uopštavaju.

Stručnjaci za kompjutere razvili su programe čiji je cilj da otkriju «viruse» i eliminišu ih. O.L.I. metod je psihološki program koji ima sličnu ulogu u sistemu zvanom psiha. Njegova uloga je detekcija i otklanjanje lažnih informacija u sistemu uverenja čoveka koje su vezana za osnovne, bitne aspekte življenja-predstavu o sebi, predstave o međuljudskim odnosima, predstave o roditeljstvu, predstave o funkcionisanju čoveka, predstave o svetu i životu. Naravno, i predstave o dešavanjima, promenama, sistemu vrednosti i „pravilima igre“ u konkretnom društvu u kojem osoba živi.

Zašto je orijentacija na procese obrade emocija od ključnog značaja za O.L.I. metod? Napravićemo, radi jasnije slike, ponovo poređenje funkcionisanja čoveka sa funkcionisanjem računara (čovek je, naravno, neuporedivo složeniji sistem od računara.) Kada nešto ne funkcioniše sa radom računara, korisnik to vidi na ekranu. Pojavljuju se neke kukice, kvakice, kvadratići…ne može se pročitati tekst ili videti slika…Korisnik koji je iole upućen u način funkcionisanja kompjutera ne misli da se pokvario ekran, već softver koji obrađuje podatke i stvara ono što se vidi na ekranu, ili hardver-neki mehanički deo računara. Kad je kod čoveka “pokvaren hardver” on ide kod lekara, neurologa, hirurga, ili nekog drugog specijaliste za određeni ljudski hardver, ili organ. Kada mu ne funkcioniše “softver” (program za obradu podataka), obraća se stručnjacima za psihu.

Stanja zbog kojih se obraća su, zapravo, ekran ili “klinička slika”, kako je obično zovu stručnjaci za psihu. Slika se ne može poraviti, već samo defekti na hardveru ili softveru koji je stvaraju. Psihoterapeuti se ne bave organima (hardverima) već sposobnostima i veštinama koje klijent nema dovoljno razvijene. Dakle, mi ne možemo popraviti nečije samopoštovanje ili depresivnost ili nestrpljenje ili bilo koje drugo nepoželjno stanje, niti možemo stvoriti bilo koje poželjno stanje, ako ne “popravimo” bazične sposobnosti za obradu emotivno- kognitivnih podataka, što će dovesti do promene stanja. Čovek stvara svoja stanja načinom obrade onoga što mu se dešava. Posao psihoterapeuta je da pomogne klijentu da razvije ili oslobodi od “virusa” te osnovne, izvršne softvere za obradu emocija, jer njihov nepravilan rad stvara one vidljive problem i poremećaje koje nazivamo “klinička slika”.

Ponekada su ljudi svesni nedostataka određenih veština i obraćaju se za pomoć psihoterapeutima (u novije vreme lifecoachevima-trenerima životnih veština) sa željom da nauče određene veštine, kao što su veštine komunikacije, planiranja, organizovanja… Međutim, ovladavanje veštinama nije moguće ako se ne bazira na određenim sposobnostima. Ne možete naučiti nekoga da pleše, ako nema sposobnost koordinacije pokreta, niti nekoga da peva, ako ne može da kontroliše glasne žice. Pre mogućnosti da se ovlada veštinama potrebno je da se razviju sposobnosti koje čine to ovladavanje mogućim.

Ako definišemo OLI metod kao psihoterapijsku proceduru koja je usmerena ka otklanjanju lažnih informacija, sa pravom nam se može postaviti pitanje: „Da li vi mislite da znate koje su ispravne informacije, da biste lažne zamenili njima?“. Ako bismo odgovorili „Da, znamo“, bio bi to vrlo prepotentan i arogantan odgovor. Rekli bismo da znamo šta je život, da smo otkrili sve njegove misterije, smisao, pravila funkcionisanja…da znamo kakvi treba da budu ljudi da bi bili zdravi…zauzeli bismo jedan sveznajući stav i ponudili neku novu religiju. Ne, mi to ne znamo. Pored otklanjanje lažnih informacija, skraćenica O.L.I. znači i otkrivanje lične istine. Naglasak je na to da je procedura usmerena na otkrivanje lične istine. Svakako, i tome se može prigovoriti i postaviti pitanje „Ako nemate neke univerzalne istine kojima zamenjujete pogrešne informacije-neistine, kako znate da su te lične istine istinite? Kako znate da to nisu samo nove iluzije na koje upućujete klijente ubacujuću u njih, na uvijen način, sopstvene iluzije, životne filozofije, teorijske koncepte…a pravite se da to ne radite, pod parolom da vodite klijenta ka otkrivanju nekakvih ličnih istina?“. I klijenti se često plaše da će psihoterapeuti pokušati da ih „prekroje“ po nekoj svojoj meri, kao što su to pokušavali i njihovi roditelji, nastavnici, partneri…Odgovor na ovo pitanje nije jednostavan. Možemo reći da, koliko ima ljudi, toliko ima i ličnih istina. Ali, da li, onda, postoje bilo kakve univerzalne istine, nešto što se zove „ljudska priroda“, nešto u čemu se presecaju lične istine ljudi? Da li ljudi, ako ne iskrivljuju stvarnost, ili ako to ne čine u većoj meri, dolaze do nekih opštih, zajedničkih istina o sebi, ljudskoj prirodi, životu…koje ih čine boljim ljudima (o terminu „dobar čovek“, kao jednom od ključnih termina O.L.I. metoda ćemo posebno govoriti kasnije), sposobnijima da žive punim ljudskim kapacitetima, da vole i rade? Naš odgovor je „Da“.

Tragajući za ličnim istinama, što dublje ulaze u svoje lične istine, ljudi dolaze do opšteljudskih istina, pravilnosti utkanih u ljudsku prirodu, u korene života. Da li mi znamo nešto o tim opšteljudskim istinama? Znamo. Kroz decenije psihoterapijskog rada sa ljudima na otkrivanju ličnih istina brojni psihoterapeuti širom naše planete postepeno su dolazili do nekih „tačaka preseka“ istina njihovih klijenata, do nekih pravila razvoja ljudskog bića, njegovog rasta i ispunjenja potencijala, kao i do mehanizama koji mogu taj razvoj iskriviti ili zaustaviti. Gradeći O.L.I. metod, pokušali smo da napravimo integraciju tih opštih principa razvoja koji su tačke preseka raznih psihoterapijskih metoda, i ponudimo delotvoran metod za podsticanje promene kod ljudi-promene u smeru istinitijeg doživljavanja sebe, drugih i stvarnosti, koje bi omogućile potpuniji razvoj kapaciteta osobe da voli i radi, da se potpunije uključi u život, da bude bolji čovek.

The post Šta je OLI Integrativna psihodinamska psihoterapija appeared first on Oli Centar.

Nebojša Jovanović, Beoknjiga 2013.

Volja-motor psihe-i sposobnost za zrelu ljubav

Sposobnost tolerancije na ambivalenciju omogućava nam da razrešimo ambivalenciju i opredelimo se, donesemo odluke. Međutim, nije dovoljno samo opredeliti se i odlučiti se, neophodno je da te odluke budu podržane voljom kako bi se realizovale. Govorili smo o tome da je ljubav složena sposobnost, aktivnost koja zahteva brigu, znanje, trud, poznavanja…i volju da se sve to što je potrebno radi u kontinuitetu. Prelamanje dilema ambivalencije je preduslov za pokretanje volje u smeru razvoja. Ako u dilemi parazitiranje-razvoj prevagne potreba za parazitiranjem, volja može biti “podjarmljena” za kretanje u tom pravcu i upotrebljena za neki oblik manipulacije (aktivne ili pasivne).

Umesto ka individuaciji, volja može da se okrene ka simbiotičnosti i parazitiranju, umesto podsticanja drugih ka razvoju, može da se okrene ka kontroli i manipulaciji. U normalnom razvoju, linija razvoja ljudske volje, od njenih rudimentarnih začetaka u prikladnim godinama, kada se ona manifestuje u suprotstavljanju volji drugih, dostiže svoj najviši nivo kroz uspešnu transformaciju u potpuno razvijenu pozitivnu volju koju karakteriše kapacitet da podrži ideale koje je sama osoba kreirala.

Podsetimo se da je Rank (1932) opisao nekoliko faza na liniji razvoja volje: Prva razvojna faza razvoja volje manifestuje se kao „kontra volja“, kao „neću“ koje se protivi volji drugih, onome što se „mora“. Druga faza, faza pozitivnog ispoljavanja volje, odnosi se na to da neko hoće svojom voljom da učini ono što mora („što se mora , nije teško“). Treća, kreativna faza odnosi se na to da je osoba voljna da radi ono što sama hoće (ostvarivanje sopstvenih ciljeva). Jasno je da tek dostizanje treće faze razvoja volje omogućava sposobnost za zrelu ljubav.

Zaostajanje u prvoj fazi, fazi kontra volje, u ljubavnom životu manifestovaće se kao večito kontriranje i suprotstavljanje („ti ćeš da mi kažeš“). Osoba kod koje je volja razvijena u ovom stepenu „zna šta neće, ali ne zna šta hoće“. Ima volju da se suprotstavi mišljenjima i težnjama partnera, ali nema sopstvenu volju i konstruktivne aktivnosti koje njegova volja podržava. Večito je „antiprotivna“.

Osobe koje su se zaglavile u drugoj fazi razvoja volje, „dobrovoljci“, ponaša se reaktivno. Ima volju da udovolji, da ispuni obaveze i očekivanja, da „bude dobra“ (dobra žena ili muž, majka ili otac, radnik…), ali nema volju da kreira sopstvenu ličnost, da ostvari sopstvene ideale. U ljubavnom životu, sa ovakvom voljom, osoba nije u stanju da podrži razvoj drugoga u većoj meri nego što je sposobna da podrži sopstveni razvoj. Njena ljubav ne podstiče separaciju i individuaciju. Ona može biti posvećena udovoljavanju partneru ili deci, često može postati i žrtva takvog udovoljavanja. Međutim, udovoljavanje nije ono što podstiče razvoj. Preterano udovoljavanje korumpira, prezaštićuje i vezuje. Izaziva krivicu zbog potreba za odvajanjem. Kako se odvojiti od nekoga ko je posvetio život tome da nam udovolji, kome smo „smisao života“.

