Autor: Nemanja Kurlagić
Psihološki savetnik i psihoterapeut
Da li ste znali da čovek poseduje dva modusa bitisanja ili dve dimenzije postojanja? Nemački filozof Martin Hajdeger ih je podelio na: svakodnevni i ontološki.
U svakodnevnom modalitetu ophrvljeni smo prolaznim elementima koji nam privlače pažnju, kao što su: imovina, prestiž, izgled, status, i uglavnom smo fokusirani na vidljive elemente, one koje su dostupni čulima. Ova dimenzija našeg postojanja je transparentna i svakako površinska. Međutim, postoji i drugi, ontološki modus bitisanja, koji je nedostupan ljudskim čulima i koji je „sistemski“ ugrađen u nas i neizbežan deo ljudske egzistencije. U Ontološkom modalitetu svesni smo postojanja, slobode, smrtnosti i drugih nepromenjivih karakteristika života. Usredsređeni smo na postojanje perse – drugim rečima, čudimo se zašto stvari postoje u svetu. Ovaj modus je svojevrsni motivator koji nas podstiče da preispitamo sebe, živimo autentičnije i odbacimo trivijalnost, preuredimo svoje životne prioritete, uživamo u iskrenoj komunikaciji sa drugima i divimo se čarima prirode. Dakle, iako smo prolazni, trudimo se da postanemo dobri ljudi i ostavimo trag svog postojanja na Zemlji.
Irvin Jalom (američki psihijatar i psihoterapeut) tvorac egzistencijalne psihoterapije kaže da „unutrašnji konflikt koji nas muči ne proizilazi samo iz naše borbe sa potisnutim instinktivnim težnjama, internalizovanim značajnim odraslima ili fragmentima zaboravljenih traumatičnih sećanja, nego i iz našeg suočavanja sa „datostima egzistencije“. A šta su te „datosti“ egzistencije? Ako dozvolimo sebi da svoje svakodnevne brige stavimo i da se duboko zamislimo nad svojom situacijom u svetu, neizbežno dolazimo do dubokih struktura postojanja (ili do „krajnjih zabrinutosti“ da upotrebim izraz Pola Tiliha).
Četiri krajnje zabrinutosti, egzistencijalna pitanja su: 1. Smrt 2. Smisao 3. Sloboda 4. Izolacija
1. Egzistencijalna pitanja o smrti
„U ranoj mladosti, dok razmišljamo u životu koji je pred nama, mi smo poput dece u pozorištu pre podizanja zavese, sedimo tamo sa visokim očekivanjima i željno iščekujemo početak predstave. Blagoslov je to što ne znamo šta će se zapravo dogoditi. Kada bismo to mogli da predvidimo, ponekad bi nam deca mogla izgledati kao osuđeni zatvorenici, osuđeni ne na smrt, nego na život, a ipak potpuno nesvesni šta njihova kazna znači“ – Artur Šopenhauer.
Iako je Šopenhauerov stav bio izrazito obojen njegovom ličnom nesrećom, ipak je teško osporiti očaj ugrađen u život svakog pojedinca. Da bismo se nosili sa životom, smrt kao njegov neizbežan pandan moramo duboko potisnuti u sebe i stvoriti iluziju o svojoj posebnosti, nadajući se da ćemo joj uteći ili da će nas smrt nekako zaobići. Međutim, suočavanje sa ovim značajnim pitanjem, iako nadasve turbulentno i poprilično uznemirujuće, dovodi do uskrsavajućih transformacija. Jalom navodi brojna svedočanstva koja prebacuju čoveka u ovaj modus bitisanja, a to su: neizlečiva bolest, duboka starost, smrt bližnjih, godišnjice, odlazak u penziju… Jedan od Jalomovih klijenata rekao je poraženo: „Kakva šteta što sam morao da čekam sve do sada, dok mi telo nije postalo izrešetano od raka, da bih naučio kako da živim.“
Mnogi romani i priče rakođe slikovito prikazuju ove trenutke. U Tolstojevoj priči Smrt Ivana Iljiča, halapljivi birokrata Ivan Iljič se suočava sa smrću na najbanalniji mogući način, tako što nezgodno pada na bok kačeći zavesu. I pošto doktori nisu u mogućnosti da mu pomognu, a njegov bol se sve brže širi, on se spotiče o iznenađujući uvid: shvata da umire tako ružno i banalno baš onako kako je živeo. Taj uvid u njemu rađa ogromnu ličnu promenu i njegov život je u poslednjim danima preplavljen mirom i smislom koji nikada do tada nije ostvario.
