Članci – Oli Centar

Besplatno online predavanje: Bazične sposobnosti za obradu emocija

Danijela — Sat, 29 Oct 2022 09:14:59 +0000

Predavač: Emilija Stamenković, doktor medicine, OLI psihoterapeut i edukator

Bazične sposobnosti za obradu emocija su kao unutrašnji softveri kojima naša psiha obrađuje emotivne informacije.
U OLI metodu ih posmatramo kao osnovne alatke za život i zovemo ih sposobnosti jer se na njima može raditi, mogu se razvijati i unapređivati. Ako neka od ovih sposobnosti nije dovoljno razvijena, to je kao da postoji „virus“ u računaru, u našem unutrašnjem softveru i to dovodi do disfunkcionalnih emocija, pogrešnog opažanja i tumačenja odnosa sa sobom, drugima i svetom.

Pozivamo vas na besplatno predavanje u kome ćete imati priliku da više saznate o bazičnim emocionalnim sposobnostima ili kompetencijama i njihovoj važnosti da zrelo volimo i radimo.

Pričaćemo o osam bazičnih sposobnosti za obradu emocija:

celovitost i konstantnost objekta,
neutralizacija i mentalizacija,
tolerancija na frustraciju,
tolerancija na ambivalenciju,
volja
inicijativa.

Nedostatak nekih od ovih kompetencija često ume da se prelije na kvalitet našeg života, na osećaj zaglavljenosti u nekom trenutku, na pogrešne poslovne ili partnerske izbore…

Predavanje će biti prilika da zajedno sastavimo slagalicu od ovih osam sposobnosti, da za svaku uvidimo šta nam donosi, ali šta i odnosi u slučaju da je nemamo potpuno izgrađenu.

Pored teorijskog dela, očekuje vas i jedna vežba, koja će poslužiti da otkrijemo koliko ste zaista celoviti i kako sagledavate sebe.

Informacije o besplatnom predavanju

Datum: 9. novembar 2022. (sreda)
Vreme: 19:00-20:30h

Predavanje se realizuje online. Link za praćenje predavanja dobićete na dan predavanja putem mejla koji ste ostavili u prijavi.

Na samom kraju predavanja biće predstavljen i iskustveno-edukativni program o bazičnim sposobnostima za obradu emocija koji se realizuje od novembra do februrara, čiji je autor i realizator Emilija Stamenković.

Cilj ovog programa je da bolje upoznate sebe i svoje slabosti i snage uz podršku mentora, ali i grupe. I ujedno, nađete svoje kordinate za dalji proces ličnog rasta i razvoja. Više o programu možete saznati OVDE.

Više o predavaču

Moje ime je Emilija Stamenković, po struci sam lekar i psihodinamski psihoterapeut u superviziji. Interesovanje za unutrašnje procese i razumevanje različitih obrazaca ponašanja, poveli su me na put edukacije za integrativnog psihodinamskog psihoterapeuta u OLI centru. Kako i sama dolazim iz pomagačke profesije, završetkom studija medicine, nastavila sam dalje usavršavanje i u psihoterapiji.

Obrazovanje i lično usavršavanje, predstavljaju važan aspekt mog života. Tako sam nastavila svoj put usavršavanja kroz edukaciju za EMDR terapeuta (Eye Movement Desensitization and Reprocesing therapy). Kroz svoju privatnu praksu, stekla sam bogato iskustvo u radu sa klijentima, dok sam u proteklih par godina realizovala brojne radionice i treninge iz različitih psihoterapijskih tema.

The post Besplatno online predavanje: Bazične sposobnosti za obradu emocija appeared first on Oli Centar.

Bazične sposobnosti za obradu emocija – iskustveno-edukativna grupa

Danijela — Wed, 26 Oct 2022 17:43:39 +0000

Bazične sposobnosti za obradu emocija su kao unutrašnji softveri kojima naša psiha obrađuje emotivne informacije.
U OLI metodu ih posmatramo kao osnovne alatke za život i zovemo ih sposobnosti jer se na njima može raditi, mogu se razvijati i unapređivati.
Ako neka od ovih sposobnosti nije dovoljno razvijena, to je kao da postoji „virus“ u računaru, u našem unutrašnjem softveru i to dovodi do disfunkcionalnih emocija, pogrešnog opažanja i tumačenja odnosa sa sobom, drugima i svetom.

Iskustveno-edukativna grupa nastala je sa idejom da upoznate i ovladate ovim bazičnim sposobnostima za obradu emocija kako biste bolje upoznali sebe i stekli uvid u razloge svojih postupaka i potreba.

Svaka ova sposobnosti je delić slagalice, a kada ih sve spojimo dobijamo dve složene sposobnosti – sposobnost za zrelu ljubav i sposobnost za zreo rad.

Bez bilo koje od ovih delova psiha je defektna. Sposobnost osobe za ljubav i rad je oštećena.

Koje su to bazične kompetencije za obradu emocija?

Celovitost i konstantnost objekta

Celovitost objekta još nazivamo i „lepak psihe“ jer nam omogućava doživljavanje i prihvatanje druge osobe (ili nekog željenog cilja, posla, aktivnosti) kao celine. Sposobnost da budemo svesni i dobre i loše strane onoga što volimo i želimo. Sve u sebi nosi i dobre i loše strane. Zadovoljava i frustrira. To je, ujedno, i sposobnost da sebe doživimo i prihvatimo kao celovito biće, sa vrlinama i manama.

Kada celovitost objekta nije razvijena, doživljaji osobe su rascepljeni na crno-beli svet dobra i zla (kaže se da je „odlepila“, sve vidi ili ružičasto ili crno, idealizuje ili mrzi).

Kad kažemo da osoba ima razvijenu konstantnost objekta to, zapravo, znači da je njegova veza sa voljenim objektom stabilizovana i postaje proširena unutrašnja povezanost, nezavisna od zadovoljenja potreba. Jednostavnije rečeno, možemo voleti nekoga i onda kada ne zadovoljava naše potrebe i možemo ga „imati u sebi“. Nismo zavisni od njegove fizičke prisutnosti. Kada je voljeni objekt neki naš cilj: posao, zadatak koji smo sebi postavili, imamo jasnu svest o tome šta hoćemo, nezavisno od toga da li smo nagrađeni u određenom trenutku za svoje aktivnosti, da li je ostvarenje cilja daleko.

Odrasla osoba koja nije razvila ovu sposobnost će, u svojim emotivnim vezama, težiti zavisnosti, posedovanju ili kontroli voljenog objekta, stalnoj fizičkoj prisutnosti… ili gubljenju osećanja čim objekt ljubavi nije tu ili ne zadovoljava neku potrebu. Prema radu: aktivnost koju osoba inače voli, neki posao koji joj se sviđa, može biti napuštena čim ne zadovoljava potrebu na lak način, ako traži nešto od osobe što njoj nije lako, što zahteva određeno odricanje. Osoba je “kratkog daha”, ima velike oscilacije radnih sposobnosti, očekuje uspeh preko noći. Gubi volju kad ne ide lako, kad nema nagradu za aktivnost odmah, kad je zadovoljstvo odloženo. Osoba ima prekomernu potrebu i sklonost da se oslanja na druge pri ostvarenju potreba, zadataka, ne može sama.

Neutralizacija i mentalizacija

Sposobnosti za neutralizaciju i mentalizaciju nazivamo još i razboritost psihe. Sposobnost za neutralizaciju je sposobnost čoveka da održi svoje mišljenje razumnim tako što neutrališe svoje instiktualne energije, svoju agresiju, pretvarajući ih u neutralnu energiju koja služi rešavanju problema, razumnom mišljenju i dolaženju do cilja.
Bez razvijene neutralizacije osoba je u vlasti svojih nagona („kao bez glave“), impulsivna, iracionalna i neartikulisana.
Ona će govoriti: „Bilo je jače od mene“, „Ne mogu da se obuzdam“ itd. Nepredvidiva je u svom ponašanju.

Sposobnost mentalizacije omogućava osobi da razume sopstvena osećanja, da ih mentalno obradi, da razume i obradi osećanja drugih ljudi. Osoba može da artikuliše kako se oseća i da razume zašto se oseća na određeni način.