Izražena potreba da se „bude dobar“ može dovesti do toga da drugi ne poštuju osobu koja se jako trudi da udovolji, što izaziva kod „dobrovoljaca“ osećanje da su iskorišćeni, da drugi ne cene njihovu dobru volju i trud, da ih uzimaju zdravo za gotovo, podrazumevaju njihova ulaganja. To postepeno može dovesti do ogorčenosti i razočaranosti u ljude ili u sebe (preterane zavisnosti od odobravanja drugih, stalnog preispitivanja „da li sam dovoljno dobar…verovatno nisam kad me tako tretiraju…“). Zaglavljenost u dobroj volji može voditi i do zavisti prema onima koji imaju autonomnu volju i sposobni su da je usmere ka sopstvenim ciljevima. „Dobrovoljci“ zavise od inicijative drugih koju će slediti. Ako su sa partnerom koji ima veći stepen autonomije volje, zavisno od razvoja njihovog narcističkog sektora ličnosti, osobe zaglavljene u dobroj volji mogu biti ili partneri „iz senke“, oni koji žive kroz drugoga i predstavljaju „okruženje“ za ostvarenje drugoga, ili zavide partneru i obezvređuju njegova ostvarenja (ili i jedno i drugo, s tim što je jedna strana emocija potisnuta u nesvesno).

Kao i kod drugih sposobnosti o kojima smo govorili, i kod nerazvijene volje nedostatak razvoja sposobnosti vodi uglavnom do „parazitiranja“ na sposobnostima druge osobe, kačenja na volju drugoga. Nije retkost da „dobrovoljac“ kao partnera izabere „svojevoljnu“ osobu, osobu koja ima maladaptaciju volje (maladaptacije su, po Eriksonu, previše nečega), volju koja se ne obazire na potrebe drugih, koja „uvek mora da istera svoje“ makar i na štetu partnera. Tako se „dobrica“ i „svojeglava“ osoba nađu u začaranom krugu uzajamnog parazitiranja. Narod kaže „našla vreća zakrpu“ za takve vrste simbioze. Samovoljne osobe nađu partnera koji im povlađuje i time ne podstiče njihov razvoj (zbog čega su agresivne prema partneru, ne cene njegovo udovoljavanje). Osoba zaglavljena u dobroj volji nađe partnera od kojega „je bolja i pametnija“, jer, opet po narodu, „pametniji popušta“. I tako izigrava „dobricu“, sveca koji trpi zarad opšteg dobra, „mira u kući“… Kada ne možemo da podnesemo određenu samosvest, deo sebe sa kojim treba da se nosimo, koji treba da se odelotvori, projektujemo svoju volju u druge ili u institucije. Potom negiramo ili prihvatamo tu sopstvenu funkciju kroz osećanja koja imamo prema osobi ili instituciji na koju smo je projektovali. Na taj način postižemo da ne moramo sami da se nosimo sa tim delom sebe.

Tek sa razvojem autonomne, kreativne volje, osoba je sposobna za uzajamnost i zrelu ljubav. Ona ne živi da bi bila dobra i udovoljila drugome (tu vrstu dobrote narodna izreka opisuje kao „dobar i budala su braća“), već da bi realizovala sebe, svoju autentičnu ličnost, i takvu sebe delila sa drugim, uživajući u uzajamnoj razmeni. Time što je „prihvatanje obaveznog“ uključeno u ostvarivanje sopstvenih ideala, volja, na svom najvišem nivou razvoja, respektuje granice drugih i time se može jasno razdvojiti i od grandioznosti i malicioznog narcizma koji odlikuje samovolja i dominacija nad drugima. Kreativna volja je samosvrhovita, bez dominacije nad drugima.

Rankov (1932) prikaz faza razvoja volje i podela na kontra volju, dobru volju i autonomnu volju je, prema našem mišljenju, pojednostavljen jer ne obuhvata interakciju između razvoja volje i razvoja narcizma, kao i povezanost volje sa razvojem drugim bazičnih emotivnih sposobnosti.

Govorili smo o međuzavisnosti narcističke patologije i patologije volje. Narcistička patologija utiče i na patologiju volje. Ona menja njen smer – od kretanja ka individuaciji, ka smeru parazitiranja. Iako osobe sa ozbiljnijom narcističkom patologijom mogu imati snažnu volju i biti uspešne u raznim aktivnostima, poslovnoj karijeri, njihovo delanje je, uglavnom, usmereno na reparaciju ugrožene slike o sebi, na održavanje grandiozne slike. Rekli smo već da, kada osoba ne može sama da obavlja neke osnovne psihološke funkcije (održavanje zrelog samopoštovanja kod narcističke patologije), ona parazitira na drugima koji su joj neophodni za obavljanje te funkcije. Za održavanje grandiozne slike o sebi je potrebna publika. Da bi publika (druga osoba, grupa, javnost) stalno obavljala funkciju ogledanja grandioznog selfa, ona se mora zavoditi i kontrolisati. Tako se volja usmerava na aktivnosti čija je bazična funkcija zavođenje (stvaraje lažne, grandiozne slike) i manipulaciju i kontrolisanje objekata (zapravo self objekata-koji su produžeci narcističkih potreba, a ne nezavisne idividue sa potrebama). Sa druge strane, možemo reći i da patologija volje podstiče narcističku patologiju. Osoba koja nema volju za separacijom i individuacijom (lenjost, potrebe za parazitiranjem, življenjem na tuđ račun…) neće imati realna ostvarenja koja bi omogućila razvoj zrelog samopoštovanja. Time je upućena na kompenzaciju osećanja inferiornosti preko kreiranja lažne, grandiozne slike o sebi (reparacija „frandioznog selfa“ – fantaziranje, samoobmanjivanje sebe i drugih) ili na življenje kroz druge („ti si veliki, ja sam sa tobom, onda sam i ja veliki“ – što je pokušaj reparacije „idealizovanog roditeljskog imaga“).

Razmotrićemo uticaj razvoja volje na sposobnost za zrelu ljubav i iz ugla teorije Roberta Assagiolija (1973) u kojoj je volja ključni koncept. I za Assagiolija, kao i za Ranka, volja je unutrašnja sila koja nas vodi ka samorealizaciji. Ona je „centralni element i direktna ekspresija Ja ili Selfa“. Assagioli govori o tri stadijuma volje: 1. Prepoznavanje da volja postoji, 2. Imati volju, i 3. Biti volja. Njegov prvi stadijum odgovara, prepoznavanje da volja postoji, odgovara onome što Rank naziva autonomnom voljom, tako da se Assagiolijeve faze razvoja volje, zapravo, nastavljaju na faze koje je definisao Rank (kontra volja, dobra volja, autonomna volja).

Pre nego što prepoznamo da volja postoji možemo živeti u stanju neautentičnosti u kojem su naše aktivnosti zasnovane na socijalnim očekivanjima, bez uzimanja u obzir, ili čak bez svesnosti sopstvene procene okolnosti (taj stadijum razvoja volje je Rank nazivao dobrom voljom). Osećamo se potpuno u moći spoljašnjih stimulusa, osećamo da nam se život „dešava“ bez naše volje i naš jedini oblik odgovora je reagovanje. Iz tog stanja nesvesnosti sopstvene volje prepoznavanje da naša volja postoji može biti transformaciono iskustvo jer nas pomera u realnost mogućnosti, i samim time i nade. To sa sobom nosi i osećanje sopstvene odgovornosti koje proističe iz prepoznavanja da imamo određeni stepen kontrole nad onim unutrašnjim i spoljašnjim iskustvima koja oblikuju naš život.

Ovak aspekt volje, ako je razvijen, čini osobu sposobnom da u ljubavi kreira svoje odnose, da se ne povinuje samo socijalnim očekivanjima, zadatim formama odnosa, muško ženskim stereotipovima, stereotipovima roditeljstva sredine…Zapravo, možemo reći da su prepoznavanje da volja (autonomna) postoji, imati volju i biti volja tri stadijuma razvoja autonomne volje. Osobe koje nisu dostigle ove stadijume razvoja volje nemaju doživljaj da su odgovorne za ono što se zbiva u njihovim ljubavnim odnosima, već da im se stvari dešavaju ili da je neko drugi kriv za ono što se odvija u njihovim odnosima („ne ide mi u vezama, u braku, u roditeljstvu…umesto ja činim da mi nešto ne ide. Ako ja to radim, onda mogu nešto i da promenim, a imam i volju da to promenim“).

Finalni stadijum razvoja volje je osećanje da mi jesmo volja. To se oseća kao znanje da su, duboko u nama, naš self i naša volja intimno povezani. Nije potrebno da „prikupimo volju“ da bismo nešto uradili, da čekamo da „imamo volju“ za nešto. Nema unutrašnje borbe između „mrzi me“ i „hoću“. Ovaj stepen razvijenosti volje omogućava čoveku da u ljubavnim odnosima bude u potpunosti dosledan i autentičan.

Manipulacije voljom i sposobnost za zrelu ljubav

Ako je zrela ljubav aktivnost koja potpomaže razvoj druge osobe, manipulacije voljom su sredstva za zaustavljanje tog razvoja i predstavljaju aktivnost koja je u suprotnosti sa zrelim voljenjem. Zašto bi neko zaustavljao razvoj osobe koju voli? Da bi je učinio zavisnom, posedovao, bio sigurniji da nikada neće otići, da bi parazitirao na njoj, dominirao, lečio svoje narcističke povrede…Sve to nisu ljubavni motivi, mada osoba koja ih ima može imati snažna osećanja koja naziva ljubavlju. Manipulator je osoba koja eksploatiše, koristi i kontroliše sebe i druge kao “stvari” na određeni prepoznatljiv i samoporažavajući način. Uspešan manipulator ne dobija ono što mu je potrebno – ljubav, već nešto drugo što uzima kao zamenu: moć, sigurnost, zavisnost, posedovanje, dominaciju ili submisivno vezivanje…I sebe i drugu osobu pretvara u „stvari“, nešto što se može kontrolisati različitim oblicima manipulacije voljom.