Jalom i Ernest Beker ističu strah od smrti kao najistaknutije i najmučnije vrhovno pitanje. Strah od smrti je ugrađen u našu protoplazmu, govori Jalom, i određuje način na koji ćemo živeti. Za prevazilaženje ovako nepojmljivog straha, ljudi su vekovima razvijali mnoštvo metoda da bi ublažili strah od smrti. Neke metode su uspevale, a neke su nedelotvorne. Braneći se od smrti, ljudi mogu da joj prkose (tako što preduzimaju sulude rizike), da je negiraju psihološki se stapajući sa voljenim bićem, idejom, zajednicom, božanskim bićem. Mogu premalo uživati u životu kako ne bi imali mnogo toga da izgube, mogu se preokupirati materijalizmom, moći, bogatstvom, prisilnom seksualnošću. Pitanje je samo koliko to „pali“.
Intenzitet strepnje od smrti je u visokoj korelaciji sa osećajem neproživljenosti života. Što je manje životno zadovoljstvo, veća je strepnja od smrti. Ispunjavanje životnih zadataka daje osećaj ispunjenosti života i umanjuje strah od smrti. Jalom naglašava prenošenje kao jedno od najdelotvornijih načina za umanjivanje straha od smrti. Ideja prenošenja koja počiva na uverenju da čovek može da istraje, ne samo kroz svoju individualnu ličnost, već kroz vrednost i dela koja se kasnije prenose na buduće generacije, može biti silno utešna svakome ko strepi zbog svoje smrti. Ako osetimo da nam neko šalje poruku: „Ugradio sam jedan tvoj deo u sebe. To me je promenilo i obogatilo, i to ću preneti na druge“ osećamo da takva poruka produžava život nekog ključnog dela našeg bića. Sve u svemu, poruka je jednostavna i nadasve duboka: „Iako nas fizički aspekt smrti uništava, ideja o smrti nas može spasiti.“
2. Egzistencijalno pitanje smisla života
„Živi se samo jednom, ali ako to učiniš na pravi način, jednom je dovoljno.“
Na egzistencijalno pitanje smrti nadovezuje se pitanje o smislu života. Ograničeni životnim vremenom koje prosečno ljudsko telo uslovljava, pitamo se: Šta je smisao života?
Tematiku smisla u svoju praksu uveo je popularni psihoterapeut, dr Viktor Frankl, i stvorio logoterapiju koja doslovno znači lečenje smislom. Frankl navodi da je jedan od bazičnih ljudskih motiva „volja za smislom“ i to je ono što nas čini ljudima. On, zajedno sa Jungom, govori o tome da veliki broj ljudi dolazi na terapiju zbog gubljenja osećaja svakog životnog smisla. Ljudska bića su bačena na ovaj svet lišen svoje sržne komponente, unutrašnjeg smisla. Život svakog čoveka orbitira oko težnje da se pronađe neki unutrašnji ili spoljašnji smisao kako bi ispunio tu hladnu i opustošenu sredinu. Irvin Jalom tvrdi da je jedan od najvećih zadataka da pronađemo smisao koji je dovoljno otporan da održi život i „izvedemo varljivi manevar poricanja da smo sami stvorili taj smisao. Na taj način, zaključujemo da je on postojao negde i čekao na nas“ da ga otkrijemo.
Smisao života nije isti za sve, kolektivan i apstraktan. Niko nam ga ne može ponuditi niti trgovati sa njim, već je na nama samima da otkrijemo i upotpunimo upražnjeno mesto u sebi. Ne postoje naučno validirani dokazi koji idu u prilog tome da tačno postoji određen smisao življenja. Doduše, postoje neki psihološki zakoni koji deluju na emocionalnoj dimenziji kao zakoni fizike u materijalnoj ravni, ali smisao se mora otkriti. Neki ga nalaze u altruizmu, neki u umetnosti, hedonizmu, spiritualnosti i kreativnosti. Frankl, kao neko ko je preživeo teror Drugog svetskog rata u logoru Ošvjenćim, i u njemu izgubio celu porodicu, naglašava da čovek može pronaći smisao čak i u najtežim životnim okolnostima. Akcenat egzistencijalne psihoterapije jeste na prevazilaženju apatije, otuđenosti, anksioznosti, zavisnosti, besmisla, stida, adikcija, depresije, krivice, besa… promocija smislenog i ispunjenog života u kome je čovek u mogućnosti da voli, brine za druge, brine za sebe i svoju okolinu, ostvaruje značajne veze i uči da uživa u čarima života.