Tolerancija na frustraciju

Ovu sposobnost nazivamo „imunitet psihe“. Omogućava nam da izađemo na kraj sa neprijatnostima koje nezadovoljenje nekih naših potreba izaziva u nama. Osoba ne odustaje od svojih želja i ciljeva. Sposobna je da podnese neuspeh i nezadovoljstvo, što je vodi ka promeni načina na koji pokušava da zadovolji potrebe. Uči iz sopstvenih neuspeha. Neuspešne načine koriguje, zamenjuje novima, menja strategiju, prilagođava količinu potrebnog napora, kvalitet napora… Fleksibilna je sposobnost da se preuzme liderska funkcija, bez nesvesnih fobičnih reakcija od same pozicije.

Bez tolerancije na frustraciju – osoba nema imunitet na frustracije koje donose život, ljubav i rad, „puca pod pritiskom“.

Tolerancija na ambivalenciju

Sposobnost da se tolerišu oprečna osećanja prema drugoj osobi, sebi, aktivnostima. Sposobnost da opredeli, odluči. Krene ka-ili od nečega. Osoba je u stanju da, i pored negativnih osećanja prema nekoj osobi ili aktivnosti, odluči da li će ostati u tom odnosu ili aktivnosti. “Hoće ili neće”. Kad hoće, onda stvarno hoće (i pored svesnosti da ima i neka negativna osećanja prema odnosu ili aktivnosti). Kad neće, onda donosi jasnu odluku i ne upušta se u odnos ili aktivnost. Kad radi, ne prokrastinira, ne preuveličava. Radi u skladu sa zahtevima zadatka ili cilja koji je postavila. Ni previše, ni premalo već onoliko koliko je potrebno da se ostvari cilj.

Bez tolerancije na ambivalenciju osoba je neodlučna, nesposobna da se suoči sa oprečnim emocijama prema nekome ili nečemu (ili prema sebi) i da odmeri i „preseče“, da se opredeli i donese odluku.

Volja

Volju još nazivamo i motor psihe. To je sposobnost ulaganja kontinuiranih napora u ostvarivanje razvojnih ciljeva – sposobnost osobe da se razvija u samostalnu individuu. Duboka, unutrašnja usmerenost ka cilju, ka promeni.

Bez volje, osoba je kratkog daha, bez energije da podrži u kontinuitetu sopstvene želje i ciljeve.

Inicijativa

Inicijativu nazivamo i „usmerivač psihe“. Ova sposobnost omogućava da se preduzme odgovornost za otpočinjanje nečega, sposobnost da se misli i dela bez zahteva druge osobe. Sposobnost da se otpočne, pokrene nešto samostalno, voljnost da se preuzme prvi korak, kao i odgovornost za to, da se istraje u otpočetoj aktivnosti. Inicijativa je kad “prepoznam i uradim ono što mislim da treba da se uradi pre nego što to neko traži od mene.“

Kada je inicijativa nezrela i nedovoljno razvijena, osoba ništa ne može da pokrene sama, čeka da joj se kaže, da neko drugi počne. Može da prihvati i radi na onome što su drugi započeli, ali ne i da ona otpočne nešto. Postoji averzija prema svakom riziku, nepoduzetnost. Izbegavanje svakog isticanja, prikazivanja i pokazivanja.

Svaka od njih nas na svojstven i autentičan način vodi ka boljem razumevanju emocija, boljem postavljanju granica, većoj toleranciji, sposobnosti da donesemo odluku i presečemo. Teško je živeti, voleti i raditi bez razvijene bilo koje od navedenih sposobnosti.

Kroz iskustveno-edukativnu grupu imaćete priliku da se upoznate sa svakom od ovih sposobnosti, ali je pored edukativnog, odnosno teorijskog dela, akcenat na proradi i ličnom iskustvu i razvoju. Uz podršku mentora i učesnika grupe, svako će imati priliku da osnaži svoje emocionalne sposobnosti kroz grupni rad, diskusiju i vežbe koje je pripremila autorka programa.

Proces upoznavanja sa bazičnim sposobnostima za obradu emocija i OLI metodom, omogućiće vam da procenite i upoznate sebe na celoviti način, kao i unapredite svoje kapacitete. Cilj grupe je da bolje upoznate sebe i svoje slabosti i snage uz podršku mentora, ali i grupe. I ujedno, nađete svoje kordinate za dalji proces ličnog rasta i razvoja.

Informacije o programu i prijavi

Program je organizovan u 8 modula koji traju po tri sata. Susreti se realizuju na dve nedelje. Između susreta, učesnici dobijaju radnu svesku i vežbe. Na svakom modulu se prolazi neka od bazičnih emocionalnih sposobnosti, prvo teorijski, a potom praktično kroz rad, vežbe i diskusiju.

Program se realizuje online, putem Zoom platforme.

Datumi modula:

Cena i dinamika plaćanja

Cena programa je 16.000 RSD (137€ plus troškovi provizije) za svih osam modula.

Plaćanje se vrši iz četiri dela:

4000 RSD (37€) prilikom prijave
4000 RSD (37€) do 5.12.2022.
4000 RSD (37€) do 5.1.2023.
4000 RSD (37€) do 5.2.2023.

Ukoliko želite da saznate više o bazičnim kompetencijama za obradu emocija, pozivamo vas na besplatno predavanje koje će održati Emilija Stamenković u sredu, 9. novembra od 19:00.

Više informacija i link za prijavu možete pogledati OVDE.

Upoznajte predavača - Emilija Stamenković

The post Bazične sposobnosti za obradu emocija – iskustveno-edukativna grupa appeared first on Oli Centar.

Webinar: Upoznaj svoj stil učenja

Danijela — Sat, 27 Aug 2022 15:43:08 +0000

Autor i realizator webinara:
dr Dušan Ranđelović

Iako učenje vezujemo za formalno obrazovanje (školu, fakultet), to je proces koji praktikujemo celog života, usvajajući različita znanja, veštine, sposobnosti, načine komunikacije i uspostavljanja odnosa itd. U opštem smislu, posledica učenja je promena ponašanja kako bismo se bolje adaptirali na okruženje i povećali šanse za preživljavanjem.

Da li ste se nekad zapitali: „Kako se uči? Mogu li da poboljšam svoj sistem učenja?“

Ovom temom bavimo se na webinaru Upoznaj svoj stil učenja.

Način na koji učimo, odnosno primamo, obrađujemo i koristimo informacije u toku procesa učenja, razlikuje se kod svakog od nas, što znači da postoje različiti stilovi učenja.

Najveći broj ljudi ne razmišlja puno o tome kako uči i da li u učenju uvažava svoje potrebe.

Prihvatajući načine rada koje nam je neko (roditelj, nastavnik, vaspitač…) „nametnuo“ još iz perioda detinjstva, neretko smo u životu postizali manji uspeh nego što bismo to realno mogli da smo učili na način koji nama odgovara.

Na webinaru će biti prikazani različiti aspekti (kognitivni, emocionalni i socijalni) problema vezanih za proces učenja i ukazaće se na značaj prepoznavanja vlastitog kognitivnog stila i stila učenja.

Poznavanje vlastitog stila učenja omogućava nam da prilagodimo način na koji pristupamo usvajanju novih znanja i veština ličnim preferencama i tako maksimalno iskoristimo svoje kapacitete i budemo efikasniji u poslu kojim se bavimo.

Učesnici će upoznati nekoliko savremenih modela stilova učenja, ali i načine kako se svakodnevni rad i učenje može prilagoditi pojedinačnim preferencama.

Imaćete prilike i da popunjavanjem jednog od testova stilova učenja (koji se bazira na Majers-Brigsovom modelu stilova učenja) prepoznate svoj vlasititi stil i da sa predavačem diskutujete o opisu kakrakterističnog stila.

Webinar se sastoji iz dva dela koji će realizovati u dva dana. Prvi deo (1,5 h) obuhvata teorijski i iskustveni pregled tema vezanih za probleme u učenju i stilove učenja, nakon čega će učesnici imati prilike da popune test stilova učenja. Nakon obrade podataka sa testova učesnici će dobiti povratnu informaciju o svojim stilovima učenja, a drugog dana (drugi deo webinara, 1,5h) će se diskutovati o pojedinačnim preferencama u učenju i daće se neke konkretne smernice i preporuke kako se mogu unaprediti vlastite veštine učenja i motivacija za učenje i rad.