Manipulatoru nedostaje sposobnost da uživa u sebi, da koristi svoje znanje i da proširi svoj osećaj životnosti i razvoja (mogli bismo, jednom rečju, reći: individuacija). Za manipulatora, razumevanje ljudske prirode ima samo jednu svrhu: kontrolu. Kontrolu nad drugima (i sobom) kao nad stvarima. Cilj manipulacije je da zaustavi individuaciju, slobodnu volju. Manipulacija “ubija” volju. U manipulativnim pokušajima da nametne svoju volju drugima manipulator gubi i sopstvenu autentičnu volju, jer i sebe posmatra i kontroliše kao stvar. Gubi volju koja vodi razvoju, individuaciji.

Prisetimo se dijagrama bazičnih tipova manipulacija (Shostrom, 1968) voljom i razmotrimo uticaj ovih manipulativnih strategija na sposobnost za zrelu ljubav.

Diktator: prenaglašava svoju snagu. On zamenjuje ljubav za moć. Može dobiti pokoravanje (sa pasivno agresivnim ponašanjem) ili bunt. Najčešće bira ili pravi slabiće od partnera i dece. Spada u aktivne manipulatore: one koji pokušavaju da kontrolišu druge aktivnim metodama. Oni izbegavaju suočavanje sa sopstvenim slabostima zauzimajući ulogu jačeg u odnosu. On dominira, naređuje, navodi autoritete, i čini sve što će kontrolisati njegove „objekte ljubavi“. Uveren je da je to dobar način odnosa, ispravno voljenje. „Mora da se zna ko je gazda u kući, inače se svi raspuste“, najčešća je racionalizacija za ovu varijantu manipulacije voljom drugih. On/ona sve najbolje zna i ume, i za sve je najbolje da ga slušaju i povinuju se. Varijacije diktatora su “Velika Mama”, “Superiorni Tata-gazda kuće”, “Mali Bog”…Diktatoru, u sposobnosti za zrelu ljubav, uglavnom nedostaje empatija, često ima problema sa održavanjem balansa u narcističkom sektoru ličnosti (objekti ljubavi mu služe kao selfobjekti za održavanje grandioznog selfa). Pored toga, osnova svih prikazanih tipova manipulacija voljom je problem tolerancije na ambivalenciju i određeni defekt u celovitosti objekta. Diktator ne može da održi celovitu sliku sebe, da prihvati svesno slabe delove sebe. On naglašava snagu i dominaciju odcepljujući ili potiskujući svoje slabosti. Zato su mu potrebni slabi da bi održavali njegov doživljaj sebe kao jakog. Manipulacije voljom se zasnivaju na projekciji sopstvenih unutrašnjih suprotnosti na druge. Umesto da prihvate i integrišu taj deo sebe, manipulatori ga izbacuju napolje, u drugoga, i onda kontrolišu taj deo sebe u drugome. Žena Slabić će se odreći svoje snage, najčešće izabrati muža Diktatora i onda ga kontrolisati subverzivnim sredstvima.

Dobro je biti snažan i umeti voditi druge. Međutim, Diktator zloupotrebljava svoju snagu i njegova ljubav ne vodi razvoju onoga koga voli, kao što ne vodi ni njegovom sopstvenom razvoju. Njegova snaga se zasniva na negiranju slabosti i kontroli te slabosti u drugima. Volja manipulatora je usmerena ka kontroli (rekli smo već da je kontrola jedan od tri egzistencijalna otpora prema životu), pretvaranju živog u stvar koja se može kontrolisati. Time se zaustavlja razvoj, i volja dobija obrnuti smer. Ako bi se usmerila ka razvoju, manipulator bi se razvio u aktualizatora. Diktator bi mogao postati Lider – osoba koja vodi, ali ne sprovodi diktaturu. Takva osoba može da voli zrelo, da pruži prostor drugome za razvoj, da bude snažna zona sigurnosti koja pokreće druge na rizike razvoja, uliva hrabrost. Da bi to bilo moguće, Diktator mora razviti celovitost objekta i sposobnost za toleranciju ambivalencije. Mora da prihvati slabe delove sebe, da ih integriše, umesto da ih projektuje u druge…da svoju snagu ne zasniva na laži (negaciji, potiskivanju, projekciji slabosti u druge). Diktator dobija moć, ali ne dobija ljubav od onih kojima vlada. Svaki manipulator je izabrao neki „dil” sa ljubavlju. Menja je za nešto drugo jer za zrelu ljubav nije sposoban. Većina ljudi pravi neki takav „ugovor sa Đavolom”. Menja „dušu” za neku privilegiju. Menja životnost za neki oblik lažne sigurnosti.

Jedan od uzroka manipulativnih težnji čoveka egzistencijalisti vide u nespremnosti da se prihvate rizici i neizvesnosti koje život sa sobom nosi. Osećamo se bespomoćnima pred brojnim mogućnostima da nam se dogodi ono što je izvan naše kontrole. Dok će aktivni manipulator pokušavati besomučno da kontroliše sve što može da bi se odbranio od tog osećanja, pasivni manipulator će se braniti osećanjem da ne može da kontroliše ništa. Time će privući aktivnog manipulatora da ga vidi kao stvar, objekt za manipulaciju (jer i sam sebe tako doživljava). Pasivno manipulišući aktivnim manipulatorom, pasivni manipulator izvlači “na kvarno” neki osećaj moći i kontrole, dok aktivni manipulator živi u sopstvenoj iluziji aktivnog posedovanja moći.

Manipulacije služe i izbegavanju intimnosti. Strah od dubokog vezivanja je jedan od bazičnih ljudskih strahova. Govorili smo o tome u tekstu o konstantnosti objekta kao o potreba-strah dilemi i problemima održavanja optimalne distance. Optimalna distanca se održava veštački, manipulacijama koje ne dovode do stvarne bliskosti, već do neprekidne borbe za moć između partnera, roditelja i dece. Manipulator je osoba koja se ritualistički odnosi prema drugima tako da izbegava stvarno vezivanje i intimnost.

Slabić: prenaglašava svoju osetljivost. Obično je “žrtva” diktatora, njegov polarni opozit. Slabić razvija brojne veštine za izlaženje na kraj sa diktatorom. Spada u pasivne manipulatore: one koji odustaju od toga da mogu da kontrolišu nešto u svom životu, i tu ulogu prepuštaju aktivnim manipulatorima. Dok aktivni manipulator dobija pobeđivanjem, pasivni manipulator dobija gubljenjem. Dopuštanjem aktivnom manipulatoru da misli umesto njega i da radi za njega, on pobeđuje onoga iznad njega pasivnošću i umrtvljenošću. On je “zaboravan”, “ne čuje”, pasivno je tih…Razvija različite oblike pasivno agresivnog ponašanja za suprotstavljanje Diktatoru i manipulaciju njime. Varijacije Slabića su “Stalno zabrinut”, “Glup kao lisica”, “Onaj koji čini ustupke, popušta” (“Pametniji popušta”), “Zbunjen”, “Povučen”…Slabić menja ljubav za neodgovornost. Dobija mogućnost da ne preuzima rizike i odgovornosti, da ne donosi odluke. On koristi izbegavanje kao egzistencijalni otpor prema životu. Sigurnije mu je da odluke i rizike preuzme diktator kojega će da, „ispod žita”, kontroliše svojom slabošću. U toj manipulaciji diktatorom najčešće se koristi bespomoćnošću („ja ne umem, ja ne mogu, ne znam…”) i izazivanjem osećanja krivice („Kako možeš da me ne štitiš, ili da me ostaviš…kad sam takav/takva”). Često se, u praksi, susrećemo sa roditeljima aktivnim manipulatorima koji muče muku sa detetom koje prihvata šta mu se kaže, na primer da uči, ali mu “ništa ne ulazi u glavu”, i roditelj mora da provede sate pored njega ne bi li mu “nešto sipao u glavu”…Ne retko komentarišu ponašanje svoje dece ili partnera na ovakav način: „Ne znam da li je stvarno nesposoban, ili me zeza u zdrav mozak…kao da sve hoće, a kao ništa mu ne ide…Imam utisak da to radi protiv mene, na svoju štetu…”

Slabić negira ili potiskuje svoju snagu, projektuje je u druge i pasivnim oblicima manipulacije kontroliše one koji imaju snagu. To ga ne vodi ka intimnosti, već ka zavisnosti. Ako bi svoju manipulativnu kontraveštinu modifikovao i svoju volju okrenuo u smeru razvoja, slabić bi se mogao razviti u aktualizatora-empatičara koji je sklon da sasluša druge, da saoseća. On prepoznaje svoje slabosti, i, mada traži od ljudi da dobro rade, razume ljudske greške i slabosti.

Lider i empatičar, uz uzajamno poštovanje različitosti koje balansiraju par, mogu živeti u odnosu zdrave komplementarnosti koja oba partnera usmerava ka razvoju i pruža solidnu osnovu za dobro roditeljstvo. Nadopunjavanje partnera i međusobno balansiranje nije isto što i self-objektni odnos u kojem jedan predstavlja i radi ono što drugi nema, ne može, negira ili projektuje u drugoga kao aspekt sebe. Lider nije neempatičan, niti je empatičar slab. Njihove različitosti su u izvesnoj naglašenosti nekog aspekta ličnosti, a ne u nedostatku ili defektu tog aspekta. Kada partner nije zamena za nečiji nedostatak, zamena za nerazvijeni aspekt psihe, onda onda odnosi ljudi sa različitim „bojama”, talentima i sposobnostima mogu da vode ka razmeni, ka tome da partneri uče jedno od drugog i da se zajedno razvijaju.

Kalkulator: prenaglašava svoju kontrolu. On, takođe, menja ljubav za moć i koristoljublje. Spada u kompetitivne manipulatore koji vide život kao konstantnu igru gubljenja i dobijanja u kojoj mora da bude obazriv borac. Za njega, život je bitka u kojoj su svi suparnici, ili neprijatelji, realni ili potencijalni. On menja aktivne i pasivne metode manipulacije, zavisno od “vrste bitke”, i može se smatrati nekom mešavinom aktivnog i pasivnog manipulatora. Obmanjuje, zavodi, laže…stalno pokušavajući da prevari i kontroliše druge ljude kako bi izvukao neku korist. Može da koristi i metode indiferentnog manipulatora, da igra ulogu indiferentne osobe bez nade. On se povlači iz kontakata sa drugima. Njegova najčešća izjava je “nije me briga”, “nije mi stalo”…On tretira druge kao da su mrtvi, kao lutke koje su izgubile sposobnost razvoja i promene. Njegovi metodi su, takođe, aktivni i pasivni. Nekad je cinik, nekada mizantrop, nekada mučenik i bespomoćnik. Njegova tajna je, naravno, u tome da nije odustao, da mu je još stalo, inače bi prestao da igra manipulativne igre. U bračnim igrama se to često odražava kao nezainteresovanost i pretnja razvodom, u kojoj se manipulator, zapravo, potajno nada da će pobediti, da će time biti po njegovom, a ne želi stvarno da se razdvoji od partnera.

