Asertivnost, tehnika ili sposobnost?

Asertivnost kao tehnika

Autor: Renata Senić O.L.I. psihodinamski psihoterapeut

Asertivno ponašanje podrazumeva borbu za sopstvena prava na način koju uvažava druge ljude, njihovu perspektivu i njihova osećanja. Osnovna poruka u asertivnoj komunikaciji svodi se na sledeće:„moja osećanja, misli i uverenja su važna i tvoja osećanja, misli i uverenja su jednako važna“. Asertivnim ponašanjem izražavate osećanja, misli i stavove osobi koja je prekršila vaša pravila, ali izbegavate negativne posledice koje bi proizvelo agresivno i omalovažavajuće ponašanje, kao što izbegavate osećaj ozlojeđenosti koji bi proizvelo pasivno ponašanje.

Vežbanje tehnika asertivnosti:

Zamislite sledeću situaciju:Pokvarila vam se mašina koja vam je neophodna za rad. Pozivate majstora, on dolazi, popravlja mašinu, demonstrira vam njen rad i naplaćuje svoju uslugu 20 eura. Tog dana ne uključujete mašinu. Sledećeg dana po prvi put uključujete mašinu i otkrivate da ona ne radi. Zovete istog majstora, on pogleda mašinu, kaže da može da je popravi, ali treba da platite 10 eura. Šta ćete odgovoriti majstoru?

Vežbanje tehnike se sastoji izuživljavanja u situaciju i zamišljanja kako biste u njoj reagovali, odnosno šta biste kazali majstoru?

Kada dobro primislite vaše odgovore, možete preći na tehnike saopštavanja asertivnih poruka. Ove tehnike se uče i vežbaju, a odnose se na osnovne tipove asertivnog ponašanja.

Tipovi asertivnosti (Lange & Jakubowski, 1997)

1. Osnovna asertivnost, odnosi se na zauzimanje za svoja prava, uverenja, osećanja i mišljenja. Ne uključuje druge socijalne veštine, poput empatije, konfrontacije, persuazije i sl.

Primer osnovne asertivnosti: neko vas je prekinuo u pola rečenice, vi mu saopštavate: „Izvinite, želeo bih da završim rečenicu“.

Osnovna asertivnost, takođe, uključuje iznošenje osećanja ili zahvalnosti prema drugim ljudima: „Dopadaš mi se“, „Stalo mi je do tebe“…

2. Empatijska asertivnost, odnosi se na iskazivanje saosećanja prema drugoj osobi ili na uvažavanjesituacije. Npr: u toku važnog sastanka, dve osobe međusobno razgovaraju dovoljno glasno da ne možete da pratite tok sastanka. Ova asertivnostbi se odnosila na sledeću intervenciju:„Možda niste primetili, ali vaš razgovor mi otežava da čujem o čemu je reč na sastanku. Možete li da pričate tiše?“

3. Eskalirajuća asertivnost, odnosi se na postepeno pojačavanje sopstvene asertivne poruke do krajnje čvrstog i nepokolebljivog stava koji, međutim, i dalje nije agresivan. Ovakvu vrstu asertivnosti možemo koristiti u situacijama kada neko nešto od nas zahteva. Sledeći primer ilustruje prelazak s empatijske na eskalirajuću asertivnost:

Sedite u kafiću s prijateljicom, a neki čovek uporno pokušava da vam plati piće. Vaša empatijska asertivnost bi zvučala otprilike na sledeći način: „Veoma je lepo što ste ponudili da nam platite piće, ali dugo se nismo videli i želeli bismo da budemo sami i ispričamo se. Hvala u svakom slučaju.“

Ukoliko čovek nastavlja s ponudama, sledeći korak pokazivanja asertivnosti bi bio„ Ne, hvala. Zaista bismo želeli da ostanemo sami i da se ispričamo“.

Budući da postoje prilično nametljivi ljudi, ovaj vid asertivnosti ponekada nije dovoljan. Kada bi čovek nastavio da insistira, legitimno bi bilo da dođete do narednog koraka asertivnosti, do eskalacije asertacije „Ovo je treći i poslednjiput da vam govorim da ne želimo da budemo u vašem društvu! Molim vas, ostavite nas na miru!“

U ovom slučaju je poslednje rečenica sasvim prihvatljiva, budući da na pretposlednju, koja je već bila pokazivanje pojačaneasertivnosti, čovek nije odreagovao adekvatno, već je nastavio s nametljivim ponašanjem. Da ste eskalirajućuasertivnost ponudili kao odgovor na prvi pokušaj čoveka da vam plati piće i pridruži vam se, to bi bilo neprijatno, čak agresivno s vaše strane, jer asertivnost uključuje direktnu, iskrenu, ali i prikladnu ekspesiju misli i osećanja. Stoga se poslednja rečenica u određenim slučajevima može doživeti kao agresivna.