Učesnici će nakon pohađanja webinara moći da prepoznaju moguće probleme u učenju i primene neke od načina prevazilaženja tih problema; umeće da prepoznaju svoj stil učenja, naučiće kako da učenje i bilo koji rad prilagode individualnim preferencama; moći će da primene neke od opštih preporuka za unapređivanje tehnika učenja, ali i povećanja motivacije za učenje i rad uopšte.

Biografija predavača

Dušan Ranđelović, doktor psiholoških nauka, vanredni profesor na Katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici; rukovodilac psihološkog savetovališta za studente pri SKC Niš.

Rođen 11.06.1980. godine u Nišu. Osnovnu i srednju školu završio u Aleksincu, a osnovne studije psihologije (sa prosečnom ocenom 9,36) u Nišu na Katedri za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu. Magistrirao i doktorirao na Odsjeku za psihologiju Filozofskog fakulteta Univerziteta u Banja Luci. Edukacija iz Geštalt psihoterapije (2011-2014). Terapeutsku aktivnost obavlja pod supervizijom. Poseduje sertifikate za medijatora između žrtve i počinioca; vršnjačkog medijatora; trenera za nenasilnu komunikaciju i dr. Radio kao anketar i kontrolor za istraživačku agenciju Stratedžik marketing (2005-2007); Rukovodilac je Psihološkog savetovališta za studente pri SKC Niš od 2014.godine do danas. Od 2007. godine u radnom je odnosu na Filozofskom fakultetu u Prištini sa privremenim sedištem u Kosovskoj Mitrovici.

Predmeti na kojima je (bio) angažovan: Metodologija psiholoških istraživanja, Uvod u pedagošku psihologiju, Pedagoška psihologija, Psihologija nastave, Praktikum-pedagoška psihologija, Individualizacija nastave i stilovi učenja, Metodika nastave psihologije i rada školskog psihologa.

Do sada je objavio dve monografije nacionalnog značaja, kao veliki broj autorskih i koautorskih naučnih radova (40 objavljenih originalnih naučnih radova štampanih u celini) u domaćim i stranim časopisima, tematskim zbornicima radova i zbornicima radova sa međunarodnih i domaćih naučnih skupova; Priručnik za test profesionalnih opredeljenja, kao i praktikum: Stilovi učenja učenika – pretpostavka uspešne individualizacije nastave.

Autor je dva akreditovana seminara (od strane ZUOVa) stalnog stručnog usavršavanja nastavnika: 1) Individualizacija nastave uz uvažavanje razlike u stilovima učenja učenika; (k.br. 446) 2) Tehnike pamćenja (k.br. 583).

Informacije o webinaru

Termini webinara:

22. septembar (četvrtak) –
18:30-20:00h
23. septembar (petak) –
18:30-20:00h

Cena webinara: 2000 RSD

Uplate iz inostranstva se vrše putem PayPal-a i cena webinara je 20€ sa uračunatom provizijom.

Na mejl koji ste ostavili u prijavi dobićete instrukcije za plaćanje webinara,
a po registrovanoj uplati stići će Vam link za praćenje webinara.

Webinar se realizuje online, putem ZOOM platforme.

Za dodatne informacije možete nam se obratiti putem mejla oliedukativnicentar@gmail.com

Dobro došli!

The post Webinar: Upoznaj svoj stil učenja appeared first on Oli Centar.

Edukacija iz OLI integrativne, psihodinamske psihoterapije za savetnike i psihoterapeute drugih pravaca

OLI-Centar — Fri, 15 Jul 2022 08:00:58 +0000

Ova edukacija namenjena je zainteresovanim savetnicima i psihoterapeutima koji su završili edukaciju iz nekog od priznatih psihoterapijskih pravaca i žele da se upoznaju sa teorijom, metodama i tehnikama OLI integrativne, psihodinamske psihoterapije.

Cilj edukacije je da psihoterapeutima i savetnicima drugih pravaca omogući profesionalno usavršavanje iz OLI metoda i da obogate svoj rad psihodinamskim, integrativnim pristupom.

Autor i realizator ove edukacije je Nebojša Jovanović, psiholog, psihoterapeut, osnivač OLI metoda i OLI centra.
Više o autoru možete pročitati OVDE.

Preporučujemo da pročitate osnove OLI metoda OVDE.

Sertifikacija:

Polaznici koji završe edukaciju stiču uslov za sertifikat OLI integrativnog, psihodinamskog savetnika ili psihoterapeuta
(zavisno od nivoa prethodne edukacije koji su završili i stečenog obrazovanja) od OLI Centra,
kao i mogućnost akreditovanja u UPSKS-u (Udruženje za psihoterapiju, savetovanje i koučing Srbije).

Kako biste stekli bolji uvid u sadržaj edukacije, možete besplatno preuzeti priručnik za prvi modul
Osnove psihodinamike – uvod za razumevanje teorijske i metodološke podloge OLI metoda.

U priručniku se nalazi i plan i program edukacije tako da možete pogledati i sadržaj preostalih modula.

Takođe, na raspolaganju su i izvodi iz knjige „Sposobnost za ljubav i rad“
gde se bliže možete upoznati sa bazičnim emocionalnim kompetencijama.
Možete ih preuzeti OVDE.

Da biste bolje upoznali program i autora i dodatne pojedinosti o edukaciji, načinu rada i ishodima,
preporučujemo da pogledate video koji je ispod.

Dostupan je i snimak info predavanja koji smo održali 2021. godine, koji možete pogledati OVDE.

INFORMACIJE O EDUKACIJI

Edukacija traje osam meseci i odvija se u osam dvodnevnih modula – jedan modul mesečno (jedan vikend).

Između modula, edukanti će raditi u manjim „master-mind“ grupama (jedan sat nedeljno) na kojima će prorađivati i vežbati naučeno.

Za rad između modula edukanti dobijaju uputstva, kao i Logove koje popunjavaju nakon svakog modula.

Datumi edukacije

Termin

Svaki modul se realizuje od 10:00-16:00h (subota i nedelja).

Cena

Cena edukacije je 13.000 RSD po modulu.

Način plaćanja

Plaćanje se vrši u osam mesečnih rata, a svaka rata iznosi 13.000 RSD.

Rezervacija mesta se vrši uplatom I rate u iznosu od 13.000 RSD (prilikom upisa).

Preostalih sedam rata se plaća sledećom dinamikom:
II rata – do 20.11.2022.
III rata – do 20.12.2022.
IV rata – do 20.1.2023.
V rata – do 20.2.2023.
VI rata – do 20.3.2023.
VII rata – do 20.4.2023.
VIII rata – do 20.5.2023.

Realizacija

Edukacija se realizuje online, putem Zoom platforme.

UPIS NA EDUKACIJU

Na edukaciju se upisujete popunjavanjem formulara koji se nalazi ispod.

Nakon popunjene prijavne forme, bićete kontaktirani radi potvrde prijave. Tada ćete dobiti i uputstva za sve dalje korake.

Dobro došli!

The post Edukacija iz OLI integrativne, psihodinamske psihoterapije za savetnike i psihoterapeute drugih pravaca appeared first on Oli Centar.

Webinar: Tri egzistencijalna otpora prema životu: izbegavanje, ambivalencija i kontrola. Kako ih prevazići kroz psihoterapiju?

Danijela — Thu, 07 Apr 2022 09:30:32 +0000

Autor i predavač: Nebojša Jovanović, psihoterapeut, osnivač OLI centar i OLI metoda

Znamo svi da je život težak, nije to ništa novo. Još je veliki mislilac Žika (Bajagin), rekao da je dotični život nekad siv, nekad žut…

Takav je, kakav je. Pitanje je kako se mi nosimo sa njim.

Na ovom webinaru govorićemo o egzistencijalnim otporima prema životu kao ključnim samosabotažama koja negiraju i umanjuju
potencijal osobe da prihvati život i živi punim kapacitetima.