Varijacije Kalkulatora u ljubavnim odnosima su “Zavodnik”, “Folirant”, “Ucenjivač”, “Intelektualizator”. „Filozofija” kalkulatora je da „cilj opravdava sredstvo”, a njegov cilj je lična korist i pobeda. Slično diktatoru, Kalkulator negira svoju zavisnost tako što krade i otima manipulacijama ono što bi želeo da dobije spontano (ali ne veruje da bi išta dobio ako ne otme ili uzme prevarom). Kada bi razvio osećaj sopstvene vrednosti, od Kalkulatora bi se mogao razviti Poštovalac, osoba koja ne iskorišćava druge kao stvari da bi dokazala sopstvenu vrednost. Poštovalac poštuje sebe i druge kao ličnosti. Kalkulator negira sopstvenu vrednost, dostojnost ljubavi, i okreće se manipulaciji kako bi dobio nešto umesto toga-iluziju ljubavi koju mu može pružiti zavisni Lepljivac.

Lepljivac: Je polarni opozit Kalkulatora. Prenaglašava zavisnost. Spada u pasivne manipulatore. Menja ljubav za zavisnost. On (ili ona) je osoba koja želi da bude vođena, budalasta, da se o njoj neko brine. Pušta ljude da rade stvari umesto nje. Varijacije Lepljivca su “Parazit”, “Plačljivac”, “Doživotno dete”, “Hipohonder”, “Tražilac pažnje”, “Bespomoćan”…Lepljivac koristi izbegavanje kao egzistencijalni otpor prema životu. On negira, potiskuje ili projektuje na drugoga sopstvenu samostalnost, potrebu za razvojem i individuacijom. Kada to ne bi činio, mogao bi se razviti u Ljubitelja. Komplementarni opozit poštovaocu koji teži nezavisnosti je ljubitelj. On se razvija iz lepljivca. Ali, ljubitelj nije onaj koji je ovisan o drugima, već osoba koja ceni osobine ili veštine ili dela koje drugi imaju i ima potrebu da to afirmiše. (Primer, osoba koja se posvećuje afirmaciji talenata, biograf…)

I Poštovalac i Ljubitelj mogu živeti u razvojno konstruktivnoj zajednici u kojoj je jadan partner razumno ambiciozan i kompetitivan (ali ne na račun drugih, već kvalitetom svog rada), usmeren ka uspehu i nezavisnosti, a drugi partner usmeren na to da stvori atmosferu u kojoj bi rezultati rada Poštovaoca dobili punu afirmaciju („topli dom”, „luku”, poštovanje sposobnosti i rada partnera…). U konstruktivnom odnosu Ljubitelj može biti usmeren i ka afirmaciji drugih osoba, ideja, dela…

Siledžija: Prenaglašava agresiju, okrutnost, i neljubaznost. Spada u aktivne manipulatore. Kontroliše nekim oblikom pretnje. On je “Ponižavač”, “Mrzilac”, “Grubijan”, “Zastrašivač”. Ženska varijanta je “Kučka” ili “Džangrizalo”. Siledžija koristi kontrolu kao egzistencijalni otpor prema životu. Menja ljubav za vlast i moć koju dobija strahom. Umesto ljubavi dobija pokornost. Slično kalkulatoru, siledžija negira sopstvenu vrednost (i vrednost drugih. Prema drugima se ponaša kao i prema sebi). U dubini, sebe ne smatra vrednim ljubavi, pa koristi agresiju da bi dobio nešto u zamenu-osećaj nadmoći. Kada ne negira svoju potrebu za ljubavlju, od Siledžije se razvija Afirmator, asertivna osoba. Afirmator dobija poštovanje, ali ne strahopoštovanje. On je otvoren, direktan, snažan u obraćanju, afirmisanju vrednosti u koje veruje, ali nije hostilan i dominirajući kao siledžija.

Dobrica: (“Uvek ljubazni”, “Divan dečko”…) Prenaglašava brižnost, ljubav…”ubija” ljubaznošću. Spada u aktivne manipulatore. U izvesnom smislu, sa njim je mnogo teže izaći na kraj nego sa siledžijom. Ne možete da se borite sa Dobricom. U konfliktu sa Siledžijom, Dobrica gotovo uvek pobeđuje. Varijacije Dobrice su “Ugođivač”, “Bezazleni”, “Svetac”, “Onaj koji se ne meša”, “Nevin”, “Nezahtevan”. Manipuliše izazivanjem osećanja krivice i stvaranjem „duga” („vidiš šta sve činim za tebe”). Dobrica negira ili potiskuje i projektuje u druge sopstvenu agresiju, pokušavajući potom da manipuliše tim drugim preteranom dobrotom. Potiskujući agresiju Dobrica potiskuje i zdravu agresivnost, sopstvenu sposobnost za asertivno ponašanje. Ako to ne čini, razvija se u Negovatelja. On nije poslušan, popustljiv i ulagivač kao Dobrica, ali je topao, prijateljski raspoložen i dobronameran. On je u stanju da duboko voli i neguje (bez prezaštićivanja i korumpiranja udovoljavanjem i uslužnošću).

Afirmator i Negovatelj mogu živeti u razvojno konstruktivnom odnosu u kojem se nadopunjuju njihovi talent ii sposobnosti. U odnosu u kojem je kod jednog partnera naglašeniji asertivni stav, koji je “čvršći” i “probojniji”, dok je drugi partner toplijeg ponašanja i usmeren ka negovanju. I takav roditeljski par može da bude solidna baza za zdravo roditeljstvo.

Sudija: prenaglašava kriticizam. Spada u aktivne manipulatore. On nikome ne veruje i stalno okrivljuje, kivan je, teško oprašta. Varijante sudije su “Sveznalica”, “Tužilac”, “Pop”(onaj koji popuje”), “Sakupljač nezadovoljstava, tuđih greha…”, “Upoređivač” (vidi kakav si ti, a kakav je X.X.) , “Treba – Mora”, “Postiđivač”, “Osvetnik”, “Ubeđivač”, „Kontrol frik”…Takođe bira kontrolu kao egzistencijalni otpor prema životu. U „ispravnosti” vidi svoju veličinu. On je veliki zastupnik „pravde i istine”, sa misijom da sudi grešnima. On negira, potiskuje ili projektuje u druge sopstvene slabosti, nedostatke, neprijateljske porive. Usmeravajući se na tuđe nedostatke, on ne vidi svoje, što ga zaustavlja u razvoju (ne može da promeni ono što ne priznaje). Sudija menja ljubav za osećaj sopstvene ispravnosti i veličine. Važnije mu je da bude u pravu, nego da li čini pravu stvar. U razvoju njegove sposobnosti za zrelu ljubav nije razvijena tolerancija na ambivalenciju. Nije u stanju da prihvati sopstvenu nesavršenost i grešnost. U vezi sa Zaštitnikom, Sudija je onaj koji je „zadužen” da kritikuje, nalazi probleme (ali ih ne rešava), izražava nezadovoljstvo…a Zaštitnik je „dežurni realizator”, onaj koji preuzima rešavanje svih problema koje je otkrio sudija na svoja pleća (jer on je i kriv za njihovo nastajanje, prema mišljenju Sudije). Ako se okrene u pravcu razvoja, od Sudije se razvija Ekspresivac, osoba koja ne sudi drugima, ali je sposobna da snažno, izražajno, ispolji sopstvena uverenja, ali i da preduzme odgovornost za njih i njihovu realizaciju.

Zaštitnik: je opozit Sudiji. Prenaglašava poršku, i neosuđujući je do neprimerenosti. On razmazi druge, preterano je saosećajan, i ne dopušta onima koje štiti da stanu na svoje noge i odrastu. Umesto da se brine za sopstvene potrebe, on se stara samo o potrebama drugih. Varijante Zaštitnika su “Mama Kvočka”, “Branilac” (“Drveni advokat”), “Postiđen umesto drugih”, “Uplašen umesto drugih”, “Ispaštač umesto drugih”, “Velikomučenik”, “Nesebični”…Negira, potiskuje ili projektuje u druge sopstvene potrebe za zavisnošću i brigom. Čini drugima ono što nesvesno želi da njemu drugi čine. Ljubav zamenjuje za osećanje zadovoljstva što je potreban, što drugi ne mogu bez njega. Prepoznavanje i prihvatanje nesvesnih potreba može ga voditi ka tome da se razvije u Vodiča, osobu koja ne prezaštićuje niti podučava druge, već strpljivo pomaže drugima da pronađu sopstveni put i način.

Ekspresivac i Zaštitnik, takođe, mogu imati razvojno konstruktivnu vezu zasnovanu na uzajamnosti i razmeni, balansiranju talenata i sposobnosti. Kao roditeljski par, u kojem je jedan roditelj „mirniji”, „staloženiji”, usmereniji na prihvatanje, podršku i vođenje u razvoju, a drugi ekspresivniji, direktniji, „zahtevniji”, „konstruktivni kritičar”…takođe mogu biti osnova za zdravo roditeljstvo.

Govorili smo o manipulacijama voljom koje ometaju sposobnost za zrelu ljubav jer je volja okrenuta u suprotnom smeru od individuacije. Okrenuta je ka nekoj vrsti parazitiranja. Međutim, sve ove manipulativne kontraveštine, manipulacije sopstvenom voljom i voljom drugih, razvijaju se kao posledica nedovoljne razvijenosti prethodnih bazičnih emotivnih sposobnosti. Nedostatak u razvoju bazičnih sposobnosti o kojima smo govorili „tera“ osobu da razvija neke oblike adaptacije koje je ne vode razvoju.