3. Egzistencijalno pitanje slobode
„Ljudi nesposobni za slobodu – koji ne mogu izdržati užas svetog što im se prikazuje pred očima – moraju se okrenuti tajnovitosti, moraju sakriti istinu“ – Karlo Levi.
Veza između slobode i anksioznosti nije na prvi pogled očigledna, jer se čini da termin sloboda ima samo pozitivnu konotaciju. Na kraju krajeva, nismo li se kroz čitavu civilizaciju čovečanstva žudeli za političkom, socijalnom i društvenom slobodom i borili se za nju? Međutim sloboda ima i svoju senku – mračnu stranu. Gledano iz perspektive samog delanja, stvaranja sebe, izbora koje pravimo, motiva, sloboda je duboko prožeta anksioznošću.
Mi smo, u najdubljem smislu govoreći, odgovorni za sebe. Mi smo, kako je Žan Pol Sartr rekao „autori samih sebe“. Kroz povećanje naših delanja i propusta da delamo, mi konačno stvaramo sebe. Ne možemo izbeći tu odgovornosti – slobodu. Sartrovim rečima „osuđeni smo na slobodu“.
Naša sloboda seže mnogo dublje od našeg životnog plana. Pre više od dva veka, Kant nas je učio da smo odgovorni za „obezbeđivanje forme i smisla“ ne samo za unutrašnji, već i za spoljašnji svet. Spoljašnji svet doživljavamo samo onako kako je on obrađen kroz naš neurološki i psihološki aparat. Stvarnost uopšte nije ni nalik tome kakvu smo je zamišljali u detinjstvu. Dakle, ne ulazimo u dobro struktuiran svet niti ga takvog napuštamo. Umesto toga igramo glavnu ulogu u stvaranju sopstvenog sveta, i stvaramo ga tako da izgleda da je njegovo postojanje nezavisno.
A koji je značaj mračne strane slobode za psihoterapijski klinički rad? Jedan odgovor se može pronaći ako se pogleda na dole. Ako smo mi tvorci primalnog sveta, šta je onda pod nama? Das nicht – ogromno halapljivo ništavilo, kako bi se izrazili nemački egzistencijalisti (Niče, Hajdeger). Bezdan slobode. A i sa saznanjem o bezdanu, dolazi duboka anksioznost. Stoga, iako se termin sloboda ne pominje u psihoterapijskim priručnicima, njegovi proizvodi – htenje, želje, očekivanja i delanja lebde u vazduhu prostorijama psihoterapijskih seansi.
4. Egzistencijalna pitanja o izolaciji
“Čovek se rodi sam i umire sam” …kaže izreka. Čovek je prvo stvorenje izbačeno iz taktilne strukture prirode, odvojeno od instinkta jednim prokletstvom zvanim svest, svest o tome da za njega ništa nije predviđeno osim smrti (neki Amerikanci bi rekli „i poreza“), da njegova egzistencija nije osigurana i uljuljkana u naručje prirode, svest da će se taj život ionako nesiguran, neizbežno završiti, a da on tu neće moći ništa da učini. Svest da je sam u svom postojanju – u čoveku izaziva strah i usamljenost koju Erih From naziva „izolovanošću“.
Irvin Jalom govori o: 1. Svakodnevnoj izolaciji – otuđenost od ljudi (strah od bliskosti, krivica, stid…) 2. Egzistencijalnoj izolaciji – nepremostivi ponor između sebe i drugih a) Rođeni smo sami i umiremo sami b) Naš svet je samo nama poznat
Egzistencijalna izolacija je najjača pred smrt. Zrela sposobnost za rad umanjuje čovekov osećaj izolacije, daje osećaj smisla, života i slobode.