Kod klijenata na psihoterapiji često susrećemo nivo otpora koji izgledaju dublji i mnogo više ometajući od onih koji bi se mogli objasniti neposrednim preprekama sa kojima se suočavaju. Sve im je, nekako, mnogo teže nego što bi moralo da bude.

Ti otpori su dugotrajni obrasci ponašanja kojima se suštinski opiru životu.
Kao da hoće da kažu „Ja ne želim da budem ovde“, na zemlji, u ovakvom svetu, ovakvom životu…
Nedostaje im privrženost životu.

Primarne defanzivne strategije opiranja životu su:

Izbegavanje

Spada u „minimizirajuće strategije“ (minimizira se ili obezvređuje sve ono za šta je potreban lični rizik da bi se postiglo). Osoba gradi ličnu sigurnost izbegavajući svaki rizik i ne ulazeći u život.

Ambivalencija

Spada u „maksimizirajuće strategije“, preokupacije i onim što se želi i onim što se ne želi. „I jaretom i parama“.
Želi se i dobitak, ali ne i gubitak koji je neophodan da bi se dobitak ostvario.
Vodi stalnom klackanju između alternativa i neodlučnosti.

Kontrola

Kontrola je strategija u kojoj se pokušava da se živi život sa totalnom predvidljivošću, a time i bez pune životnosti. Ljudi sa visokom ego kontrolom su rigidni i inhibirani, predisponirani da potiskuju impulse i emocije, da se osećaju anksioznima u novim situacijama i da odbijaju neočekivane informacije (strah od gubitka kontrole). Mehanizam kontrolisanja se često primenjuje i u odnosu na druge.

Na webinaru ćemo, kroz primere iz prakse, govoriti o načinima na koje se ovi otpori prema životu ispoljavaju, kako ih prepoznajemo i radimo sa njima u psihoterapijskom procesu.

Nemoj da mi je neko prema ovom webinaru izbegavajuć ili ambivalentan. A neću ni sve o čemu ću pričati da vam unapred kažem, da ne biste unapred sve znali i pripremili se za kontrolu.

Vidimo se, Nebojša Jovanović.

Informacije o webinaru

Datum: 28. april (četvrtak)
Vreme: 18:00-21:00h
Cena webinara: 2000 RSD

Uplate iz inostranstva se vrše putem PayPal-a i cena webinara je 20€ sa uračunatom provizijom.

Na mejl koji ste ostavili u prijavi dobićete instrukcije za plaćanje webinara,
a po registrovanoj uplati stići će Vam link za praćenje webinara.

Webinar se realizuje putem ZOOM platforme.

Za dodatne informacije možete nam se obratiti putem mejla oliedukativnicentar@gmail.com

Dobro došli!

The post Webinar: Tri egzistencijalna otpora prema životu: izbegavanje, ambivalencija i kontrola. Kako ih prevazići kroz psihoterapiju? appeared first on Oli Centar.

Webinar: Licem u lice sa anksioznošću

Danijela — Wed, 23 Mar 2022 12:48:51 +0000

Autor i realizator: dr Milica Mitrović

„Stalno strepim da će se nešto loše desiti.“ „Napet sam i nervozan.“
„Prestravljena sam.“ „Znam da će se desiti nešto strašno.“
„Užasnuta sam.“ „Preterano brinem.“

Koliko često se izgovorili ili čuli ove rečenice? Verovatno vrlo često.
Ovakve izjave ukazuju na prisustvo anksioznosti.
Sinonimi za anksioznost su strepnja, briga, strah, uznemirenost.

Anksioznost je emocija, kao i svaka druga, koju nam je sa razlogom priroda dala.

Anksioznost nam ukazuje da nešto nije u redu, da je neophodno da se bolje pripremimo za neku dolazeću situaciju,
koja nam je najčešće nedovoljno poznata i značajna, kao na primer polaganje ispita, intervju za posao,
donošenje važne odluke, prvi dan u školi, javno izlaganje ili javni nastup itd.

To su najčešće situacije u kojima na neki način treba da pokažemo svoje veštine, umeće, kompetencije.
U takvim situacijama izvestan stepen anksioznosti nas nagoni da se bolje pripremimo, da budemo bolji.
Anksioznost, dakle, može biti korisna.

Međutim, kao i sa svim moćnim stvarima i pojavama, tako i ova emocija jeste dobar sluga, ali loš gospodar.
Ukoliko je anksioznost visokog intenziteta, dugo traje i remeti nam svakodnevno funkcionisanje, ona polako postaje loš gospodar.
Nada leži u tome da iako postane gospodar, mi možemo da promenimo tu situaciju,
samo je potrebno vreme, upornost, znanje šta je od pomoći, podrška i hrabrost.

Ključ savladavanja anksioznosti jeste suočavanje sa njom, licem u lice.

Webinar „Licem u lice sa anksioznošću“ odgovoriće vam na sledeća pitanja:

Šta je anksioznost?
Da li se strah i anksioznost razlikuju?
Kako se ona manifestuje na emocionalnom, telesnom, kognitivnom i bihevioralnom planu?
Da li anksioznost može da bude korisna?
Kada ona postaje problem?
Vulnerabilnost za nastanak anksioznih poremećaja.
Koji su najčešći anksiozni poremećaji?
Klinička slika pojedinih anksioznih poremećaja. Kako oni nastaju?
Kako da se borimo“ protiv anksioznosti tj. kako da pomognemo sami sebi?
Kada da potražimo pomoć?

Informacije o webinaru:

Datum: 15. april (petak)
Vreme: 18:00-21:00h
Cena: 2000 RSD

Uplate iz inostranstva se vrše putem PayPal-a i cena webinara je 20€ sa uračunatom provizijom.

Na mejl koji ste ostavili u prijavi dobićete instrukcije za plaćanje webinara,
a po registrovanoj uplati stići će Vam link za praćenje webinara.

Webinar se realizuje putem ZOOM platforme.

Za dodatne informacije možete nam se obratiti putem mejla oliedukativnicentar@gmail.com

Dobro došli!

Upoznajte predavača:
dr Milica Mitrović

Milica je 2006. godine završila studije psihologiju na Filozofskom fakultetu u Nišu. Doktorirala je 2016. godine na Filozofskom fakultetu u Nišu. Zaposlena kao docent na Departmanu za psihologiju Filozofskog fakulteta u Nišu. Nastavnik je na predmetima iz oblasti kliničke psihologije. Autor je i koautor više naučnih radova.

Od 2006. do 2007. godine obavila je volonterski staž u Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici i time stekla uslov za polaganje državnog ispita, koji je položila u Ministarstvu zdravlja u Beogradu. Tokom 2008. godine bila je zaposlena kao klinički psiholog u Specijalnoj psihijatrijskoj bolnici u Gornjoj Toponici.

2015. godine dobija sertifikat Društva bihevioralne teorije i prakse o završenoj edukaciji iz bihejvioralno-kognitivne terapije, po programu Evropske asocijacije kognitivno-bihejvioralnih terapija (EABCT) i postaje nosilac nacionalnog Sertifikata za psihoterapiju (Kognitivno-bihejvioralna psihoterapija).

Od 2011. godine bila je angažovana kao psihoterapeut volonter i koordinator psihoterapeuta u Psihološkom savetovalištu za studente pri SKC-u Niš, sa kojim i danas povremeno sarađuje.

Angažovana je od strane Grupe za decu i mlade “Indigo” na pružanju grupne i individualne psihološke podrške, službenicima za zaštitu dece i prevodiocima koji rade sa migrantima, kao i na pružanju stručne supervizije rada službenika za zaštitu dece.

Pored edukacije iz Kognitivno-bihejvioralne psihoterapije završila je i sledeće edukacije: bazični i napredni trening iz Terapije prihvatanjem i posvećenošću, RE i KBT dece i adolescenata bazični i napredni nivo, seminar „Samopovređivanje adolescenata praktične smernice za procenu i psihoterapiju“.

The post Webinar: Licem u lice sa anksioznošću appeared first on Oli Centar.

