Autor: Aleksandra Solujić
Psiholog i psihoterapeut
Zašto je nekim ljudima teško da kažu ne? Šta može da se uradi kako to ne bi bilo toliko teško?
Mnogo je ljudi kojima je teško da kažu ne i često su zauzeti, umorni i iscrpljeni jer ne mogu da odbiju ništa, tačnije nikog. Ako i uspeju da kažu ne, dodaju tome mnogo izgovora i dugo obrazlažu pravdajći se zašto nešto ne mogu. Kao da je njihova obaveza da svima i svemu kažu da. Često u psihoterapiskoj praksi sa klijentima razgovaram o teškoćama i mukama koje osećaju jer im je teško da ne ispune tuđe želje i to me je inspirisalo da pišem na ovu temu. Muke se kreću od emocionalnih, do praktičnih problema. Neko je ljut i agresiva ili je tužan i depresivan, neko ispoljava psihosomatske tegobe, a neko otplaćuje ratu za kredit prijatelju jer ne može da ne odgovori na tuđe potrebe. Da li je vama teško da kažete ne?
Biti pristojan, ljubazan i nesebičan su pozitivne osobine koje retko ko dovodi u pitanje. Ali ako pristojnost pravi probleme i ako se ne ponašate onako kako želite i pri tom se izjedate u sebi, nije loše da se zapitate zašto to radite. Nije loše ni da uradite nešto kako bi to promenili. Ljudi koji imaju problem da kažu ne često ostavljaju utisak jako finih, uglađenih i kulturnih osoba. U mnogim situacijama dosta toga se dobija pomoću ovih osobina. Jedna izreka kaže “dobro je, dok nije dobro”. Kako je u vašem slučaju?
Kakvi su ljudi kojima je teško da kažu ne?
Često su to osobe koje rade nešto što ne žele i imaju osećaj da je nemoguće postupiti drugačije, kao da imaju samo jednu kartu sa kojom mogu da igraju. Ponekad mogu delovati i naivno i biti žrtve manipulatora. Grade odnose sa onima koji ih koriste, jer se često među ljudima i stvaraju veze između komplementarnih “problematika”. Majstori su u održavanju nezdravih odnosa koji im ne prijaju i koje odlikuje stalna strepnja i strah da će drugi prekinuti odnos, ako ih odbiju za nešto. Ponekad im je teško da veruju nekome ko je ljubazan, jer ne veruju da je autentučno takav, projektujući u druge ono što sami rade. Ljudi kojima je teško da kažu ne o onima koji olako kažu ne imaju mišljenje da su jako bezobrazni ili im se dive zavideći što mogu nešto što njima izgleda kao nemoguće. Paradoks je da baš oni koji se plaše da kažu ne kako ih drugi ne bi odbacili su oni koji često odbacuju druge.
Zašto je teško reći ne?
Logično se nameće pitanje zašto neko radi nešto što mu ne prija i što ne želi. Ljudima je teško da kažu ne zbog straha. Plaše se da bi mogli da razočaraju nekoga, dožive odbacivanje ili prekid odnosa, dožive nečiju ljutnju ili je sami iskuse, povrede nečija osećanja ili ostave utisak o sebi kao o nepristojnoj osobi. Ne se ne govori jer se tako izbegavaju neprijatna osećanja sa kojim čovek nije naučio kako da se nosi.
Najčešće će neko reći da kada to ne misli da bi ostao u vezi sa osobom koja traži ono što bi najradije odbili. Jedna od bazičnih ljudskih potreba je potreba za pripadanjem. Svi se plaše da budu odbačeni, ali razlikuje se stepen straha. Svako ima različita iskustva odbacivanja i predstavu o osećanjima koja bi iskusio kad bi se to desilo. Za nekog bi to značilo da je osoba koju je nemoguće voleti, za nekoga da će ostati sam i usamljen, za nekog je to pitanje lične vrednosti, itd. Moguće je da su oni koji sve prihvataju odrastali uz roditelje koji su ignorisali dete, ljutili se, obezvređivali ga kada ne udovoljava njihovim zahtevima i željama. Deca žele da ih odrasli vole, neophodna im je ljubav i prihvatanje kako bi zdravo odrastali. Odrasli mogu zbog svojih strahova, nedovoljno vremena, uverenja koja imaju, a koja su poneli iz svog detinjstva i sredine u kojoj žive, da negativno reaguju na detetovo ne. Ako dete nešto radi i kao reakciju dobije neprihvatanje, odbijanje ili oseti da gubi ljubav težiće tome da je povrati po svaku cenu. Neće govoriti ne kako ne bi doživelo odbačenost i osećanja koja je prate, ali će i odrasti u osobu kojoj je teško da kaže ne. Neki ljudi kao da veruju da imaju uslov da samo daju kako bi bili prihvaćeni.
Kako reći ne?
Nema univerzalnog recepta i koraka koje je moguće uraditi kako bi strahovi nestali. Ipak neke smernice postoje i najčešće se navode sledeće. Obično se preporučuje da se ne mogu, ne želim, neću izgovori bez objašnjenja, izvinjavanja i pravdanja. Ipak treba voditi računa o konkretnoj situaciji, tako da je ponekad i dobro reći zbgo čega nešto ne možete. Nemojte lagati. Ako lažete verovatno je da ćete iskusiti krivicu, a često je krivaca osećanje koje pokušavate da izbegnete sa neiskrenim da. Ako nešto ne želite, nemojte reći da ćete razmisliti o tome jer odlaganjem doživljavate više stresa. Vežbajte, ali počnite sa nekim situacijama koje su vam manje značajne. Pitajte nekoga za savet i objašnjenje kako on/a to radi i učite iz iskustva drugih. Imajte na umu da se vrednost čoveka ne može meriti, posebno ne time koliko toga radi za druge. Nemate samo jednu priliku, već mnoštvo njih da kažete ne, vežbajte!
Ponekad će najbolje rezultate doneti vežbanje i izvođenje onoga što predstavlja problem. Preporuka je da vežbate u situacijama koje su dovoljno izazovne, ali ne preplavljujuće. Dobro je i da razmislite o osećanjima koja bi mogli da iskusite, ako kažete ne i kako se možete nositi sa njima. Razmislite o tome kako ste razvili takav obrazac reagovanja, kako je nastao, šta bi dobili, a šta izgubili kad bi se promenili. Kada čoveku postane jasno zbog čega nešto radi on postaje spremniji i slobodniji da prestane sa tim. Ako ne uspevate sami razmislite o konsultacijama sa stručnjakom. Ono što je lekovito u psihoterapiji i što može dati najbolje rezultate je nova vrsta odnosa koji se gradi između terapeuta i klijenta. Odnos u kome nema straha od odbacivanja, straha od toga da će konflikt dovesti do prekida odnosa je novi model za sve druge značajne odnose u životu.
Psihoterapija je mesto gde je moguće izraziti sav spektar osećanja i ostati u dovoljno dobrom odnosu. Ako klijent i terapeut ostvare takav odnos, klijent u dalji život nosi nova očekivanja.