^{Osobe sa problemom neutralizacije ne mogu razviti veštu volju. Volji je potrebna neutralizovana energija, stabilno “napajanje”. Zavisna od energije instikata, libida i agresije, volja nije stabilna. Pored nestabilnosti, volja osobe koja nije ovladala sposobnošću neutralizacije ima i problem “opsednutosti” instiktualnim impulsima. Ona nije “jahač” već “konj”. Spolja može izgledati da je ta osoba biće “snažne volje”, da teži da “istera po svome”, da ne odustaje…Međutim, takva volja je impulsivna, nepromišljena, “zadrta”…Ona, zapravo, ne vodi osobu stvarnoj samostalnosti, već raznim oblicima nametanja drugima, impulsivnom ponašanju, manipulacijama. U koliko je volja opsednuta agresivnim impulsima, njena snaga će se ogledati u “isterivanju pravde” ili “traženju dlake u jajetu”, “teranju po svome”, tvrdoglavosti i drugim oblicima agresivnih ispoljavanja sa ciljem da se nametne sopstvena volja drugima. Osoba će se razviti u neku vrstu aktivnog manipulatora.}

^{Opsednuta libidom, volja će se ispoljavati kroz ponašanja koja teže da zadovolje potrebu osobe da “ima druge”, da ih poseduje, da ih dobije, da se zalepi za njih. Takva osoba neće poštovati druge i njihove granice i težiće da, kroz formu “ljubavi”, “usisa” druge u sebe, da ih koristi kao “parcijalni objekt”, sredstvo za zadovoljenje potrebe. Osoba sa takvim problemima neutralizacije razviće se u neki oblik pasivnog manipulatora.}

^{Nesposobnost neutralizacije podjednako i agresivnih i libidinoznih impulsa, ako je njihova snaga podjednaka (što onemogućava razvoj tolerancije na ambivalenciju) može dovesti do totalne paralize volje, gubitka volje.}

^{Bez adekvatnog razvoja celovitosti i konstantnosti objekta putevi razvoja volje takođe skreću ka stranputicama.} Neovladavanje separacionom anksioznošću čini volju sredstvom manipulacije usmerene na kontrolu objekta (pokušaj “nelegitimnih” načina “spajanja” sa objektom, nepoštovanja tuđih granica, slobode…ostvarivanja “koristi” koje nisu razvojne). Ako se ne ovlada celovitošću objekta, ne napusti mehanizam cepanja, volja se usmerava ka “parcijalnim objektima”. To, zapravo, znači da osoba ne doživljava drugog kao ličnost, celovitu osobu, već kao “dobre” ili “loše” parcijalne objekte koji služe zadovoljenju potrebe (ako su dobri), ili ih treba uništiti ili pobeći (ako su loši), ili u potpunosti kontrolisati kako bi se sprečila njihova promena. Tako drugi ljudi postaju sredstva, predmeti kojima treba manipulisati radi ostvarenja potreba i ciljeva koji nisu razvojni. Sa takvom voljom se ne može zrelo voleti.

^{Kao o jednom od osnovnih problema koji se javlja zbog nedostatka konstantnosti objekta govorili smo o problemu održavanja optimalne distance. Poteškoće u održavanju optimalne distance u velikoj meri utiču na deformacije volje kao sposobnosti koja vodi separaciji i individuaciji. M}ešanje sa drugima pokreće karakterističnu „potreba-strah dilemu“: intimnost predstavlja rizik da ih drugi proguta, dok rastavljenost znači osudu na usamljenost. Volja postaje rastrzana između potrebe za simbiozom i straha od gubljenja sebe. Ovo dovodi do različitih kompromisa u kojima je, u ljubavnom životu, stalno prisutna dvojnost, ambivalencija, težnja ka ljubavi i izbegavanje intimnosti. Sve manipulacije voljom koje smo spominjali mogu se posmatrati kao nesposobnost da se razreši ta osnovna dilema, potreba-strah dilema. Umesto ljubavi, kojoj svi teže, ali je se i plaše (zbog straha od gušenja, gubljenja sebe, ostavljanja…) manipulacijama voljom drugih ljudi dobijaju nešto drugo, neku „utešnu nagradu“. Manipulacijama ostaju u odnosu sa nekim, zadovoljavaju potrebu za zajedništvom na određeni način, ali ne stupaju u odnos stvarne intimnosti. Izreka „nema ljubavi bez bola“ odražava te česte komplikacije koje nastaju u odnosima između partnera zbog nesposobnosti održavanja optimalne distance, stalnih oscilacija odnosa, nesposobnosti opredeljivanja i posvećivanja, koja je nemoguća bez razvijene tolerancije na ambivalenciju.

^{U toj rastrzanosti volje između suprotstavljenih potreba, ljudi se u ljubavnom životu “dovijajaju” na različite nekonstruktivne načine. Jedni će izabrati ambivalenciju kao način življenja. “Danas će biti ovakvi, sutra onakvi”. Nepredvidljivi u smenama svoje ambivalencije. Praviće haos od svog ljubavnog života. Granična ličnost je ekstrem takvog “izbora”. Volja takve ličnosti je “sluđena”, rastrzana, upregnuta u dva različita pravca. Drugi će, kao osobe narcističke organizacije ličnosti, aktivni manipulatori, usmeriti volju ka kontroli objekta, stvaranjem zavisnosti objekta od sebe, i biće usmerena ka stvaraju “imidža” grandiozne veličine oko kojega se vrte “sateliti” – zavisni objekti. Oni će zatvoriti sopstvene granice, i prodirati u granice drugih. Treći će, kao što to čine paranoidne strukture ličnosti, ići ka drugima, ali se štititi stalnim strahom da će ih drugi izdati. Umesto stvarne intimnosti razviće iluziju o nekakvoj “posebnoj” povezanosti sa osobom koju “vole”. Njihova volja će biti budni stražar, otkirivalac opasnosti koja potiče od drugih, spoljašnjeg sveta. Teraće ga ka drugima (jer paranoidne osobe žele bliskost) i u isto vreme ga štititi od svakog rizika ostvarivanja te želje. Oni sa šizoidnom strukturom ličnosti će se “odlučiti” za prividno povlačenje, a zadržavati intenzivnu zamišljenu vezu sa svojim objektima. Njihova volja neće funkcionisati u vezi sa spoljašnjim svetom. Separacija je postignuta odbacivanjem spoljašnjeg sveta – a time i volje.}

^{Tolerancija na ambivalenciju, takođe, u velikoj meri utiče na razvoj volje.} Temporalni spliting ambivalentnih osećanja utiče na ćudljivost volje. Osoba je čas “dobre volje”, puna energije, spremna da sve uradi sa poletom i entuzijazmom, dok u sledećem trenutku upropasti ono što je uradila (često se za takvu volju koriste izrazi kao “pljune pa liže” ili “ponaša se kao krava koja da mleko, pa ritne kofu…”). Takva osoba je u stalnim oscilacijama između “dobre” volje i “zlovolje”. Zavisno od toga “na koju je nogu ustala”. Kod kondenzacije obe strane ambivalencije u jednoj akciji, osoba može pokazivati snažnu volju da nešto uradi, ali to čini na takav način da proizvodi kontraefekat. Recimo, pokušava da zaštiti nekoga, ili da promoviše nekoga, a to čini na takav način da toj osobi nanosi štetu. “Samo nemoj ti da me braniš” – često čujemo od drugih koji su žrtve entuzijazma onih koji na ovaj način izlaze na kraj sa ambivalencijom. „Teško onome koga ti voliš“ je izreka koju često čujemo od parova, a odražava probleme koje partner oseća sa osobom koja ima teškoća sa razrešenjem sopstvene ambivalencije i koja nije svesna toga.

Ljudi koji kondenzuju obe strane ambivalencije u istoj akciji se, takođe, osećaju kao žrtve nezahvalnosti. Oni ulažu toliko “dobre volje” u svoje aktivnosti, veze, posao…a ispadne da uvek upropaste ono u šta su se uložili (u toj varijanti gube volju, jer osećaju da njihova “ljubav” uništava) ili da drugi ne shvataju njihove dobre namere i požrtvovanost (u ovoj varijanti ili gube volju jer osećaju da se njihova “ljubav” i “dobra volja” ne cene, da su drugi nezahvalni, ili postaju navalentni u želji da “isprave nepravdu”, “da dovedu stvari na svoje mesto”. Koliko god moglo izgledati da je takva osoba aktivna ona, zapravo, stoji u mestu-plus i minus se potiru, rezultat je nula. Volja takve osobe ne može biti ni dobra, jer dobra namera u sebi nosi i agresivnost koja uništi njen napor), ni vešta (ne čini stvari na način koji vodu uspehu). Takva volja ne vodi separaciji i individuaciji-već se vrti u začaranom krugu. Teško je voleti na zreo način sa takvom voljom.

Kod onih koji kao odbranu od ambivalencije koriste potiskivanje jedne komponente polarnosti i reaktivnog pojačavanja druge, dolazi do drugačijeg uticaja na volju. Ako se potiskuje negativna strana ambivalentne polarnosti, to se često ispoljava kao preterana briga za sigurnost i dobrobit voljene osobe, kačenje za nju, preterana želja da se ugodi… (Razvija se Lepljivac, Dobrica ili Slabić…neka vrsta pasivnog manipulatora). Umesto ka odvajanju i individuaciji, volja se usmerava ka žrtvovanju, poslušnosti, udovoljavanju (predavanju volji drugoga). Kada se, međutim, potiskuje pozitivna strana ambivalentne polarnosti, volja se može okrenuti izraženu “samovolju”, “zlu volju”, bezobzirnost. Umesto da napusti osobu koju „mrzi”, individua koja potiskuje pozitivnu stanu ambivalentne polarnosti ispoljava snažnu volju da čini negativno, da ugrožava objekt, da mu se “sveti”, da ga “nervira”, da zabušava, da vara…Potisnuta pozitivna strana se odražava kroz snažnu vezanost za ono što se “mrzi” (u tome je smisao izreke “ko se bije-taj se voli”). U oba slučaja, volja je usmerena ka objektu, ka tome da se on zaštiti od sopstvene mržnje, ili da se mrzi da se ne bi osećala vezanost…Volja je preokupirana odnosom sa objektom, i nije raspoloživa za ono čemu je namenjena-za proces separacije i individuacije. Takva volja “nema vremena ni energije” da se bavi sobom-sopstvenim razvojem. U životu sa osobom koja nema razvijenu toleranciju na ambivalenciju stvarno nema ljubavi bez bola, za oba partnera.