Podstičite radoznalost – motivacija u psihoterapiji

OLI-Centar — Sun, 06 Sep 2020 11:50:53 +0000

Autor teksta: Ivana Paunović

Psiholog, OLI psihoterapeut i edukator

Svaki klijent dolazi zbog nekog cilja koji je u suštini emotivne prirode. Emocije se mogu pokrenuti samo drugom snažnom emocijom. Uvidi će imati efekta na život ako su prožeti emocijom. Racio će biti produktivan ako ga boji strast.

„Toliko toga sam uvidela na prošloj sesiji. Shvatila sam koliko umem da budem rigidna i zahtevna prema sebi i drugima. Koliko sebe držim u zatvoru svojih očekivanja.“ – bio je početak još jedne sesije sa Milicom. „Мoram prestati to da radim. Moram da se opustim. Moram prekinuti da se vodim davno nametnutim zahtevima roditelja. Moram da dopustim sebi da se vodim svojim principima. Ne moram biti savršena da bi se volela i da bi me drugi voleli.“ – bila je odlučna. „Moram ovo sada razrešiti, nezrelo je tako da gledam na život“.

Slušam je dok nastavlja da nabraja svoje novo uviđene greške i nove terapijske ciljeve. Slušam je i mislim se koliko „moram“ u par udaha. Koliko zahteva za jednu osobu koja hoće sebe da prihvati takvu kakva je. Mislim se, verovatno bi terapeut sada trebalo da bude zadovoljan. Ipak klijent dolazi do novih uvida. Uvidu su, kažu, pokretači i rezultati promene. Kad ono, u meni kao da je narasla neka tenzija od silnih moranja i očekivanja koje tako hitno stavlja na sebe. Pa zar nije to upravo ono čega želi da se oslobodi, zar to nije isti mehanizam samo sa novim zrelijim spiskom šta mora da bi se volela?

Kako je to nesvesno moćno. Kako su ti obrasci mudri. Evo ih nepromenjeni pritiskaju je, ali zamaskirani u novo odelo zrelosti. I tu, u tom momentu se pokrenula nova tema naših sesija.

Zašto klijent želi da se menja?

Nije samo važno to što klijent želi nešto da menja nego i zašto. Pitanje je šta ga motiviše na promenu. Da li je to moranje, kao kod Milice? Još jedan zadatak koji sebi grubo nameće da bi bila savršena, pa tako, u svom doživljaju i voljiva. Da li je to čist racio koji proganja i zahteva da bi je uslišio malo prividnog mira. Da li motivacija dolazi iz nekog proganjajućeg roditelja u nama koji nas ne prihvata ili iz onog koji zna da kritikuje, ali i da neguje i želi najbolje za nas ?

Radoznalost i strast VS moranje i racio

Trudite se da kod klijenata budite motivaciju koja dolazi iz radoznalosti. I zaista zar vam nije interesantno da razumete zašto nešto činite? Zar nije interesantna ta misterija našeg nesvesnog. To pitanje zašto sebe sabotiramo kada želimo sebi da pomognemo. Zašto čovek iznova radi stvari za koje već ima uvid da za njega nisu dobre? Koja je to logika koja tako ispremešta stvari? Zar nije čudnovato? Ponekad se osećam kao da smo klijent i ja dva detektiva koja pokušavaju da otkriju misteriozni plan koji stoji iza nekog njegovog problema. Terapija kao detektivski posao. Terapija kao hrabro i uzbudljivo istraživanje nepoznatog. Zašto plaćamo emotivnog računovođu svog života, a posle mu dozvoljavamo da nas potkrada u računici? Zašto prošlost tako moćno rukovodi nama? Pa zar to nije nešto što je iza nas? Zar nije logično da to loše želimo da ostavimo iza nas? Zašto onda odigravamo prošlost kada želimo novu budućnost? Jeste li bar malo radoznali ?

Razum nije dostojan protivnik strasti

Rekao je time Spinoza važnu stvar za svaki terapijski proces. Motivacija koja dolazi iz strasti neprocenjiva je. Zato podstičite kod sebe i klijenta motivaciju koja dolazi iz strasti. Iz znatiželje, iz radoznalosti da se bolje upoznamo. Da nam bude lepše u sopstvenom društvu. Da bolje osetimo i razumemo svoje potrebe, da upravljamo svojim životom – ne kroz proganjanje već ljubav, razumevanje i prihvatanje. Da zaista upoznamo svoje sektore života i da budemo pokrenuti, ne samo moranjima nego autentičnom željom. Tada je čovek zaista dobar vladar svog sveta. Tada upravlja svojim svetom, koji neprestano upoznaje.

Zar nije uzbudljivo imati toliko neistraženog, toliko mogućnosti, a opet i stabilnosti koja dolazi iz veštine kontakta sa sobom? Uostalom kakvog vladara biste Vi želeli – onog koji Vas proganja, preti smanjenjem plate, manipuliše krivicom i tera da budete bolji jer bez toga niste dovoljno vredni ili biste želeli onog koji Vas oseća, poznaje, poštuje, razume? Koji Vas pita, koji se zanima. Onog koji Vas svakako poštuje i pritom ulaže energiju da pronalazite i razvijate još potencijala.

Ne samo što je ovako lepše već i korisnije i efikasnije. Možemo reci i neophodno. Svaki klijent dolazi zbog nekog cilja koji je u suštini emotivne prirode. Emocije se mogu pokrenuti samo drugom snažnom emocijom. Uvidi će imati efekta na život ako su prožeti emocijom. Racio će biti produktivan, ako ga boji strast. Tako su nas učili.

Rano nas uče da će rezultati najbolje da se isteraju pritiskom. „Moraš da učiš“, „Moraš da budeš dobar đak“, „Škola je važna“… Malo možda i pretnji – „ako ne budeš dobar…“, „bez toga propadaš“. A šta je sa „Učenje je lepo, divno je upoznavati i saznavati o svetu oko sebe“? „Korisno je ovladavati znanjima, lep je osećaj znati.“ Korisno je, ne samo za druge da znaju da si dobro dete dobrih roditelja, već za tebe je lepo da uvidiš lepote učenja, lepote korišćenja sopstvenih potencijala. Koliko je zanimljivo znati, povezivati, koristiti znanje koje stekneš ličnim naporom.

Isto je i sa znanjima o sebi. Zaista je pun osećaj razumeti svoj unutrašnji svet. Poznavati i uspostavlajti sopstvena pravila po kojima vodimo svoj zivot, biramo, donosimo odluke. Vladanje svojim unutrašnjim svetom po principu poznavanja, osećaja, razumevanja, a ne diktature, pretnje i manipulacije. Lepše i efikasnije. Nije psihoterapija samo neko moranje da bi otklonili simptome. Nije samo „briga o sebi“ po principu „brinem da mi ne bude loše“, nego brižnost – želim više, volim sebe više. Znatiželjan sam. Željan saznanja. Pokreće me strast, a ne samo briga zbog nečeg. Kako je Frojd govorio: „Ne samo da izbegnemo bol, nego susretnemo radost.“

Psihoterapija je strast sa razumevanjem, emocija sa uvidom, razvoj racionalnih alata duboko prožetim emocionalnim kompetencijama.

Zato:

Podstičite radoznalost. Što smo vise radoznali svet je zanimljivii. Što smo više radoznali, više učimo, više znamo. Što smo više radoznali to smo više vladari svojim životom. Nismo robovi nepoznatog, manipulacije i laži koji sami sebi nesvesno namećemo, a posle i drugi to lako čine. Ovaj oblik vladavine sobom daje prostora za rast i širenje duševne teritorije.

Nepoznato je moja strast, kompas, moja vodilja i inspiracija

Sećam se jednog intervjua sa Teri Pračetom. Poznatog pisca, u poznim danima njegovog života i bolesti pitala je novinarka:

„Plašite li se smrti?“

– „A čega da se plašim?“ – odgovara.

„Pa nepoznatog.“ – mudro se setila.