Pokušajte da napravite rezliku između situacija u kojima ste reagovali zaista asertivno, počev od empatijske asertivnosti i situacija u kojima ste eskalirajućuasertivnost upotrebili odmah, tako da je vaša poruka, zapravo, zvučala agresivno.

Ugovor: kada se nađete u situaciji da reagujete krajnjom eskalacijom asertivnosti,koju druga strana može doživeti odbacujućei agresivno, pokušajte najpre da ponudite kompromis, odnosno da upozorite osobu da, ukoliko ne odustane od svojih zahteva,doćićedo krajnjegodbijanja, koje može biti protumačeno kao agresivno. Recimo, čoveka iz prethodnog primera biste mogli da upozorite da nećete tolerisati njegovo nametljivo ponašanje i da ga zamolite da ga promeni:„ Nećete mi ostaviti drugu opciju, do da vas odbijem, kazali smo vam da ne želimo društvo. Ne bih želeo da dođemo do konflikta, stoga, molim vas prihvatite da želimo da se ispričamo nasamo“. Ovaj tipasertivnosti smo nazvali ugovorom, jer ljudi najčešće doživljavaju kao da se nalaze pred sklapanjem poslovnog ugovora kada im se obratite na ovaj način.

4. Konfrontativna asertivnost, koristi se onda kada druga osoba radi suprotno onome što govori. U takvim situacijama je najkorisnije za obe strane da je s tim i suočite. Ovaj tip asertivnosti uključuje objektivno opisivanje razlike između toga što je vaš sagovornik rekao da će uraditi i onoga što je zapravo uradio. Na to ukazujemo tek kada saslušamo šta osoba izveštava da želi. Navešćemo primer konfrontativne asertivnosti u kancelariji:

– „ Prema našem dogovoru, trebalo je da me obavestite oko sadržaja konačne ponude pre nego što ga otkucate. Vidim da sekretarica upravo kuca konačnu ponudu. Kada završi s kucanjem, hoću da pregledam sadržaj i, ako bude potrebno, napravim izmene. U budućnosti hoću da dobijem šansu da pogledam tekst ponude pre nego što odlučite da treba da se otkuca u konačnoj formi i pošaljete je sekretarici da obavi svoj zadatak.“

– Konfrontativna asertivnost može da se završi pitanjem za razloge nedoslednogponašanja, budući da je prethodno uspostavljen dogovor oko toga kako će se obe strane ponašati. U takvoj situaciji mi, zapravo, pozivamo sagovornika na rešavanje problema, novonastalog konflikta. S druge strane, agresivna reakcija na goreopisanu situaciju bi pojačala konflikt, zatvorila kanal komunikacije između dve osobe i, najverovatnije,ih obe ostavila nezadovoljnima.

Asertivnost kao sposobnost

Psiholozi, psihoterapeuti i life coach-evi, sve se više bave treninzima asertivnosti, odlučnog reagovanja, učenjem asertivnih prava i sličnim tehnikama koje bi trebalo, u veoma kratkom vremenskom periodu, da podignu ljudsko samopoštovanje, spremnost na odlučno izražavanje svojih prava i želja, uz uvažavanje tuđeg mišljenja. Stručnjaci se slažu da asertivnost znači potvrđivanje sebe pred drugim ljudima. Obuhvata izražavanje ili iskazivanje sebe na način koji podrazumeva zauzimanje za lična prava i izražavanje svojih misli, osećanja i uverenja na direktan, iskren i odgovarajući način, istovremeno vodeći računa i ne ugrožavajući lična prava druge osobe.

Osnovna poruka u izražavanju sebe je: ovo je moje mišljenje. Ovo je moje osećanje. Ovo je moje viđenje situacije. Nadalje, autoriteti objašnjavaju da asertivnost obuhvata uvažavanje, ali ne i pokornost i podređivanje drugoj osobi. I tako se često nađemo pred celim setom poruka o tome kako bi trebalo da se ponašamo ukoliko želimo da budemo odlučni, da sebe poštujemo, da ne budemo niti agresivni, niti pasivni, već da se (jednostavno) zauzimamo za sebe.