^{Slično je i sa tolerancijom na frustraciju. Videli smo da je jedan od mehanizama kojim se služe osobe sa slabom tolerancijom na frustraciju negiranje ili obezvređivanje želje. Devaluiranjem želje, osoba gubi i volju. Postaje pasivna i lenja. Onda se razvija u neki oblik pasivnog manipulatora koji će se ostvarivati kroz drugoga. Drugi će preutimati rizike i frustracije.}

Umesto da razvija sopstvenu volju, osoba sa tim mehanizmom će biti sledbenik ili “trener” nekog drugog-kao što to čine, na primer, “ambiciozni” roditelji (ili supružnici) koji ostvaruju svoje neipunjene ambicije kroz uspehe dece i njih guraju svom silom, jer sebe nisu bili u stanju da pokrenu. Pomeranjem potrebe u drugoga i volja kao sredstvo separacije se premešta u drugu osobu. Osobi koja je to učinila preostaje samo volja koja je vezana za opsluživanje onoga u kojega je potreba premeštena (“štitonoša viteza”, “menadžer sopstvene dece”, “sledbenik”…). Ako se osoba zadrži na mehanizmu negiranja i devaluacije želje, najverovatnije je da će razviti zavist prema onima koji to nisu učinili, a zavist će dovesti do obezvređivanju onih kojima se zavidi. Tada se volja može razviti kao sredstvo za obezvređivanje drugih i postati maliciozna. Ona nije sredstvo odrastanja, već sredstvo za stvaranje iluzije razvoja tako što će se umanjiti drugi. Često se dešava, u dugim vezama i brakovima, da onaj koji je zavistan postaje agresivan i obezvređuje „seče granu na kojoj sedi”. Opšte je mesto u bračnim savetovanja da čujemo kako je nezaposlena žena zvocava, džangrizava, kako obezvređuje muža i posao u koji beži, koji mu je „razonoda”, „ispunjenje njegovog ega”. Što je on uspešniji, ona postaje agresivnija…”kao da mu zavidi”.

^{Netolerancija na frustraciju određenih potreba navodi osobu na specifične oblike manipulacija drugima. Ne}tolerancija na frustraciju „oralnih potreba“ potreba za primanjem, osoba nema volje da bilo šta radi sama. Očekuje da neko radi umesto nje. Neko uvek mora da bude tu…Nema volje ako nema trenutne nagrade, pohvale…nestrpljenje, očekivanje brzog zadovoljenja. Ona se razvija u pasivnog manipulatora (Slabića, Lepljivca). Nerazvijenost tolerancije na frustraciju vezane za davanje („analna“) dovodi do toga da osoba: za svaku uskratu, ili žrtvu, najčešće traži kompenzaciju. Netolerancija na “obaveze”, disciplinu, zahtev od drugoga, ”ti će mi kažeš” stav. Prkos, odnosno ogromnu frustraciju koja nastaje kada osoba mora da se povinuje volji neke druge obično, ali ne i nužno, nadređene osobe. „Niko meni nema da kaže šta ja da radim”. Vodi do tvdoglave, prkosne „kontra volje“, odlaganja: “ Evo sada ću……“ što je kompromisna tvorevina koja, u suštini, znači i povinovanje volji drugoga, ali istovremeno i otpor od pokoravanja (mogli bismo to nazvati „dvovolja“) ili do apsolutnog pokoravanje svakom autoritetu (iz koga često može postojati pasivni agresivni i direktnim opažanjem nedostupni destruktivni impuls prema njemu–„Potuljena volja“). I takva osoba se razvija u pasivnog manipulatora.

Netolerancija na frustraciju rivaliteta može dovesti do preteranih zahteva za izvesnošću u partnerskim odnosima, ljubomore, kontrolisanja partnera skučenog kretanja kako bi se izbegle sve mogućnosti da se pojavi treći…

Netolerancija na narcističke frustracije može doneti mnoge nevolje sa voljom. Volja može biti upregnuta u svrhe izgradnje nerealne, grandiozne slike, umestu u realna samoostvarenja koja bi vodila individuaciji i zrelom samopoštovanju. Narcističke frustracije, koje dovode do narcističkih povreda, mogu podjarmiti volju osobe i okrenuti je ka osveti i eksploataciji drugih, kako bi se nadkompenzovala narcistička povreda. U svakodnevnom govoru možemo čuti priče o tome kako “iskompleksirani ljudi” ili “sujetni ljudi” (osobe sa patološkim narcizmom) mogu imati veoma snažnu volju da grade svoje lažne imidže i da se svete onima koji uzdrmaju njihovu lažnu tvorevinu. Govorili smo detaljnije o tome kako se patološki narcizam reflektuje na sposobnost za ljubav i bračne odnose. Sve može biti izvor narcističke povrede za osobu sa narcističkom strukturom ličnosti i izazvati narcistički bes. U ljubavnom odnosu partner ima osećaj da se oko njegovog narcističkog partnera „sve vrti”, da se „sve odnosi na njega”, da „sve shvata lično”…

^{Tabela 29-volja i sposobnost za ljubav}

Ispoljavanja nerazvijene sposobnosti: Volja je slaba ili nije usmerena ka razvoju. Koristi se za pasivnu ili aktivnu manipulaciju drugima. Može biti „zaglavljena“ u „kontravolji“-stalnom suprotstavljanju, kontriranju, u „dobroj volji“ – potrebi za udovoljavanjem, ispoljavati se kao „samovolja“, ili kao „bezvoljnost“… Sva ova ispoljavanja usmerena su ka nekom obliku manipulacije, umesto ka aktualizaciji. Ljubav se zamenjuje za moć, neodgovornost, zavisnost, korišćenje drugih, strahopoštovanje, osećaj sopstvene ispravnosti, osećaj da drugi zavise od osobe…za neku „utešnu nagradu“. U manipulacijama voljom drugih osoba negira deo sebe koji, potom, kontroliše u drugima. U manipulacijama sobom i voljom drugih koristi se neki od egzistencijalnih otpora prema životu: izbegavanje, kontrola ili ambivalencija.

Literatura:

Abelson, R, P., &Rosenberg, M, J., (1958) Symbolic psychologic: A model of attitudinal cognition, Behavioral Science, 3, 1 – 13

Abraham, K. (1922). Manifestations of the Female Castration Complex, 1. Int. J. Psycho-Anal., 3:1-29

Abraham, K. (1925). Psychoanalytical notes on Coue’s system of self mastery. In Clinical Papers and Essys on Psycho-Analysis. 36.327. London: Hogart Press, 1955.

Abraham, K. (1927). A short history of the development of the libido. In Selected papers of Karl Abraham (Douglas Bryan and Alix Strachey, Trans.). London: Hogarth Press. (Originalni rad je publikovan 1924)

Abrams, S. 1978 The teaching and learning of psychoanalytic developmental psychology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 26:387-406

Adler, G. (1985). Borderline psychopathology and its treatment. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Adler, G. 1981 The borderline-narcissistic personality disorders continuum Amer. J. Psychiatry 138 46-50

Akhtar, S. (1992). Tethers, orbits, and invisible fences: clinical, developmental, sociocultural, and technical aspects of optimal distance. In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues, ed. S. Kramer & S. Akhtar. Northvale, NJ:

Akhtar, S. (1994). Object Constancy and Adult Psychopathology. Int. J. Psycho-Anal., 75:441-455

Akhtar, S. (2002). Forgiveness. Psychoanal Q., 71:175-212

Akhtar, S. 1987. Schizoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 41 499-518

Akhtar, S. 1989 Narcissistic personality disorder, Psychiatric Clinics of North America 12 505-529

Akhtar, S. 1990a. Concept of interpersonal distance in borderline personality disorder (letter to editor) Amer. J. Psychother. 147 2

Akhtar, S. 1990b Paranoid personality disorder, Amer. J. Psychother. 44 5-25

Akhtar, S. 1992b Broken Structures: Severe Personality Disorders and Their Treatment, Northvale, NJ: Jason Aronson.

Akhtar, S., & Byrne, J. P. 1983 The concept of splitting and its clinical relevance, Amer. J. Psychiatry 140 1013-1016

Alpert, A. (1949). Sublimation and Sexualization—A Case Report. Psychoanal. St. Child, 4:271-278

American Academy of Pediatric, 2008. Bright Futures Guidelines for Health Supervision of Infants, Children, and Adolescents—Third Edition, Edited by Joseph F. Hagan Jr. MD, FAAP; Judith S. Shaw, RN, MPH, EdD; and Paula Duncan, MD, FAAP

Anderson, L. & Krathwohl, D. A. (2001) Taxonomy for Learning, Teaching and Assessing: A Revision of Bloom’s Taxonomy of Educational Objectives, New York: Longman

Arlow, J. Fantasy systems in twins. Psychoanal Q. 1960 Apr;29:175–199.

Assagioli, R. (1973.) The Act of Will. New York: Viking Press,

Auchincloss, E.L. and Weiss, R.W. (1992). Paranoid Character and the Intolerance of Indifference. J. Amer. Psychoanal. Assn., 40:1013-1037

Balint, M. 1948. On genital love In: Primary Love and Psychoanalytic Technique, New York: Tavistock, pp. 109-120 1959

Balint, A. (1949). Love for the mother and mother love, Int. J. Psychoanal. 30:250-258

Bandler, R. and Grinder, J. (1979). Frogs into Princes: Neuro Lingustic Programming: Introduction to Neurolinguistic Programming. Real People Press, Boulder.

Bartlett, F. 1973. Significance of Patient’s Work in the Therapeutic Process. Contemp. Psychoanal., 9:405-416.

Beck, A.; Rush, J.; Shaw, B.; Emery, G. (1979). Cognitive Therapy of Depression. New York: The Guilford Press.

Beck, A.T.,(1975) Cognitive Therapy and the Emotional Disorders. Intl Universities Press

Becker, E. , 1973, Denial of Deth, Free Press, New York

Beebe, B. & Lachmann, F. (1988). The contribution of mother-infant mutual influence to the origins of self and object representations. Psychoanal. Psychol., 5: 305-337

Bergmann, M. S. (1971). Psychoanalytic observations on the capacity to love. In J. B. Mcdevitt & C. F. Settlage, eds., Separation-individuation: Essays in honor of Margaret Mahler. Madison, CT: International Universities Press.

