Autor: Oto Fenihel
Deo iz knjige: Psihoanalitička teorija neuroza
Ekstremno potčinjavanje kao preduslov za prilaženje seksualnoj satisfakciji jeste perverzija koja često nailazi kod žena, a prigodno i kod muškaraca. Ono predstavlja ekstremno naglašavanje izvesnih crta prisutnih kod akta »zaljubiti se« — drugim rečima, svo interesovanje je premešteno sa vlastitog života na ličnost partnera; pacijent živi samo kroz i za partnera; on nije ništa partner je sve; on je spreman za sve žrtve za ovog poslednjeg (naročito da bi probudio partnerovo interesovanje za sebe). Zaljubiti se na taj način, svakako, nije perverzija, ali postaje to ako se jedino sredstvo seksualne ekscitacije sastoji u osećanju vlastite beznačajnosti u poređenju s veličinom partnera.
Ovaj opis pokazuje da je perverzija o kojoj je reč jedno prelazno stanje između ljubavnog zanosa i mazohizma. Ona ima s prvim zajednički monomanični karakter, a s drugim uživanje u svojoj vlastitoj beznačajnosti.
Osećanje »Ja sam malen, voljeni je velik« sigurno je, pre svega, reminisecija na vreme kad je ta situacija bila doslovno tačna, tj. kad je pacijent bio dete i zaljubljen u neku odraslu osobu.
»Potčinjavanje« nagoveštava »Edipov kompleks«, i izvorne od tih crta su česte kod histerika uopšte.
Kad se to potčinjavanje uveća da bi stvorilo jednu vrstu perverzije, ono ipak nije odraz ljubavi deteta prema svojim roditeljima, već jedan, aspekt te ljubavi.
Kao što je već bilo pomenuto, maksimalni genitalni stepen objektne relacije može dovesti — tamo gde je došlo do osećanja sjedinjenja i gde je osećanje razdvajanja nestalo — do jedne vrste regresije najprimitivnijeg tipa; inkorporacije. Zanos je okarakterisan oblikom koji uzima to osećanje sjedinjenja: »Mi smo jedno, ali partner je značajnija polovina«. Precenjivanje seksualnog partnera znači: »Ja učestvujem u partnerovoj veličini«. U tom smislu, svaka ljubav je narcistička satisfakcija, povratak izgubljene i projektovane svemoći.
Slično osećanje se pojavljuje na preteran način kod osoba kod kojih precenjivanje partnera nikako ne protivreči nedostatku potpunog interosovanja za stvarnu ličnost tog partnera; te osobe mogu, uostalom, razviti sutra isto divljenje za drugi objekt. To osećanje nikako se ne može nazvati »ljubav«. Te osobe nikad ne uspevaju da postanu potpune individue pomoću svojih vlastitih sredstava i, zbog toga, imaju potrebu da se udružuju, kako bi bile sposobne da vode računa o vlastitom životu.
Te su osobe oralno fiksirane, njima je uvek potreban dokaz, ljubavi, a same nisu sposobne da aktivno vole (vidi narkomanija ljubavi).
Borba za postizanje potrebnih narcističkih oslonaca može se odvijati na mnogo načina; jedan od njih je fantazam »biti inkorporisan« od objekta, što dopušta da se bude deo jedne moćne ličnosti i, na taj način, savlada vlastita nesposobnost. Ideja »biti inkorporisan« može se isto tako upotrebiti protiv aktivne sadističke ideje o inkorporisanju.
Ako se oseća da se sjedinjenje s partnerom može postići bez ikakve akcije sa sopstvene strane, sila više nije potrebna. Ipak, negacija sadizma ne uspeva uvek, i često je očevidno da je potčinjena ljubav posvećena partneru — najambivalentnije prirode.
Nesvesna osnova perverzije: ekstremno potčinjavanje — jeste fantazam »biti jedan deo partnerovog tela«. Taj fantazam pokušava da negira strah od napuštanja koji bi poremetio seksualno uživanje.
Josin Muler je 1925 god. opisala jedan ovakav slučaj : pacijentkinja je zamišljala da je ona penis svog, veoma voljenog, oca i, na taj način, njegov » najznačajniji, omiljeni deo«. Kasnije je Fransis Deri zastupao ideju da je »biti deo partnerovog tela« osnovni fantazam »ekstremnog potčinjavanja«. Drugi autori su potvrdili tu hipotezu.
Identifikacija s partnerovim penisom je fantazam koji se susreće kod oba pola. Osnovni fantazam muške tranvestije: »Pokazujem se kao žena is falusom« često je kondenzovan s fantazmom »ponašati se kao penis«.
Jedan je pacijent pridružio svom ženskom stavu naivnu narcističku ljubav za svojim penisom, kome je dao nežno, prijateljsko ime; to nežno ime bilo je vrlo blisko ženskom imenu koje je nadenuo sebi dok je uobražavao da je žena.
Kod devojaka je identifikacija s penisom još češća. Tu je fantazam »Ja sam penis« bekstvo iz konflikta dve tendencije: »volela bih da imam penis« i »želela bih da volim muškarca«. Fantazam »biti penis jednog muškarca i biti, na taj način, povezana s muškarcem u nerazdvojnom skadu«, služi nadkompenzujućem ugušivanju ideje. Kradem penis jednog muškarca i zbog toga se bojim njegove odmazde«.
Opasnosti negirane pomoću tog fantazma mogu biti različite prirode.
Penis s kojim se pacijenti identifikovao može predstavljati penis majke, dozvoljavajući na taj način negiranje postojanja bića bez tog organa, ili, pak, predstavlja očev penis, što dozvoljava negiranje straha putem identifikacije s agresorom.
Uvek kad relacijama s penisom upravljaju fantazmi introjekcije, one potiču iz pregenitalne istorije. Penis, s kojim se potčinjene osobe identifikuju, predstavlja takođe: »dete, feces« (sadržina majčinog krila) ili »mleko«. Penis je poslednja karika dugačkog lanca introjekcije.
Druga manifestacija tog »ekstremnog potčinjavanja« susreće se kod izvesnih oblika »kulta heroja«, kod kojih je izvršena nesvesna identifikacija sa herojem. Ta činjenica je, takođe, karakteristika izvesnog tipa religioznosti kod kojeg je odanost bogu vezana za fantazam koji izražava ideju da bi bog bez te osobe bio isto tako nepotpun kao i ta osoba bez boga.
Fantazam »biti samo slabi deo koji je inkorporisan u moćnom partneru« sadrži simultano ideju da je taj slabi deo najznačajniji deo moćnog partnera; on (slabi deo) zavisi od njega (partnera), ali ga magijski ipak drži u svojoj moći.
Rilke
»Sta ćeš raditi, bože, kad umrem?
Ja sam tvoje piće, kad propadnem,
Ja sam tvoje ruho i tvoj zanat,
Ja sam tvoj vrč; kad se razbijem,
Sa mnom se gubi tvoj smisao«.
Angelus Silesius
»Ja sam velik kao i bog: on je malen kao i ja:
On ne može biti iznad mene, ja ispod njega biti ne mogu.
Ja znam da bez mene bog ni trena živeti ne može;
Ako ja nestanem, od žalosti on mora izdahnuti«.