„A zašto bi se plašio nepoznatog? Pa ja volim nepoznato, nepoznato je novo, interesantno. Nepoznato me pobuđuje. Život je sada i ovde. To je ono što sam ja sada.“

Igrajte se sa perspektivama. Začinite život dečijom radoznalošću zarad punog uživanja zrelosti. Napredujte jer vam se može, ne samo jer morate. Otkrivajte i raščišćavajte prošlost da otkrijete nova područja svog života. Uživajte u uzbuđenjima novog. Što biste vrteli iste scenarije života. To ste već gledali. Pustite novi film. Uživajte u tome sta će sledeće da se desi. Šta sledeće možete izrežirati od onoga što vam je dato. Vladajte sobom i prepuštajte se životu.

The post Podstičite radoznalost – motivacija u psihoterapiji appeared first on Oli Centar.

,,Nadrndani” muškarci i ,,plačljive” žene

OLI-Centar — Sun, 12 Jul 2020 16:54:00 +0000

Autor teksta: Filip Stojković

Psihoterapeut i edukator OLI centra

Posvećeno muškarcima koji besne kada su tužni i ženama koje plaču kada su ljute.

Jedan od stereotipa koji prati muški pol jeste da je grub, neotesan, jak i nadrndan, a žene bije glas da su slabe, ranjive i plačljive, a kao takve onda i histerične. Prateći društveni kontekst i porodične okolnosti u kojima se žene i muškarci razvijaju, odnose koji postoje i iz kojih uče o svom polu onda to i nije mnogo čudno.

Kada su osećanja u pitanju, pogotovo iskazivanje istih, tradicionalno gledano postoje osećanja koja su društveno poželjna i ona koja to nisu. Takođe ona su i nekako polno razdeljena, pa su osećanja koja ,,pokazuju slabost“ muškarcima zabranjena. Jer, gde muškarac sme biti slab? Pod slabostima svakako, u prvom redu podrazumeva se pokazivanje tuge, žaljenja za nečim, suze. ,,Ajde ustaj, šta se tu pekmeziš, nisu ti creva ispala ako si pao.“, ,,Ajde, ajde, šta plačeš, to samo devojčice rade.“, ,,Uuu što si ružan tako dok cmizdriš.“, samo su neki od potencijalnih primera koji ilustruju situacije u kojima se dečacima osporava pravo na plač i na tugu. To podjednako rade i očevi i majke, dede i babe, strine i stričevi, nezavisno od pola, stereotipno mišljenje je da muškarci ne smeju biti tužni. Muškarci trebaju biti muškarčine, a takvi ne znaju za ,,slabost“ koju tuga predstavlja.

Ono što muškarce čini muškarčinama, a spada u domen osećanja jeste ljutnja. To osećanje je dopušteno, stimulisano i podržavano. Ljutnja je deo muškog sveta, njome se izražava moć, a moć je muška karakteristika, nikako ženska.

S druge strane, ženama je moguće ono što muškarcima nije, pa imaju to pravo da se ipak osećaju ljudski, ranjeno, razneženo, rastuženo. Pravo da tuguju, žale i plaču nije im uskraćeno. Baš naprotiv, to je osećanje koje se smatra sasvim svojstveno ženama, kao neotuđivi deo ženskog identiteta. Na ženske suze tate najčešće padaju i njihove princeze će na taj način uvek prizvati svog snažnog zaštitnika.

Ali, ne može se sve dobiti. Pravo na ljutnju je nepostojeće. Osim naravno ako se radi o nekoj ,,brkatoj“ ženi. Žene su bića koja treba da budu nežna, krhka, da udovoljavaju. U sliku takve ,,mice“ nikako se ne uklapa lupanje šakom o sto, vikanje, mrštenje i jedno glasno ,,Dosta bre!“. ,,Zabrane“ na ljutnju devojčicama se mnogo češće daju neverbalno, nego verbalno. Zato kada mala devojčica ,,pokaže zube“ može za kaznu biti ignorisana, može dobiti prezriv izraz lica za uzvrat i slično.

Osećanja koja su zabranjena tokom odrastanja neće ni biti pokazivana tokom života, ali ona su dovoljno snažna da će naći neki izlaz. Zato će izaći u obliku onog osećanja koje je bilo dozvoljeno ili stimulisano. Pa će muškarci kada su tužni, kada osete gubitak, kada se osete usamljeno, ostavljeno najčešće besneti, vikati, udarati ili šutirati nešto. Dok će žene plakati i patiti onda kada osete da im je integritet ugrožen, kada im je poštovanje uskraćeno, granica probijena ili potreba neispunjena. Umesto ljutnje, one će plakati.

Zatvaranje bilo koje emocije, onemogućavanje njihovog ispoljavanja, ima svoju cenu. Osećanja su autentični način izražavanja potreba, želja, intimnih dubina bića. Kako i muškarci i žene jednako imaju potrebe, želje i dubine svog bića, tako je osećanje svih emocija svojstveno i ženama i muškarcima. Ne možemo zatvoriti samo jednu emociju, a očekivati da će ostale neometano ,,teći“. Ako zatvorimo tugu, nužno ćemo zatvoriti i sreću, jer kako biti srećan ako se ne možemo razvezati od gubitka? Ako zatvorimo ljutnju, isto ćemo zatvoriti osećanje sreće, jer kako osetiti sreću kada se ljutnjom ne zauzimamo za svoje potrebe, stavove, želje?

Odustajanje od svojih sopstvenih autentičnih osećanja, zbog straha da će time ženstvenost ili muškost biti ugrožena, zapravo je vrlo mučno, naporno i obeshrabrujuće. Jer, ako su emocije naše prirodne sile kojima se suočavamo sa životom, koliko je potrebno snage i kontrole da bi se one sputale i ugušile? Iz zakona o očuvanju energije znamo da se energija ne može uništiti, niti ni iz čega stvoriti, već da može samo prelaziti iz jednog oblika u drugi. Ako energiji naših osećanja ne damo autentični oblik kom ona sama teže, naći će način i put da se izvitopere i okrenu protiv nas samih.

The post ,,Nadrndani” muškarci i ,,plačljive” žene appeared first on Oli Centar.

Strah od odbacivanja

OLI-Centar — Sun, 05 Jul 2020 14:06:19 +0000

Autor teksta: Olivera Milutinović

Psiholog, psihoterapeut i edukator OLI centra

Verovatno da ne postoji čovek koji se bar nekad u životu u nekoj situaciji nije osetio odbačeno. Pretpostavljam da kada bih sada upitala bilo koga od vas da li poznajete taj osećaj i kako je osećati se odbačeno, da bih dobila potvrdan odgovor na prvo pitanje i najrazličitije moguće odgovore na drugo. Ono što nas sve međusobno razlikuje je naš emocionalni odgovor na situaciju u kojoj doživljavamo odbačenost. Hajde da pokušamo da vidimo šta je ta suštinska razlika među nama. Zašto i kako neki od nas razviju strah od odbacivanja? Kako to sve može da utiče na naše živote?

Bila bi idealna situacija za svakog od nas kada bismo se rodili u savršeno prihvatajućem svetu, u kojem nam je unapred obezbeđeno da budemo prihvaćeni baš takvi kakvi jesmo, mi, celi, a da bezuslovno dobijamo ljubav, poštovanje i uvažavanje. Realnost je, naravno, drugačija. U trenutku kad počinje da se formira naše prvo, krhko „ja“ već je svet oko nas prepun nekih „ne, ne može, ne sme, mora, treba“, i slično. Svet je pun ograničenja svakako, a zamislite koliko su ona velika kada ste jedno malo, bespomoćno i zavisno stvorenje zvano dete. I onda, kako bi došlo do nekakve unutrašnje ravnoteže unutar te krhke tek stvorene ličnosti, priroda je u zakonitosti razvoja jednog bića uvela praktično rešenje – narcizam. Dečji narcizam je najprirodnija razvojna pojava, sa svim svojim odlikama, grandioznim selfom, doživljajem sopstvene omnipotentnosti, magijskim mišljenjem, sve u svemu, jedno bespomoćno dete kreacijama svog dečjeg uma nadilazi sopstveno osećanje bespomoćnosti koje bi pretilo da ga unizi, uništi, umanji i ne da mu ni da preživi ni da raste. U tom trenutku razvoja svakog deteta postoje dve perspektive, jedna realna u kojoj je dete malo, nedoraslo, nezrelo, nemoćno i zavisno; drugu, u kojoj je dete u svom doživljaju nadmoćno, svemoćno, veliko i najvažnije na svetu. Kako se „moći“ deteta polako razvijaju u ovoj prvoj ravni realnosti, tako ono sve više kreće da se toj realnosti izlaže, suočavajući se sa svojim ograničenjima. Suočavanje sa tim ograničenjima svakako izaziva prve velike i male narcističke povrede, koje su svakako bolne i teške, ali dete vode razvoju i usvajanju realnije slike o sebi, usklađenije sa stvarnošću. Neka doza narcizma opstaje kod svakog od nas, ali u normalnom toku razvoja infantilni narcizam polako iščezava.