Bergmann, M. S. (1980). On the intrapsychic function of falling in love. Psychoanal. Q., 49: 56-77

Bergmann, M.S. (1982). Platonic Love, Transference Love, and Love in Real Life. J. Amer. Psychoanal. Assn., 30:87-111

Bergmann, M. (1987). The Anatomy of Loving. The Story of Man’s Quest to Know What Love is. New York: Columbia University Press,

Bergmann, M. (1988). Freud’s three theories of love in the light of later development. Journal of the American Psychoanalytic Association,, 36: 653-672.

Bergmann, M. (2001) Finding an object. Mod. Psychoanal., 26: 3-13.

Berliner, B. (1958). The role of object relations in moral masochism. Psychoanal. Q., 27:38-56

Bernard, M. E. (1991) Staying Rational in an Irrational World, Albert Ellis and Rational Emotive Therapy, New York: NY, Carol Communications, Inc

Berne, E. (1964) Games people play. New York: Grove Press

Berne, E. (1976). Classification of positions. Transactional Analysis Bulletin Selected Articles from Volumes 1 through 9, 3. San Francisco: TA Press. (Original work published 1962)

Bettelheim, B. 1960, The Informed Heart, New York: Free Press of Glencoe

Bion, W. (1957). Differentiation of the psychotic from the non-psychotic personalities. Int. J. Psycho-Anal., 38:266-275.

Bion, W. 1967 Second Thoughts, New York: Jason Aronson.

Bion, W. R. (1962). Learning from Experience. London: Marsefield

Bishop, S. (2010) Develop your Assertiveness, Second Edition, Kogan Page, London

Bleuler, E. (1952), Dementia praecox (Joseph Zinkin, Trans). New York: International Universities Press. (Originalni rad je publikovan 1911)

Blos, P. 1967. The second individuation process of adolescence, Psychoanal. Study Child 22:162-186

Blum, H. P. 1981. Object inconstancy and paranoid conspiracy, J. Am. Psychoanal. Assoc. 29:789-813

Bollas, C. (1987). The Shadow of the Object: Psychoanalysis of the Unthought Known. New York: Columbia Univ. Press.

Bloom B. S. 1956. Taxonomy of Educational Objectives, Handbook I: The Cognitive Domain. New York: David McKay Co Inc.

Bond, M. D., Gardner, S.T. Christian, J. & Sigal, J.J. (1983). Empirical study of self-defese styles. Archives of General Psychiatry, 40, 333-338

Bowlby, J. (1973). Attachment and Loss. Vol. II Separation. New York: Basic Books

Bowlby, J. 1969 Attachment and Loss Vol. 1 New York: Basic Books.

Bowlby, J. 1980 Attachment and Loss Volume 3 New York: Basic Books.

Brenner, C. 1982. The Mind in Conflict. New York: International Universities Press

Breuer, J., i Freud, S., 1895, Studies in Hysteria , New York: Nervous and Mental Disease Monographs, 1947

Buber, M. ( 1977) Ja i Ti. Beograd. Vuk Karadžić

Burngam, D. L., Gladstone, A. E. & Gibson, R. W. 1969. Schizophrenia and the Need-Fear Dilemma, New York: Int. Univ. Press.

Capponi, A. (1979). Origins and evolution of the borderline patient. In J. LeBoit & A. Capponi (Eds.),(1986) Advances in psychotherapy of the borderline patient (pp. 63-147). New York: Jason Aronson, Chasseguet-Smirgel

Cassidy, J., & Berlin, L. J. (1994). The insecure/ ambivalent pattern of attachment: Theory and research. Child Development, 65, 971-991.

Czander, W. 1993. The psychodynamics of work and organizations : theory and application. Guilford Press, New York

Chasseguet-Smirgel, J. (1964). Female Sexuality. New Psychoanalytic Views. London: Karnac Books.

Cohen, C. P., & Sherwood, V. R. (1991). Becoming a constant object in psychotherapy with the borderline patient. Northvale, NJ: Jason Aronson.

David, D., & Szentagotai, A. (2006). Cognitions in Cognitive- behavioral psychotherapies; toward an integrative model, Clinical psychology review 26, pp: 284-298, www. Sciencedirect.com

Davis, H. B. (1988). The self and loving. In J. F. Lasky & H. W. Silverman (Eds.). Love: Psychoanalytic perspectives (pp. 159-172). New York: New York University Press.

Deutsch, H. (1942). Some forms of emotional disturbance and their relationship to schizophrenia. Psychoanal. Q., 11:301-321.

Dryden, W, & Branch, R. (2008). The Fundamentals of Rational Emotive Behaviour Therapy, A Training Handbook, Second Edition, John Willey & Sons Ltd, West Sussex, England

Dryden, W, & Gordon, J (1990) Think Your Way to Happiness, Sheldon Press, London

Ehrenberg, D. B. (1975). The quest for intimate relatedness. Contemp. Psychoanal., 11, 320-331.

Ellis, A & Knaus, W, J (1979). Overcoming Procrastination, NY: New York, New American Library

Ellis, A, & Harper, R, A. (1975). A New Guide to Rational Living, Wilshire Book Company

Ellis, A. (2002) Overcoming Resistance: A Rational Emotive Behavior Therapy Integrated Approach, 2nd ed. NY: Springer Publishing

Erikson, E. H. (1963). Childhood and society. New York: Norton.

Eriksson, E. (1982). The Life Cycle Completed, W.W. Norton and Company, New York

Erikson, E. (1985) Identitet i životni ciklus, Beograd, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva,

Escoll, P. J. 1992. Vicissitudes of optimal distance through the life cycle, In When the Body Speaks: Psychological Meanings in Kinetic Clues ed. S. Kramer. & S. Akhtar. Northvale, NJ: Jason Aronson, pp. 59-87

Fairbairn, W. R. D. (1941). A revised psychopathology of the psychoses and psychoneuroses Int. J. Psychoanal. 22:250-279

Fairbairn, W. R. D. (1952). Psychoanalytic Studies of the Personality, London: Tavistock

Fenichel, O. (1938). Problems of Psychoanalytic Technique, The Psycho Analytic Quaterly, Inc.N.Y. , str. 6.

Fenichel, O. (1945). The Psychoanalytic Theory of Neurosis, New York: W. W. Norton and Co.

Fenihel, O. (1961), Psihoanalitička teorija neuroza, Medicinska knjiga, Beograd, str. 186

Ferenczi, S. (1921). The further development of an active therapy in psycho-analysis, In Ferenczi, S. 1951 Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis ed. J. Rickman. London: The Hogarth Press. pp. 198-217

Ferenczi, S. (1926) Further Contribution to the Theory and Technique of Psychoanalysis, (Psychoanalysis of Sexual Habits); Institute of Psychanalysis and Hogarth Press, London.

Ferenczi, S. (1926a). The problem of acceptance of unpleasant ideas: advances in knowledge of the sense of reality, In Further Contributions to the Theory and Technique of Psycho-Analysis New York: Boni and Liveright, 1927 pp. 366-379

Ferenci, S. (1926b), Sunday Neuroses, in Further contribution to the theory and technique of psycho-analysis, pp174/177, London, Hogart Press (original work published 1918)

Fonagy , P. & Target, M. (1998). Mentalization: A protective factor and a focus of psychotherapy. Psychoanalytic Dialogues , 8 ( 1 ), 28 – 95 .

Fonagy , P. (2001). Attachment theory and psychoanalysis. New York : Other Press .

Fonagy, P. , Gergely, G. , Jurist, E. L. , & Target, M. (2002). Affect regulation, mentalization, and the development of the self . NY : Other Press .

Fonagy , P. , & Target , M. (2002). Early intevention and the development of self-regulation . Psychoanalytic Inquiry , 22 ( 3 ), 307 – 335 .

Fonagy , P. (2003) . The development of psychopathology from infancy to adulthood: The mysterious unfolding of disturbance in time . Infant Mental Health Journal , 24 ( 3 ), 212 – 239 .

Frankl, V. ( 1987) Nečujni vapaj za smislom: Naprijed, Zagreb,

Freud, A., (1946). The ego and the mechanisms of defence. New York, International Universities Press, 1966. (Original work published 1936)

Freud, S. (1905). Three essays on sexuality. Standard Edition VII.

Freud, S. (1908). On sexual theories of children. Standard Edition IX

Freud, S. (1909d). Notes upon a case of obsessional neurosis. SE, 10: 151-318.

Freud, S. (1910). A special type of object choice made by men. Standard Edition.

Freud, S. (1912). Recommendations to Physicians Practising Psycho-Analysis. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XII (1911-1913): The Case of Schreber, Papers on Technique and Other Works, 109-120

Freud, S. (1912b). On the tendency to degradation in the sphere of love. Standard Edition., 11: 178-190.

Freud, S. (1912-13/1953), Totem and taboo. Standard Edition., 13:IX.

Freud, S. (1914). On narcissism: An introduction. Standard Edition., 14: 69-102

Freud, S. (1915). Instincts and their vicissitudes, S.E. 14

Freud, S. (1915a) Observations on transference-love S.E. 12

Freud, S. (1917). Mourning and melancholia, Standard Edition 14:243-258 London: Hogarth Press, 1957

Freud, S. (1922) Beyond the Pleasure Principle Trans. by C. J. M. Hubback. New York: Boni & Liveright

Freud, S. (1923). The Ego and the Id. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XIX (1923-1925): The Ego and the Id and Other Works, 1-66

Freud, S. (1924). The dissolution of the Oedipus complex. Standard Edition IXX

Freud, S. (1926). Inhibitions, Symptoms and Anxiety. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XX (1925-1926): An Autobiographical Study, Inhibitions, Symptoms and Anxiety, The Question of Lay Analysis and Other Works, 75-176

Freud, S. (1930). Civilization and its Discontents, New York: W. W. Norton, 1961

Freud, S. 1931. Libidinal Types. The Standard Edition of the Complete Psychological Works of Sigmund Freud, Volume XXI (1927-1931): The Future of an Illusion, Civilization and its Discontents, and Other Works, 215-2201931,Libidinal Types )

Freud, S. (1933a [1932]). New introductory lectures on psycho-analysis. SE, 22: 1-182.

Freud S. 1957, New Introductoru Lecture on P.A. Hogart Press. London str.86

Freud, S. (1959). On the history of the psycho-analytic movement. In E. Jones (Ed.) & J. Riviere (Trans.) Collected Papers (Vol. 1, pp. 287–359). New York: Basic Books. (Original work published in 1914.)