Sve navedeno implicira da je asertivnost tehnika, a trening asertivnosti će nas naučiti kako da vladamo tom tehnikom. Slažem se da su tehnike korisne i da bi goreopisani obrasci bili veoma korisni kada bismo svi bili isti, reagovani na iste načine i jednako obrađivali situacije iz spoljne sredine i naznake iz naše unutrašnjosti … Zapravo s dosadašnjim treninzima u našoj zemlji se slažem ukoliko su oni upućeni osobama koje ostaju stabilne u stresnim situacijama, trezvene pod naletom jakih emocija, čija interpretacija događaja nije iskrivljena pod uticajem takvih emocija, nedovoljno osvešćenih problema ili neintegrisanih iskustava. Kada se, međutim, radi o pojedincima koji nestabilnije reaguju na stresne situacije, koji u nepovoljnim situacijama bivaju preplavljeni emocijama, tako da zaborave na asertivno ponašanje i imaju utisak da su neasertivni načini reagovanja jači od njih, onda tehnika neće biti od pomoći. Tehnike i veštine se uče tek kada imamo sposobnost da njima ovladamo. Treninzi asertivnosti u našoj zemlji zanemaruju psihodinamiku ličnosti i svim svojim polaznicima nude tehnike bez prethodnog ispitivanja njihovih kompetencija, sposobnosti ličnosti, naposletku, deficita ličnosti.

Istina je da su mnogi moji klijenti, koji su pohađali neke od popularnih treninga asertivnosti, bili zadovoljni. Govorili su da im je trening bitno uticao na osećaj vladanja sobom i situacijom i da mnogobrojne životne probleme, nakon treninga, spremnije rešavaju. Međutim, na terapiju su mi dolazili i klijenti koji su trening asertivnosti doživeli kao napad i intruziju, osećajući se još povučenije, uplašenije, depresivnije ili bešnje. U prvom slučaju se radilo o osobama koje su prolazile kroz izvesne životne krize (kojima life coaching pristup, zapravo, najviše i treba). Međutim, ispostavlja se da su pojedini učesnici treninga asertivnosti bili osobe koje nisu u dovoljnoj meri razvile bazične sposobnosti za obradu emocija, te, shodno tome, nisu bile spremne da usvajaju tehnike. U takvim slučajevima, logično je, tehnike su doživljene kao potvrda da su ove osobe „nesposobne” da savladaju „tako lake zadatke” i vode sve dubljem očajanju, uz ideju da im nikada neće ni biti bolje.

Brze i fokusirane terapije i treninzi su veoma korisni i donose mnogobrojne dobrobiti onima koji su spremni da se psihološki nadograđuju. Brze terapije, zapravo, valja gledati kao oblik life coaching-a – treninga životnih veština i sprovoditi ih s ljudima koji su su spremni da usvajaju tehnike. Međutim, nekim ljudima koji imaju problem sa asertivnim reagovanjem, ipak je mnogo potrebnije razumevanje, saosećanje, “ponovno vaspitanje”, razvijanje sposobnosti za neutralizaciju prejakih emocija ili integrisanje nedovoljno usklađenih iskustava.

Tehnika nikada ne ide pre razvijene sposobnosti. U suprotnom, klijenti s pravom kažu da treninge doživljavaju kao nasilje.

O čemu se radi?

Većina terapeuta je prošla kroz lični rad. Radeći na sebi, uvideli su značaj vremena i prorađivanja, ulaganja truda i ponavljanih uvida, dužinu rada na sebi kako bi zaista doživeli autentičnu promenu… Da li je moguće da se terapeuti vode idejom da je njima bilo potrebno više vremena za lični rad nego njihovim klijentima ili učesnicima radionica? Budući da ne verujem da su zaboravili na lično terapijsko iskustvo, moram da pomislim da je u pitanju nešto drugo.

Asertivnost je tehnika samo onda kada osoba ima razvijene sposobnosti za obradu emocija. U svakom drugom slučaju, asertivnost predstavlja sposobnost koju valja razvijati paralelno s razvojem ostalih sposobnosti ličnosti. Ako ne postoji skrining (razgovor s potencijalnim učesnicima treninga asertivnosti) onda se svi tretiraju kao dobrodošli da razvijaju tehnike. Iskustvo me je uverilo da onaj deo njih koji prethodno nije u dovoljnom obimu razvio bazične sposobnosti za obradu emocija, u najmanju ruku, s treninga izađe besan, frustriran i nezadovoljan, a neretko nakon toga potraži psihoterapijsku pomoć.