Ako ste pažljivo čitali, onda vam je jasno da nešto što je prirodna razvojna zakonitost ima svoju svrhu i mesto i razlog pojavljivanja, a da će isto tako, kad taj razlog iščezne, to nešto opet prirodnim putem i zakonitostima razvoja i da „iščezne“. Tu dolazimo do glavnog zapleta. Šta ako dete iskusi od svoje okoline, od svojih značajnih drugih, narcističke povrede u vreme i kako im način nije?! Šta kad se naruši ta ravnoteža koju je priroda uspostavila, pa to bespomoćno biće zapravo prerano DOŽIVI svoju nemoć i ograničenja? Šta ako se neko ruga na bilo kakvu pojavu narcizma tog deteta, ako ga ismeva, ako ga ponižava, ako ga povređuje?! Šta ako roditelj zapravo osujeti taj dečji narcizam i ako ga minira u toj, za dete, zaštitnoj i važnoj funkciji?! Šta ako roditelj samo kritikuje dete i ne pohvaljuje ga nikad?! Šta ako roditelj ne ume da se ijednom u životu iskreno zadivi nekom postignuću svog deteta?! Šta ako roditelj ne ume, ili ne sme, ili ne može da podrži dete u postepenom osvajanju sveta i svojih novih malenih sposobnosti (za dete ogromnih)?! Dete će se osetiti kao da je potpuno odbačeno, i to kao da je jedini krivac za to odbacivanje ono samo, jer nije dovoljno dobro, vredno, lepo, pametno, spretno ili šta god već taj maleni dečji um može da smisli da sebi objasni zašto mu ne pripada ljubav koju toliko želi. U tom trenutku dete je još uvek potpuno nemoćno, zavisno biće. I sa takvom jednom dodatnom povredom postaje očajni zavisnik od tuđe ljubavi, koji će osmisliti gomilu i gomilu dečjih nezrelih strategija da tu ljubav dobije. I onda neki tako i odrastu sa tim istim strategijama i istim sržnim osećanjem i doživljajem sebe kao nedovoljnim…(za šta sve ne) i sa zaostatkom infantilnog narcizma koji je ostao tu da i dalje vrši tu neku funkciju koju je imao u detinjstvu, a sad mu već ni vreme ni mesto nije. Dakle, nema testiranja u realnosti, nema suočavanja sa ograničenjima, nema iščezavanja infantilnog narcizma, jer je svako novo ne, svaki novi zid, svaka nova granica, svaka nova frustracija, opet i opet povreda bolne rane iz detinjstva. E to je suština razvijanja straha od toga da ćemo biti odbačeni i razvijanja svih razvojno nezrelih i manipulativnih strategija da to čega se najviše plašimo izbegnemo.

Sad vas molim da se ponovo setite opisa od malopre i zamislite kako izgleda kad jedno takvo ranjeno dete poraste, ali emotivno ne odraste. Ja vam nudim nekoliko ilustracija kakve će potrebe imati takva osoba u odnosima sa drugima u poređenju sa odraslom, zrelom osobom, u istim fazama života.

Dečja potreba vrišti: „Molim te, nemoj da me odbaciš, neću moći da preživim, potrebno mi je da me prihvatiš, ne mogu da preživim bez tvoje ljubavi. Ako me odbacuješ, to znači da ja nisam vredna ljubavi i ja to ne mogu da podnesem. Moraš da me voliš, moraš da me prihvatiš, moraš da želiš isto što i ja, jer ako nije tako onda to znači da ja definitivno nisam vredna ljubavi i da sa mnom nešto nije u redu.“

Odrasla potreba kaže: „Volela bih da se nađemo u uzajamnom odnosu prihvatanja, bliskosti i ljubavi, ja to želim, a želela bih da želiš i ti. Ako ti ne želiš isto što i ja, biće mi žao, ali moj život ne zavisi od toga i ja to mogu da podnesem.“

Dečja potreba vrišti: „Mene svi odbacuju i odbijaju, to ne mogu da podnesem. Ako se nekome približim i ako stvarno vidi kakva sam i ako me dobro upozna, znači da će me sigurno odbaciti i da neće nikako moći ili želeti da me voli. Najbolje je da nikome ne pokazujem ko sam stvarno ja. Ljubav mogu da dobijem samo ako drugima pokazujem ono što oni žele da vide i ono što njima treba.“

Odrasla potreba kaže: „Želim da volim i da budem voljena. Ja sam voljiva i ima ljudi koji mogu da me vole. To ne zavisi od mene, već od slobodnog izbora tih ljudi. Ja sam takva kakva jesam i da bi me neko zavoleo jedino što treba da radim jeste da budem takva kakva jesam, da se pokažem i da pokažem moju naklonost koju osećam, ostalo ostaje na drugima. Ne moram da se plašim da to uradim, ja umem sebe da zaštitim i da brinem o sebi, kao i o frustraciji koju osećam zbog svojih nezadovoljenih želja i potreba.“

Dečja potreba vrišti: „Molim te, nemoj da me odbacis. Molim te da me voliš. Ako me ti ne voliš, to znači da ja ništa ne vredim. Ne znam da li vredim i da li zaslužujem ljubav i zato mi je potrebna tvoja ljubav da mi to pokaže. Moj identitet zavisi od tvoje ljubavi. Ja zavisim od tvoje ljubavi. Ja zavisim od tebe.“

Odrasla potreba kaže: „Volela bih da me voliš kao i ja tebe. Ali razumem da svako od nas ima slobodu da voli koga želi. Tvoja ljubav mi znači samo ako je odraz tvoje slobodne volje i slobodnog izbora.“

Osobe koje osećaju strah od toga da će biti odbačene, mogućnost da budu odbačene percipiraju kao OPASNOST. Zašto je tolika opasnost biti odbačen, mislim da primeri jasno pokazuju da taj strah dolazi iz dečjeg doživljaja sebe i iz potrebe za zadovoljavanjem svojih dečjih potreba. Iako je osoba odrasla, na polju bliskosti ne teži zadovoljenju svojih potreba odrasle osobe, već svojih dečjih potreba i to onih koje su bile jako osujećene u detinjstvu ali to nismo odbolovali i nismo od njih odustali. Fantazija o njihovom zadovoljenju je nešto što vozi skoro sve naše odnose. I tako postajemo deca u telu odraslih ljudi, koja misle da žele ono što žele odrasli, ali ono što nesvesno pokazujemo i odašiljemo od sebe jesu potrebe deteta. To najverovatnije vodi do svih mogućih komplikacija u odnosima sa drugima. Takve duple poruke, takva podvojenost u doživljaju sebe i situacije, naročito nesvesna, vodi do daljih potvrđivanja naših skrivenih dečjih uverenja da nismo dovoljno dobri, posebni, vredni, da ne zaslužujemo ljubav i da nekim drugim putevima treba do nje da dođemo, da je zaslužimo, da je zaradimo, da je obezbedimo. I naravno, fokusirani smo samo na to dobijanje ljubavi od značajnih drugih, a da se i ne zapitamo šta je sa tom, najvažnijom, relacijom mene sa mnom, a posle toga šta je i sa mojim odnosom prema drugima.