Freud, S., (1963). Psychoanalysis and Faith, “The letters of S. Freud and Oscar Pfister, str. 126. New York, Basic Books

Frojd, S. (1976). Uvod u psihoanalizu, Matica Srpska,. Str. 269

From, E. (1982). Samerhil za i protiv, zbornik, Prosveta, Beograd, str. 169 – 182.

From, E.(1990), Umeće ljubavi, Beogradski izdavacko-graficki Zavod, Beograd.

Galdston, R. (1987). The longest pleasure: a psychoanalytic study of hatred. Int. J. Psycho-Anal., 68:371-378.

Gediman, H. K. (1985) Imposter, inauthenticity, and feeling fraudulent, J. Am. Psychoanal. Assoc. 33:911-936

Gendlin, E. (1982). Focusing, New York: Bantam Books

Gesell, A. , Francis, I., Louis, B. Ames & Glenna Bullis (1977). The Child from Five to Ten. New York: Harper and Row

Gill, M. (1994). Psychoanalysis in Transition. Hillsdale, NJ: Analytic Press.

Glasser, W. (1965). Reallity therapy, New york: Harper & Row,

Glenn, J. (1991). Transformations in normal and pathological latency In Beyond the Symbiotic Orbit: Advances in Separation-Individuation, Theory Essays in Honor of Selma Kramer, M.D. ed. S. Akhtar. & H. Parens. Hillsdale, NJ: The Analytic Press, pp. 171-187

Goldstein, K. (1948). Language and language disturbances. New York: Grune and Stratton)

Gorkin, M. (1984). Narcissistic Personality Disorder and Pathological Mourning. Contemp. Psychoanal., 20:400-420

Greenacre, P. (1956). Re-Evaluation of the Process of Working Through, 1. Int. J. Psycho-Anal., 37:439-444

Greenson, R. (1966). That „Impossible“ Profession, J. Amer. Psychoanal. Assn., 14:9-27

Greenson, R. (1967). The Technique and Practice of Psychoanalysis, New York: International Universities Press, p. 200)

Greenson, R. (1978) The Technique and Practice of Psycho Analysis, Hogarth Press and Inst. Of P. A., London,., str. 101. – 121.

Grunberger, B. (1979). Narcissism. New York: Int. Univ. Press.

Gunderson, J. G. (1985). Borderline Personality Disorder, Washington, DC: American Psychiatric Press.

Guntrip, H. (1969). Schizoid phenomena, object relations and the self. New York: International Universities Press.

Hammerlie, F. M. & Montgomery, R. L. (1982). Self-perception Theory and Unobstrusively Biased Interactions, A Treatment for Homosexual Anxiety, pp: 362-370, Journal of Counselling Psychology

Hartman, D., & Zimberoff, D. (2003). The existential approach in Heart-Centered therapies. Journal of Heart-Centered Therapies, 6(1), 3-46.

Hartmann , H. (1939). Psycho-Analysis and the concept of mental health. International Journal of Psycho-Analysis, 20, 308–321

Hartmann, H. (1950a). Psychoanalysis and developmental psychology. Psychoanalytic Study of the Child , 5 , 7 – 17 .

Hartmann, H. (1950). Comments on the psycho-analytic theory of the ego.’ In: Hartmann 1964 Essays on Ego Psychology (London: Hogarth; New York: Int. Univ. Press.)

Hartmann, H. (1952). The mutual influences in the development of ego and id In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 155-182

Hartmann, H. (1956) Notes on the reality principle In: Essays on Ego Psychology New York: International Universities Press, 1964 pp. 241-267

Hartman, H. (1958). Ego Psychology and the Problem of Adaptation , London: Imago

Hartmann, H. (1958a). Comments on the Scientific Aspects of Psychoanalysis. Psychoanal. St. Child, 13:127-146.)

Hendrick, I. (1936). Ego Development and Certain Character Problems Psychoanal. Q. V p. 32

Hendrick, I. (1942). Instinct and the ego during infancy Psychoanal. Q. 11:33-58

Hendrick, I. (1943). Work and the Pleasure Principle. Psychoanal. Q., 12:311-329)

Herman, J. (1992). Trauma and Recovery. New York: Basic Books.

Horney, K. (1947). Inhibitions in Work. Am. J. Psychoanal., 7:18-25.

Horney, K. 1950 Neurotic Disturbances in Work. Amer. J. Psa. X pp. 80-82)

Ikonen, P. (1998). On phallic defense. Scand. Psychoanal. Rev., 21:136-150

Miguel Hoffmann, J., Popbla, L., Duhalde, C. (1999). Early stages of initiative and environmental response, Infant Mental Healt Journal, Volume 19 issue 4, Michigan Association for Infant Mental Health

Jaques, E. (1960) Disturbances in the Capacity to Work. 1. Int. J. Psycho-Anal., 41:357-367)

Jacobson, E. (1964). The Self and the Object World New York, International Universities Press.

Jalom, I. (2011). Gledanje u sunce-prevazilaženje užasa od smrti, Psihopolis, Novi Sad

Jalom, I. (2011a). Čari psihoterapije, Psihopolis, Novi Sad

Janov, A. (2007). Primalni krik, Nova Knjiga, Podgorica

Joffe, W. G. & Sandler, J. (1965). Notes on pain, depression, and individuation. Psychoanal. Study Child 20:394-424

Jones, E. (1928). Fear, guilt, and hate. In Papers on Psychoanalysis. Baltimore, MD: Williams & Wilkins, 1950.

Jones, E. 1948 The Theory of Symbolism. Papers on Psycho-Analysis , London: Baillière, Tindall and Cox

Jovanović, N. (2006). Nečujna muzika postojanja, Narodna knjiga, Beograd

1. Jovanović, N. (2006a), Psihologija uspeha-živeti ili životariti, Beograd, Narodna Knjiga

Jovanović, N. (2005). Kako se naštimovati uz pomoć biofidbeka, Beograd: Centar za Primenjenu Psihologiju Društva Psihologa Srbije

Jung, C.G. (1913). The Theory of Psychoanalysis. Psychoanal. Rev., 1:1-40

Kainer, R. (1979). The Critical Voice in the Treatment of the Obsessional. Contemp. Psychoanal., 15:276-287.

Kainer, R.G. (1983). On the Distinction Between Narcissism and Will: Two Aspects of the Self. Psychoanal. Rev., 70:535-552

Kelley, C. (1992). Education in Feeling and purpose, Radix Journal, Volume I

Kernberg, O. F. (1970). Psychoanalytic classification of character pathology, J. Am. Psychoanal. Assoc. 18:800-822

Kernberg, O. (1970a). Factors in the psychoanalytic treatment of narcissistic personalities, American Psychoanal. Assn. 18:51-85

Kernberg, O. (1971). New developments in psychoanalytic object relations theory , Presented at the 58th Annual Meeting of the American Psychoanalytic Association, May 1971

Kernberg, O. (1972). Early ego integration and object relations, Annals New York Acad. Sciences 193 233-247

Kernberg, O.F. (1974). Barriers to Falling and Remaining in Love. J. Amer. Psychoanal. Assn., 22:486-511

Kernberg, O. (1975). Boderline Conditions and Pathological Narcissism, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. (1976). Object Relations Theory and Clinical Psychoanalysis, New York: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1980) Internal World and External Reality, New York: Jason Aronson

Kernberg, O. F. (1984). Object relations theory and clinical psychoanalysis. Northvale, NJ: Jason Aronson.

Kernberg, O. F. (1984). Severe Personality Disorders: Psychotherapeutic Strategies. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1992). Aggression in Personality Disorders and Perversions. New Haven, CT: Yale Univ. Press.

Kernberg, O. F. (1995). Love relations. New Haven, CT: Yale University Press.

Kleeman, J. A. (1967) The peek-a-boo game: part I: its origins, meanings, and related phenomena in the first year. Psychoanal. Study Child 22:239-273

Klein, M. (1935). A contribution to the psychogenesis of manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 282-310

Klein, M. (1937). Love, Guilt and Reparation. In: Love, Hate and Reparation with Riviere (London: Hogarth). [I]

Klein, M. (1940). Mourning and its relation to manic-depressive states, In: Contributions to Psycho-Analysis 1921-1945 London: Hogarth Press, 1948 pp. 344-369

Klein, M. (1948). Contributions to Psychoanalysis (1921-1945). London: Hogarth.

Klein, M. (1948a). On the Importance of Symbol Formation in the Development of the Ego’ Contributions to Psycho-Analysis (London: Hogarth)

Klein, M. (1958). On the Development of Mental Functioning. Int. J. Psychoanal. 39)

Klein, M. (1983). Zavist i zahvalnost, Naprijed, Zagreb

Knaus, W. J. ( 1983). How to Conquer Yor Frustration, Prentice Hall Trade, UK, England

Knaus, W. J. (1973). Overcoming procrastination, Rational Living, 8, 2-7

Kohut, H. (1971). The Analysis of the Self. New York: International Universities Press

Kohut, H. (1972). Thoughts on Narcissism and Narcissistic Rage. Psychoanal. St. Child.. 27:360-400

Kohut , H. (1977). The restoration of the self. New York : International Universities Press .volume 4, p.451-457 “four basic concepts”)

Kohut, H. (1984). How Does Analysis Cure, ed. A. Goldberg and P. Stepansky. Chicago: University of Chicago

Kramer, S. (1980). Residues of split-object and split-self dichotomies in adolescence, In Rapprochement: The Critical Subphase of Separation-Individuation ed. R. Lax. et al.: Jason Aronson, pp. 417-437

Kris, E. (1951). The Development of ego psychology. Samiksa 5

Lachmann, F. & Beebe, B. (1996). Three principles of salience in the patient-analyst interaction. Psychoanal. Psychol., 13: 1-22

Lantos, B. (1952). Metapsychological Considerations on the Concept of Work. 5. Int. J. Psycho-Anal., 33:439-443)

Lasch, C. (1979). Narcistička kultura, Zagreb, Naprijed, 1986

Lazarus, R, & Folkman, S (1984). Stress, Appraisal and Coping, NY: New York, Springer Publishing Company

Levine, D. (2010). Object Relations, Work and the Self, Routlage, East Sissex

Lichtenberg, J. (1983). Psychoanalysis and Infant Research, Hillsdale, N. J., Analytic Press.