Autor: Ivana Paunović
Mnogima je blizak osećaj kada se u situaciji na poslu ili u novom društvu ne snađu kako bi želeli. Dlanovi počinju da se znoje, snažno lupa srce, javlja se „knedla u grlu“, pognut pogled, zamuckivanje, drhtavica, rumene se obrazi, a neretko se javljaju i tikovi. Kada osoba shvati da na ovaj način privlači dodatnu pažnju panika raste i želja da se sakriju osećanja i telesni znaci se povećava. Neuspeh u sakrivanju dalje izaziva potrebu da se što pre pobegne iz situacije, „propadne u zemlju“ i sve zajedno se može doživeti kao potpuna tragedija.
Kakvi god da su oblici u kojima se javlja, stid je bitna karakteristika ljudi koja predstavlja moćan i jedinstven pokretač ponašanja. Pored toga stid razvija brojne naizgled efikasne mehanizme odbrane koji mogu stvarati dodatne probleme u funkcionisanju.
| Stid je odraz ličnog doživljaja sebe i svoje ličnosti pred drugim ljudima koju često prati određeni vid anksioznosti. |
Šta je stid
Za stid znaju svi narodi, sve civilizacije mada oblici i uzroci stida varijaju od čoveka do čoveka. Univerzalno gledano osećanje stida i srama je veoma relativno u konkretnoj primeni ali funkcija stida je svuda veoma slična- iskustvo stida prati želja za skrivanjem, povlačenjem, za nevidljivošću.
| Smatra se da je vremenom stid evoluirao kako bi podstakao ljude da se što više prilagode okolini. Kada osetimo stid, neprijatnost nas tera da se prilagođavamo situaciji i ljudima kako bi izbegli negodovanje, na taj način menjamo sopstveno ponašnje i interakcije sa drugim ljudima. |
Stid je odraz ličnog doživljaja sebe i svoje ličnosti pred drugim ljudima koju često prati određeni vid anksioznosti; Međutim, svi možemo biti ponekad stidljivi u novim situacijama, sa nepoznatim ljudima, a što više upoznajemo neku osobu ili situaciju, to je anksioznost manja kao i osećaj stida.
Dakle, stid može biti prolazan, ali i trajan fenomen kada preraste u sastavni deo ličnosti i sopstvene predstave o sebi.
Stid je složena emotivna reakcija, javlja se u različitim oblicima, a usvajamo ga još u ranom detinjstvu. Geršen Kaufman tvrdi da je „stid jedna od emocija koje uzrokuju najviše bola, jer je u trenutku stida ljudsko ja povređeno iznutra“.
Za razliku od krivice, koja predstavlja osećaj da smo učinili nešto pogrešno, hroničan stid je osećaj da smo mi „pogrešni“ kao osoba.
| Za razliku od krivice, koja predstavlja osećaj da smo učinili nešto pogrešno, hroničan stid je osećaj da smo mi „pogrešni“ kao osoba. |
Dečiji stid
O stidu se uglavnom govori kao o dečijoj karakternoj osobini ili prolaznoj fazi u odrastanju.
Da li će neko biti stidljiv zavisi i od ličnog iskustva. Već u ranom detinjstvu svako razvija predstavu o tome koliko je prikladan ili neprikladan za okolinu u kojoj živi. Na sadržaj te predstave utiču tuđi postupci – pohvale ili pokude, prihvatanje ili odbijanje, zanimanje ili ignorisanje.
Ponekad roditelji zahtevaju od dece stvari koje su iznad njihovih mogućnosti i ovakvim ponašanjem izazivaju kod deteta osećaj da svaki put kada započne neku aktivnost doživi neuspeh. Ideja o neuspehu i pritisku koji roditelji mogu vršiti kod deteta izaziva bunt ali i , ako se povuče, osećaj stida.
Često se dešava da je dete kod kuće slobodno, a da u društvu lako pocrveni, krije se iza roditelja i povlači se. Kada su deca mala to može biti simpatično, ali stidljivost može postati i ozbiljniji problem. Stidljivom detetu manjka hrabrosti, ono često okleva da nešto izgovori ili učini.
Stidljiva deca imaju doživljaj da ih okolina ne prihvata i to izaziva jak osećaj neprijatnosti. Stidljivost kod dece se menja, dete se može sve više povlačiti i postajati sve pasivnije u želji da izbegne nelagodnost.
Adekvatan rad sa decom kod pojave ovog osećanja sprečava čestu pojavu crvenjenja, blagih govornh smetnji kao što je mucanje i sl.
Da li se stidljivost uči ?
Naučena stidljivost se odnosi na učenje određenih standarda u društvenoj sredini koja je povezana sa polnim i drugim ulogama od ranog detinjstva. Deca se uče da je, na primer, sramota psovati i slično, čime stiču naučene standarde ponašanja zbog kojih se mogu stideti.
Stidljivost kao fenomen se podjednako javlja kod oba pola kada su osobe zatvorene, nespremne da iskažu svoje mišljenje i emocije pred ljudima i u novim situacijama.
Stid se najčešće ogleda u nemogućnosti da se izrazi sopstveno mišljenje pred autoritetom, u društvu i uopšte u nemogućnosti konfrontacije. Stidljivost kao pojavu ne treba ignorisati jer neretko može prerasti u socijalnu anksioznost, socijalnu fobiju, poremećaj ishrane, nasilja i drugih ličnih i društvenih poremećaja.
| Stid se najčešće ogleda u nemogućnosti da se izrazi sopstveno mišljenje pred autoritetom, u društvu i uopšte u nemogućnosti konfrontacije. Stidljivost kao pojavu ne treba ignorisati jer neretko može prerasti u socijalnu anksioznost, socijalnu fobiju, poremećaj ishrane, nasilja i drugih ličnih i društvenih poremećaja. |
Zašto se stidimo?
Stidom se čovek brani od različitih uverenja o sebi. Takva uverenja se najčešće vezuju za ideju o nekompetentnosti- nisam dovoljno dobar, uspešan, sposoban, ideju o neželjenosti- nisam voljen, dovoljno cenjen ili prihvaćen od strane drugih ljudi.
| Stidom se čovek brani od različitih uverenja o sebi. Takva uverenja se najčešće vezuju za ideju o nekompetentnosti- nisam dovoljno dobar, uspešan, sposoban, ideju o neželjenosti- nisam voljen, dovoljno cenjen ili prihvaćen od strane drugih ljudi. |
Intenzivan stid se javlja i kao odbrana od ideje bezvrednosti, beskorisnosti, od ideje da nam nešto fali, da smo zbog nečega loši, da nam nečega manjka. Iza osećaja stida stoje uverenja: Ja sam slab, nejak, neprimećen, prazan, nevidljiv, napušten, zaboravljen, nevoljen i ostavljen ili pak fizički neadekvatan, ružan.
Odbrane od stida
Načini odbrane od stida su brojni. Ovakve odbrane samo privremeno pomažu da se pobegne od osećanja nelagodnosti i bola. Na duže staze ovakvi mehanizmi ne samo da ne leče stid, već mogu stvoriti dodatne probleme i najvažnije -onemogućavaju da osoba postane svesna svoje prave vrednosti.