Kod osoba sa ovakvim poteškoćama, rad na sebi je veoma bolan, dugotrajan, i zahteva dosta strpljenja. Potrebno je da prođemo ponovo kroz ranu svaku povrede, da bismo stigli do cilja da damo sebi sve ono što nismo dobili onda kada nam je bilo potrebno: ljubav, prihvatanje, razumevanje, poverenje, divljenje. Sve to nam je najpotrebnije onda kada se osećamo nedoraslo, maleno, nemoćno, neuspešno, a ne onda kad smo ispunili sve silne zahteve i očekivanja jednog grandioznog gospodara. Sa prvim takvim postignutim korakom, strah će već biti manji. Sa početkom prihvatanja samih sebe, strah od toga da ćemo biti odbačeni polako nestaje. A grandiozni gospodar zvani infantilni narcizam se nahraniti ne može i najvažniji je dan i početak naše slobode trenutak kada odlučimo da ga više nećemo hraniti. Tek tada možemo takvi kakvi jesmo, celi, sa svim svojim osobenostima, vrlinama i manama, da izađemo u svet i nešto mu konačno ponudimo. Taj trenutak je najznačajniji trenutak u životu svakog čoveka, ma kada on došao. Da li ste spremni?!

Mislite o tome,

Olivera Milutinović

The post Strah od odbacivanja appeared first on Oli Centar.

Hemija terapijskog procesa

OLI-Centar — Sun, 28 Jun 2020 13:05:07 +0000

Autor teksta: Ivana Paunović

Psiholog, psihoterapeut i edukator OLI centra

Ispraćajući poslednjeg klijenta za taj dan setih se one Jungove definicije susreta ljudi.

Video je susret dve ličnosti kao mešanje dve hemijske supstance. Ako dođe do interakcije, govorio je, transformacija je uzajamna.

Zatim se setih i čuđenja jednog mog klijenta kada sam mu rekla da i ja doživljavam promene u našim susretima i da iz njih učim. Znao je i on da nisam baš neki računar programiran da s vremena na vreme klimne glavom i pita ga kako se oseća ( iako i to nažalost postaje moderna „terapija“ , gde čoveka menja računar, no to je ipak sada druga tema ). Znao je negde da sam i ja deo procesa, no taj trenutak moje spremnosti da to i podelim ga je prijatno iznenadio.

Primetila sam koliko se zapravo procesa odigrava za vreme jedne terapijske sesije, koliko je različitih nivoa misi i osećaja uključeno u isto vreme i kako tako jednostavno dobiju formu u obliku pitanja ili refleksije klijentu.

Sa jedne strane slušam klijenta, pratim tok priče punom pažnjom. Saosećam, pratim i emotivni tok koji se odigrava tokom priče. Moj um je aktivan, povezuje sadašnju priču, priseća se ranijih, povezuje ih u celinu. Plete niti ovde i sada i onde i tada.

Dolaze mi sećanja onoga što znam o osobi. Pristižu slike, snovi, želje i potrebe te osobe, njeni stavovi i njeni ciljevi. Pristižu i moje emotivne reakcije, na klijenta i na sadržaj priče. Dok se niti emocija i misli pletu u meni zajedno pletemo i tok te sesije.

I tako dok radimo na promeni mešaju se supstance, razvija se energija koja dotačinje oboje i dešava se transformacija.

Optimalna distanca

Pored ove razmene terapeut ima još jedan zadatak. Mora da održi emotivnu distancu. Tu je jedna nezgodacija.

Ukoliko u ovom procesu terapeut olabavi distancu i isuviše se poistoveti sa klijentom, faliće mu važna esencija za pomoć klijentu- izgubiće alat zvani objektivnost. U tom trenutku se zapravo sebi posvećuje više nego klijentu. Suštinski se tada bavi svojim osećanjima jer je svet klijenta preplavio sobom. U klijentu tada ima isuviše njega.

No, ako sa druge strane distancu postavi suviše daleko, gubi suštinsku empatiju bez koje takođe nema promene.

Dobrom terapeutu neophodna su oba kvaliteta. Balans i optimalna distanca. Ukoliko se ne nauči ova umna i emotivna veština, sesije se pretvaraju u odnos koji je ili previše prijateljski ili pak previše vojnički. Svakako ne terapijski.

Vidimo da u odnosu terapeuta i klijenta postoje elementi prijateljskog, učiteljskog, roditeljskog, na neki način vojničkog i lekarskog, no tek sa svim bojama dobijamo jedinstveni terapijski kolorit. Kada jedna uloga prevagne gubi se terapijski susret.

Terapijski odnos je zapravo od svega toga po malo, ali je zasebna esencija.

Terapeutove supstance: spontanost udružena sa znanjem i veštinom

Terapeut treba da poseduje znanje i veštine. Takođe i razvijenu empatiju. Empatiju koja je zrela, topla i sa granicama. Spontanost kombinovana sa veštinom. Emocija u balansu sa znanjem. Osećaj povezan sa iskustvom. Kao i stvaranje novog jedinstvenog umetničkog dela tako je i terapija stvaralački proces koji vodi ka klijentovoj promeni.

Tako možemo reći da je zadatak terapeuta da pomogne klijentu da od svojih problema napravi četkice i od svog iskustva platno kako bi oslikao svoju budućnost.

Jazz session/ komunikacija sa klijentom

Stvaralački umetnički proces i komunikacija traže razmenu. Traže vid uzajamnosti.

Sećam se kako sam uživala u jednom jazz jam session-u. Bila sam opčinjena tom scenom. Ljudima koji su svirali na sceni i onima koji su lagano ulazili sa svojim instrumentima. U jednom trenutku bio je samo jedan instrument na sceni, u sledećem nekoliko. Muzičari su pratili jedni druge, ulazili spontano na scenu, povlačili se kada osete. U nekom trenutku čujem samo saksofon, pa gitaru, zatim pod glavno svetlo na bini dolazi vokal. Onda se opet sjedine u jednu formu. Uživala sam u toj veštini učesnika da osete trenutak da se istaknu i povuku baš u onaj čas, tako da zajedno daju divnu formu koja dotiče sve nas u publici. Zaista celina jeste zbir delova i esencija za sebe.

Komunikcija na sesijama mi nekada izgleda baš kao neki vid umetničke forme. Kao neki jazz jam session.

Na sesiju uvodimo razne teme na scenu koje se spontano smenjuju. Svaka se zadržava po malo na sceni, uvodi nova, stara se povuče, pa stiže nova emocija. Razgovor nekada može biti naizgled banalan, pa uvedemo emociju, pa se prisetimo starog sličnog događaja, pa utihne sadašnji, pa u prvi plan dođe novi uvid. Sve malo zastane, pa dođe na binu neka moja asocijacija, zatim klijentova… Čuju se tonovi, misli i emocije, moje i klijenta, koje stvaraju smislenu celinu. Razmena ume da deluje spontano, površno i lagano, a zatim dotakne neku duboku žicu. Čuju se visoki tonovi emocija, pa se stišaju. Komunikacija deluje lagano i spontano, a opet njena suština je duboka.

Klijent i terapeut zajedno stvaraju celinu i suštinu te razmene. Da nema aktivnog učestvovanja jednog člana, ne bi ni bilo ove celine. Dobili bi terapeuta koji diriguje pasivnom orkestru ili instrumente koji sami nasumično puštaju tonove.

I tako sesija kao da počinje kao prazna bina. Polako počinjemo razgovor i uvodimo elemente koji se smenjuju. Elemente iskustva terapeuta i klijenta. Nekada je na bini jedan istrument, nekada nekoliko. I zaista je to jedna improvizacija koja bi bez veštine bila samo puko ispuštanje zvukova.

Međutim, ono što je važno da bi ova improvizacija i spontanost bila terapijski efikasna je da iza nje postoji psihoterapijsko znanje. Da zaista poznajemo suštinu. Ako je ne znamo i ne osećamo onda dobijamo samo nabacane tonove.

Prava improvizacija i spontanost dolaze iz jake i stabilne strukture.

Sećam se svog mentora koji je još na prvim časovima obuke za psihoterapeuta rekao da dobro naučimo sva pravila da bi ih valjano kršili. I tako iste rečenice u meni imaju drugačiji odjek kada im se pridruže nova iskustva i nova znanja. Baš kao i ovaj jam session.

Gde će muzika poći i u kom pravcu će se terapija razvijati nije poznato na početku. Nije jasno isplanirano kako će ići tok. Otkriće, stvaranje nečeg novog, ključni je element stvaralaštva.

The post Hemija terapijskog procesa appeared first on Oli Centar.